U pravu je moj tata. U pravu je i moja mama. Ali baka kaže, da su porodica i zdravlje na prvom mestu. Nije ni posao, ni škola. Ako je porodica jaka, sve će doći na svoje mesto. Takođe kaže da se sve dešava sa razlogom i u pravo vreme. Treba se truditi ali nikada očajavati. Stalno spominje priču o momku koji je pao godinu. Dečaci iz njegove generacije su posle završene srednje škole otišli u vojsku. Te godine je počeo rat u Jugoslaviji. Neki se nikada nisu vratili.
Negde početkom juna, razgovaram sa tatom.
“Poludeću od učenja. Ne mogu više…” kukam ja.
“Šta te muči? Koji predmeti su problem?” pita tata zