Komandant nemačkih trupa u Hrvatskoj, general Rudolf Liters, kojem je povereno rukovođenje operacijama za uništenje partizanskog pokreta, izdao je 6. maja 1943. zapovest o pripremi i izvođenju operacije “Švarc”, poznate kod nas kao Bitka na Sutjesci. Operacija opkoljavanja i uništenja partizanskih jedinica, u kojoj je učestvovalo 127 hiljada neprijateljskih vojnika, započela je 15. maja i nakon mesec dana krvavih borbi okončana je 15. juna 1943. Uprkos ogromnim gubicima – od ukupno 22.148 partizanskih boraca poginulo je njih 7.454 – glavnina jedinica je uspela da se izvuče iz obruča. Da je partizanski pokret likvidiran na Sutjesci, teško da bi se ikad oporavio.
Na prostoru bivše SFRJ ne postoji toponim koji je toliko puta služio kao inspiracija umetnicima. Poznati omladinski pesnički festival na Tjentištu podrazumevao je da mladi pesnici pišu o slavnoj bici iz Drugog svetskog rata. Tu je ranjen i Ivan Goran Kovačić, koji će nepun mesec nakon bitke biti ubijen, u blizini. Sama reč Sutjeska postala je simbol borbe, pogibije i spasa.
Umetnost podstiče umetnike, porađa umetnost. Kao što je Vladimir Burič, ruski pesnik, rekao: „Vreme čitanja stihova, to je vreme njihovog pisanja“, tako i kroz primer inspiracije Bitkom na Sutjesci vidimo konstantno umetničko vraćanje toj temi.
Kad pomislim na izlaz iz nemogućeg, padne mi na pamet i izlaz iz obruča onda kada se činilo da nema izlaza. Bitka je, kažu istoričari, vođena od 15. maja do 15. juna 1943. Poraz Hitlerove vojske kod Staljingrada doveo je do toga da jugoslovenski antifašisti nakon Sutjeske pomišljaju da bi kraj 1944. mogli dočekati u Beogradu. Bilo je važno održati baklju. Da je partizanski pokret likvidiran na Sutjesci, teško da bi se ikad oporavio.
Spomenik na Tjentištu koji je delo Miodraga Živkovića inspirisao je buduće graditelje Generalštaba u Beogradu. Svečano je otvoren 1971. godine. Kada je dobio šansu da realizuje ideju, Miodrag Živković je postao poznat u celom svetu.
Spomenik se sastoji od dve simetrično postavljene kamene gromade visoke 19 metara između kojih je prostor za prodor. Spomeničke mase jesu skulpture koje simboliziraju snagu. Kad se prođe između njih i izađe na otvoreni prostor, nailazi se na nemirne staze od kamena gde su ispisani nazivi partizanskih jedinica. Umetnik je Sutjesku video ne kao smrt već kao životnu pobedu.
Februara 1971. on, koji je sebe dao i Kadinjači i Šumaricama, izjaviće: „Ponekad mi se čini da sam poznatiji u Čileu, nego u Jugoslaviji! Kad pregledam sve izreske iz vodećih čileanskih listova i usporedim s onim što je o meni i mojem delu napisano u domovini, to mišljenje nameće mi se samo od sebe“.
To su reči Miodraga Živkovića koji je bio veseljak, a na sve kiparske konkurse slao je rad pod šifrom „13“. Deset godina je nosio Sutjesku dok nije iz njega kanuo spomenik, ogromni kamen, spomen ogromne borbe i ogromne tuge.
Umetnik je danima i godinama imao dilemu – hoće li spomenik svakome govoriti ono što baš on misli i oseća? Šta će misliti narodi Jugoslavije kad zastanu pred spomenikom?
Desilo se, tokom izgradnje na Tjentištu, dolaze neki dušebrižnici i vide Miodraga Živkovića u radničkom odelu i čizmama.
I kažu: „Žile, Tito dolazi, da se obučeš.“
„Pa, nije došao da vidi kako sam obučen, nego da vidi šta radimo“, odgovorio je Živković.
On je od početka tražio izraz kojim će kamen morati da nosi sećanje na prošlost i poruku za budućnost, ali budućnost će doneti i one godine kad se neće obeležavati godišnjica bitke o kojoj su pevali milioni ljudi.
Ali kako je tok rata udesio da se dođe baš na reku Sutjesku i na okolne planine?
Operacija Švarc
Nemačko-italijanska ofanziva početkom 1943. ima samo jedan cilj: da jednim udarcem uništi glavninu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i time osigura jadransko zaleđe u slučaju savezničkog iskrcavanja.
Tokom aprila i početkom maja Nemci gomilaju snage u dolini Lima i Tare, približavaju se i spremaju za konačni udarac.
Nemački komandant za jugoistok predložio je Vrhovnoj komandi da osnovni cilj operacije bude uništenje glavne operativne grupe partizana, a razoružanje četnika da se izvede uzgredno. Komandant nemačkih trupa u Hrvatskoj, general Liters, kojem je povereno rukovođenje operacijama, izdao je 6. maja zapovest o pripremi i izvođenju operacije „Švarc“, poznate kod nas kao Bitka na Sutjesci.
Ideja nemačkog komandovanja bila je da na liniji Foča-Goražde-Pljevlja-Prijepolje-Bijelo Polje-Kolašin-Podgorica-Nikšić-Gacko-Kalinovik stegne glavna operativna grupa Narodnooslobodilačke vojske, te da se na planinskim masivima u predelu oko donjeg toka Pive i Tare uništi.
Za tu operaciju angažovane su: Prva brdska divizija, stigla sa Istočnog fronta, Sedma SS divizija „Princ Eugen“, 118. lovačka divizija, 369. legionarska divizija, 724. puk 104. lovačke divizije, dva puka bugarske vojske i tri italijanske divizije – „Taurinenze“, „Venezia“ i „Ferara“, i 4. lovačka brigada NDH potčinjena komandi 118. nemačke divizije. U rezervi su čekale 117. nemačka divizija, 373. legionarska divizija „Tigar“ i četiri italijanske divizije. Za operaciju je angažovano 12 avio-eskadrila.
Petnaestog maja pokrenuta je operacija „Švarc“. Preko 120.000 neprijateljskih vojnika udarilo je na šest puta manje jugoslovenskih boraca.
Borci nemačke Prve brdske divizija, koji se hvalili time što su poboli kukasti krst na Elbrus, respektovali su Prvu proletersku brigadu. Njen komandant napisao je u izvještaju: „Neprijatelj se žilavo i ogorčeno brani.“
Komandant Prve proleterske Koča Popović je 17. maja u 9.15 časova poslao depešu Vrhovnom komandantu: „Neprijateljska akcija ima karakter ofanzive“.
To je prva direktna informacija Vrhovnom štabu da se radi o novoj ofanzivi.
I Tito će kasnije, mnogo puta, potvrditi da partizanske snage nikad nisu bile u većoj opasnosti. Partizanski kuriri i osmatrači svakodnevno uočavaju primicanje nemačkih vojnika. Rasplamsavaju se borbe, partizanski borci jasno uočavaju da se prostor sužava.
Britanska misija 28. maja 1943. sleće na Durmitor, a nju predvodi Vilijam Dikin, kojeg Đilas opisuje kao ćutljivog čoveka koji je rekao da „hoće da pomogne“. Tito kaže saradnicima kako će Britanci „da vide ko se bori“.
Partizani su Britancima dali konja koji je nosio radio-stanicu, a 31. maja četnici su napali Vrhovni štab, beleži Đilas.
Kako raste neizvesnost, raste nervoza. Tih dana Titova nevenčana supruga Davorjanka Paunović, zvana Zdenka, bila je histerična. Đilas: „Razdrao sam se na Zdenku da ćuti – dok je nisam spodbio za čuperke i bacio niza stene, jer da CK ima valjda i drugog posla a ne da se bavi njenim histerijama. Tito je ćutao, dok je Zdenka panično obnemela.“
Sremuš u planini
Pored nedovoljno oružja, municije, sanitetskog materijala i hrane, partizanske jedinice vodile su sa sobom i više od četiri hiljade ranjenika i konstantno ih je pratio pegavi tifus.
Posle rata mnogi jugoslovenski izvori navode da su Nemci tokom Bitke na Sutjesci zatrovali izvore vode u celom kraju, ali Đilas to negira. On kao prednost mladih i lakonogih partizana ističe to što na prostoru na kom su se vodile bitke nema snega, te se može zaspati na tlu.
Na trouglu Žabljak-Foča-Gacko, pripadnici italijanske okupacione vojske oteli su od naroda 60.000 grla stoke kojima je hranjena nemačka vojska tokom neprijateljske ofanzive.
Partizani su bivali gladni, a kad bi jeli, jeli bi poneku divlju jagodu, konjsko meso i divlji luk – na teritoriji Balkana poznat pod imenima sremuš, sremuša i srijemuša. Svi preživeli ističu sremuš kao hranu koja ih je držala. Biljka Allium ursinum, poznata i pod nazivom divlji beli luk, uglavnom raste u višim planinskim predelima, međutim, danas je sve više ljudi koji je gaji i u baštama. Karakteriše je jaka aroma i ljutkast ukus. Bogata je mnogim mineralima i vitaminom C, a sanira upale i infekcije, ojačava srce, podržava jetru i bubrege.
Baš od aprila do kraja juna može se brati sremuš. A šta da je Bitka na Sutjesci u januaru bila? Šta bez sremuša?
Osim sremuša, kako navodi lekar Gojko Nikoliš u knjizi Korijen, stablo, pavetina, partizani su jeli puževe.
Lekari i bolničarke među partizanima imali su brigu više. Kako lečiti bez medikamenata. Raširio se tifus pegavac.
Đilas sumnja da Nemci, tokom bitke, upadaju u radio depeše i lako čitaju komunikaciju. Posle rata je zaista utvrđeno da su Nemci otkrili šifru radio saobraćaja Vrhovnog štaba i to obilato koristili.
Ali, šta je važno za današnje razumevanje toka bitke?
U Glavnu operativnu grupu, među partizane, svakodnevno stižu vesti da se Nemci iz Ukrajine svakog dana pred Crvenom armijom povlače prema Zapadu. To sigurno znaju i Nemci koji nadiru iz svih pravaca.
Kočin proboj
Desetog juna, u ranim jutarnjim satima, Prva proleterska divizija je razbila borbenu grupu Höhne i probila neprijateljski obruč na Sutjesci. Uspeh Prve proleterske divizije 10. juna bio je od presudnog značaja za čitav ishod tridesetodnevne bitke na Sutjesci. Njenim prodorom kroz Zelengoru ka Jahorini bio je osujećen neprijateljski plan opkoljavanja i uništenja glavne operativne grupe, i stvoreni su uslovi za izvlačenje.
Naredne noći Sutjesku je prešao i Vrhovni štab sa Drugom proleterskom divizijom. Odsečena Treća sandžačka divizija je zajedno s ranjenicima desetkovana u proboju preko Sutjeske 13. juna.
Ispisane su stranice istorije, prepričavale su kafane kako je Koča Popović, na svoju ruku, probio obruč iako mu to Tito nije odobravao. Neki su tvrdili da je to svojeglavost, a neki da je to Kočina genijalnost. Možda je baš bio potreban pesnički osećaj da se nađe prostor i vreme za izlazak iz obruča.
Kasnije, mnogo kasnije, kada Koča bude u SAD razgovarao sa američkim generalima – svi će oni znati za njegov proboj na Sutjesci.
Prva proleterska divizija iskoristila je povoljan trenutak i dohvatila se masiva Zelengore kod Vrbničkih koliba. Za njom su se izvlačile i ostale jedinice. Ali nemačka komanda je pažljivo pratila razvoj situacije, i odmah je ubacila svoju rezervu, 369. diviziju u frontalno nastupanje na Zelengoru sa severa. Prva proleterska je 9. juna bila napadnuta. Avioni su nemilice sejali smrt.
Koča Popović imao je ispred sebe tri nemačke borbene grupe, a iza sebe još tri. Dve ojačane nemačke divizije. Front se iz časa u čas zgušnjavao, a slobodni prostor se sužavao.
Sa Kočinog stanovišta, situacija je bila dramatična, i nije se smelo gubiti ni trenutka. Trebalo je delovati brzo i odlučno. Svaki izgubljeni trenutak činio je situaciju težom. Komandantov instinkt bio je ispravan. On u tom trenutku nije znao da su Nemci iza fronta 369. divizije već prikupljali delove 724. lovačkog puka kao pojačanje.
Koča se opredelio za napad prema severu, pravo kroz centar fronta 369. divizije. Više puta pokušao je da dobije Vrhovni štab radio-vezom, da izloži svoje viđenje situacije i svoje predloge, ali uzalud. Našao se pred problemom odgovornosti. Osećao je da mu je najviša dužnost da deluje, i to odmah, ali nije imao odobrenje vrhovnog komandanta. Međutim, prema njegovom viđenju, sve drugo osim energičnog proboja, i to odmah, predstavljalo je siguran put u kolektivnu propast.
Zato je doneo odluku da postupi samovoljno. O tome je napisao obaveštenje Vrhovnom štabu, koje je poslao po kuriru. Rasformirao je sve pomoćne i tehničke jedinice, i naredio da svi, uključujući i oficire, krenu na juriš zajedno.
Stigla je u vrhovni štab i Kočina poruka u kojoj javlja: „Mi odosmo, a vi nemate šta da čekate, nego bolje krenite za nama.“
Peko Dapčević, komandant Druge proleterske, sugerisao je da je bolje da se odmah krene i iskoristi Kočin prodor. Inače će posle ionako morati istim putem, samo kad se Nemci srede, pod mnogo težim okolnostima.
Krećemo, odlučio je i Tito.
I brigade su se sjurile niz Zelengoru, pa u istočnu Bosnu. Slobodna teritorija se širila: Bugojno, Jajce, Tuzla, Šamac… Za njima su neprekidno kaskale dve nemačke divizije sa Sutjeske, Sedma SS „Princ Eugen“ i 369, ali bez većih uspeha.
Junak proboja bio je Koča, svojeglavi proleterski komandant.
Antonije Isaković ovako opisuje jutro u kojem je Prva proleterska krenula na juriš:
„Dole je mlada šuma, a ispred nas livada. Ali niska, gusta magla, kao mleko gusta magla, gotovo se ništa ne vidi… Iz te šume, nazirem, proviruju, izlaze partizani. Izlazi Prva proleterska. Odjednom, magla je stala, naglo se digla, čistina. A na suprotnoj strani livade, negde na oko osamdeset-sto metara od nas, žut redut, rov. To je Balinovac. Tu su Nemci. Ušančeni. Dobro pamtim, Danilo Lekić je odmah komandovao: ‘Prva proleterska – juriš!’ I verovatno, ja mislim da je to jedini put kad je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju. Prvi put, svi… Sve komande četa i svi štabovi bataljona, i štab brigade i Španac (Danilo Lekić) i Plavi (politički komesar Mijalko Todorović) bili su u jurišu, i svi kuriri, i svi kuvari, i svi bolničari… Sve je izašlo tu, koliko nas je bilo. Samo ideš… Fanatično napred. U magnovenju sam video ranjenog druga kako puca u sebe. Neće da ostane kao ranjenik. Izleteli smo iz te šume i samo trčali, nezadrživo trčali. (…) Nemci pucaju, ali mi nadiremo; jedan Nemac, vidim, podiže se da pobegne. Sećam se te slike: nemački oficir iz pištolja puca u njega, puca u svoje vojnike. Ne da im da beže. Uzalud, razbili smo Nemce, da ne znam ni kako.“
Ranjenici
Stalno se, i pre pre izlaska iz obruča i posle, kovitlala još jedna drama – ranjenici. Kuda i kako sa njima?
Đilas predlaže da ih posakrivaju po pećinama. Na taj način on, uoči teške odluke, sa Tita prebacuje odgovornost na sebe.
Tito je 9. juna odobrio da se krene dalje.
Ranjenici su ostali.
Istog dana je ranjen i Tito, svedoči Đilas. I dodaje: „Usporavali su nas leševi, u nedoumici da to nisu premoreni borci koje treba probuditi.“
Naišli su na pedeset ranjenika. Nisu nas prekoreli, kaže Đilas, i seća se ranjenog mladića iz Kragujevca koji je tražio da se ranjenicima ne oduzima oružje. Đilas je shvatio da bolničko osoblje ranjenicima oduzima oružje kako se ne bi ubili, ali on ipak naređuje da se ranjenicima ne oduzima oružje, jer to je sredstvo da se izbegne mučenje.
Đilas kaže ranjenicima: „Brinućemo za vas ukoliko se probijemo.“ Ranjeni Kragujevčanin odgovara: „Samo se vi probijajte, a nama šta bude.“
Gojko Nikoliš tvrdi da je Tito bio potišten kad ga je izvestio o ranjenicima u Centralnoj bolnici. „Primio je izveštaj bez komentara, ali vrlo potištena lica“, seća se Nikoliš.
Ranjen je i Nurija Pozderac. Na Vučevu. Nose ga. Pozderac je u agoniji. Đilas kaže kako lekari predlažu da se Pozderac injekcijom „dokrajči“. „Ja sam to odbio“, kaže Đilas. Nurija Pozderac umire 11. juna i olakšava sebi i drugima.
Evo karakterističnog sećanja istrgnutog iz tomova posleratnih sećanja na bitku:
„Na ulasku u šumu, ranjenik. Grli ga sestra. Neki predlaže da ga ponesu. ‘Ne, gotov sam. Zar da izginete zbog mene?’ Zvali smo sestru. ‘Hvala vam, drugovi’, rekla je i zagrlila brata. ‘Zajedno mremo, a vama puno hvala.’“ Ostala je sestra da skonča pokraj brata. Konji nose teške ranjenike. Konji su kost i koža.
I još iz sećanja boraca:
„Konjetina je ukusnija pečena nego kuvana.“
„Jedni padaju od zamora, drugi od metaka.“
„Gladan, jedan je sanjao pitu i pružao ruku za njom.“
„Hladna noć, sakrio se Mesec za oblake. Hladna Sutjeska. Voda ne zna za strah.“
„Čovek seo i umro.“
„Na mrtvom konju čovek sedi i reže meso.“
„Neko previja ranu bukovim lišćem.“
„Nemci jurišaju. Padaju, ali se ne zaustavljaju.“
„Leševi niz reku.“
Aleksandar Joksimović na Lučkim Kolibama, moli: „Ostavite me da umrem. Ne mogu dalje.“
„Žena bez obe noge. Vuče se rukama. Uskoro će iskrvariti.“
„Zaid. Kurir. 11 godina. Pegav u licu. Poginuo.“
„Vojin Savčić odrao kožu sa konja i obavio bose noge, izranjavljene.“
„Leš. Devojka. Petnaestak godina. Bez metka, bez gelera. Poginula od pritiska vazduha, jer bomba je pala blizu nje. Da je zveri ne rastrgnu, da neprijatelj ne vidi njeno lice, bacili smo je u reku.“
„Tifusari. Oči im plamte grozničavim sjajem. Lica bleda. Obrazi upali. Ogrnuti su ćebadima. Idu, kao slepi miševi.“
„Nečujno umiru tifusari, bez trzaja.“
„Grupa tifusara reže živog konja. On se koprca, ali ubadaju ga bajonetima.“
„Gulimo bukova stabla. Ukusan sok ispod kore.“
„S leševa skidamo cipele. Jedemo šumske jagode. Usne nam ispucale.“
Iz istorije Prve proleterske:
„Devetog juna osvanuo je vedar dan. U zoru su bataljoni krenuli ka Vrbničkim kolibama i Starom katunu. Još se sunce nije pojavilo, a doletio je izviđački avion. Duga kolona 1. brigade kretala se preko golih pašnjaka Lučkih koliba. Pilot je ugledao kolonu, cilj kakav je samo poželeti mogao, i odmah se ustremio na nju. Borci su polegli u travu i vatrom natjerali pilota da sa veće visine baca bombe i mitraljira. Niko u koloni nije pogođen, ali je tako rana pojava izviđačkog aviona nagovještavala tešku borbu dugog junskog dana. Bilo je jasno da će poslije izviđačkog aviona uskoro doletjeti bombarderi. Za manje od jednog časa zapištale su sirene ‘štuka’, prolomila se Zelengora od silnih eksplozija bombi. Nebo su parali neprijateljevi avioni kao uznemireni roj stršljena. Onog trenutka kada je doznao da kolona partizana prolazi preko Sutjeske između Košura i Ozrena, komandant njemačkih snaga general Liters reagovao je sa namerom da zatvori izlaz sa Zelengore.“
Sava Kovačević komanduje: „Kad granate padaju, treba leći. A kad je pauza – trčati, probijati se.“
Nemci siti ratuju. Imaju vremena i za predah. Samo zdravi idu u borbu.
Jedan Italijan koji je služio Vladimira Nazora, prebegao je. Dolazi naredba partizanima da streljaju zarobljenike Italijane. Neki partizani plaču i streljaju Italijane s kojima su se zbližili tokom borbe i skrivanja.
Nije čudno da postoji i zbližavanje među neprijateljima. Nešto ranije, partizanima je pobegao i jedan zarobljeni italijanski hirurg koji se proslavio brzim operacijama. Zvao se Đovani Bava. Gojko Nikoliš piše da se Bava, mlad i krepak, dobar sportista, vešt, provukao kroz usnuli logor i pobegao Italijanima, otišao svojima.
Godine 1957. Nikoliš i Bava će se sresti u Beogradu na medicinskom kongresu. Zvali su ga jugoslovenski lekari, jer su pamtili kako je vešto operisao partizane tokom rata. Istorija beleži da su se Nikoliš i Bava izgrlili kad su se sreli. Nikoliš je imao razumevanje za Bavino bekstvo, ali i respekt prema njegovom znanju i radu u najtežim okolnostima.
Na steni kod Dragaš sedla desetak vojnika leži, svi poginuli od jedne granate. Leševi imaju neprijatan miris, ostali nesahranjeni.
Iz klisure izbija kolona Nemaca. Idu ka Tjentištu. Ulogorili su se i podigli šatore. Nisu ni slutili ko ih gleda. Sava Kovačević šalje kurira Gligi Mandiću, komandantu Prve dalmatinske, sa obaveštenjem o ulogorenju Nemaca.
Kiša. Čeka se da Mandić napadne. Treba mu vremena da tiho rasporedi bataljone.
Napokon, partizanski mitraljezi zaštektaše. Nemci sumanuti beže. Ostavljaju konje i šatore.
Mandića je osetio jedan pas nemačke vojske pa su Nemci prvi otvorili vatru, ali Mandićevi borci, spremni za bitku, iznenadili su neprijatelja. Bilo je tridesetak mrtvih partizana u tom napadu. Od Mandića Savi Kovačeviću stiže pismo da je brigada produžila dalje, a da je on ostao samo sa dvojicom kurira.
Beznađe, ali neki gladni borci su zapevali. Ta pesma bila je veliko ohrabrenje.
Smrt Save Kovačevića
Osvanuo 12. jun 1943. Dan oblačan i kišovit, pa nema avijacije na nebu. Ali stiže radosna vest. Nemci izgubili Panteleriju. Skoro niko ne zna gde je to. To je ostrvce između Sicilije i Afrike. Popodne, iz Vrhovnog štaba do Đilasa stiže naredba: „… U slučaju da dođete u tešku situaciju, probijaćete se u manjim jedinicama.“
Partizani se sporo probijaju. Mostarski bataljon napred, a za njim vođstvo. Noć. Malo brže idu, ali sporo i skoro nečujno. Došli su na proplanke iznad reke Sutjeske. Ukazala se pred očima vedra noć, ali bez mesečine. Prešli su Sutjesku. Nisu tačne priče da su se davili u reci, jer je reka na tom mestu tek iznad kolena. Bilo je ubijenih pa su kao leševi plutali niz reku.
Na drugoj obali reke Sava Kovačević je rekao: „Nemaca nema ili su vrlo slabi čim nas ne čekaju na reci.“ Ostala je tišina, Đilas kaže: „Možda nas čekaju dalje.“
I šta svedoči Đilas o tom trenu?
Naišli su na ranjenika. „Spasite me, drugovi. Ne ostavljajte me, drugovi!… Taj nesrećnik je bio zaostao od ranijih jedinica, ili ranjen prispao a potom se prikrio – pred Nemcima koji su tuda juče, a možda i danas, krstarili i bivakovali. Ali niko od nas nije prozborio, ni usporio korak ili konja.“
Gojko Nikoliš se seća: „Jedan lijep, mlad i kršan Hercegovac, teško ranjen, moli da ga ubijemo.“
Počeo je uspon na Krekove.
General Liters izdaje naređenje: „Nijedan čovek sposoban za vojnu službu ne sme živ da napusti obruč.“
Mostarski bataljon je upao među neprijateljske bunkere. Odmah je trećina poginula. Ostali su zalegli i pucali. Bilo je to u zoru 13. juna.
Sava Kovačević glasno komanduje: „Naprijed, drugovi! Pred vama je vaš komandant, naprijed!“
Pucnji. Pucnji. Granate. Fijuci metaka. Kiša metaka.
Nedugo zatim, pronese se tih glas: „Pogibe Sava.“ On, koji je lično znao svakog borca iz Pete (crnogorske) brigade.
Đilas: „Povikao sam nekom od Savinih kurira da donese Savin revolver – da bih ga sačuvao. Kurir je otrčao, promuvao se oko Save i vratio: ‘Neko je pištolj odneo!’, saopštio je razočarano… Milutinović, ja i ostali zgledali smo se i zgrozili: revolver je, u stvari, neko opljačkao – usred pljuska mitraljeskog, dok smo se mi, u toku desetak minuta, jadali i dogovarali. I to je shvaćeno kao tonjenje i raspad….“
Treća sandžačka brigada krenula je na juriš. Tu i tada su izginuli mnogi njeni najglasovitiji borci. Partizanske čete šalju kurire jedna drugoj. Održava se kakva-takva veza u haosu.
U šumi je lakše nego na polju. Dođe kao predah. Ali smrt seče kao srp.
Đilas kod izvora nailazi na dvojicu razoružanih Nemaca. Đilas pita na nemačkom: „Gde su nemački vojnici?“ A jedan od upitanih na dobrom srpskom kaže, zaokruživši rukom iznad sebe: „Svuda unaokolo.“
To su bili vojnici zloglasne Sedme SS „Princ Eugen“ divizije.
Đilas je valjda jedini pisac koji otvoreno kaže da je zaklao čoveka.
„To je povećalo moj revolt“, piše Đilas, „na bezočnost vojnika – domaćih Švaba… Skinuo sam pušku i – budući nisam smeo pucati, jer su Nemci bili na steni iznad nas, visokoj četrdesetak metara, tako da se čulo njihovo dovikivanje – udario iz zamaha Nemca po glavi. Kundak se odlomio, Nemac pao na leđa. Izvadio sam nož i jednim mahom presekao Nemcu grkljan. Zatim sam dodao nož Raji Nedeljkoviću, političkom radniku kojega sam poznavao od pre rata i čije su selo, Grošnicu, blizu Kragujevca, Nemci izmasakrirali 1941. godine – dodao sam mu nož da dokrajči drugog Nemca. Nedeljković je pritiskao Nemca, Nemac se koprcao, ali se ubrzo smirio…“
Dragiša Ivanović iz Pete (crnogorske) brigade pokazao je najveću pribranost i snalažljivost i proveo oko 350 ranjenika. Svi koji su bili na nogama borili su se, koračali, nisu se predavali, ali je opšti utisak svih svedoka da je nastupila nepovezanost. Neizvesnost.
Mrtvi
Svanuo je 15. jun. Sitna kiša padala je po živima i po mrtvima.
Od ukupno 22.148 partizanskih boraca, koliko je učestvovalo u Bici na Sutjesci, poginulo je njih 7.454.
Mnogi partizani su masakrirani kao ranjenici u trenutku zarobljavanja.
Brigade sa najvećim brojem poginulih u bici su bile:
Druga dalmatinska udarna brigada – 764 borca;
Prva dalmatinska udarna brigada – 564 boraca;
Treća dalmatinska udarna brigada – 531 borac;
Četvrta proleterska crnogorska udarna brigada – 456 boraca;
Prva proleterska udarna brigada – 409 boraca;
Peta proleterska crnogorska udarna brigada – 396 boraca,
Sedma banijska udarna brigada – 365 boraca;
Druga proleterska udarna brigada – 360 boraca;
Treća sandžačka udarna brigada je imala 282 poginula, što je činilo više od dve trećine njenog sastava na početku ofanzive.
Među palim borcima je bilo 597 partizanki, što je nezabeležen primer ženskog herojstva u istoriji ratovanja. Od njih 597, bile su 352 bolničarke.
Nemački glavnokomandujući general Rudolf Liters je u svom izveštaju opisao „komunističke pobunjenike“ kao „dobro organizovane, vešto vođene i s borbenim moralom koji izaziva čuđenje“.
Nijedna partizanska jedinica nije se predala.
Izvor: RTS OKO
Foto: MidJourney prompt by Preokret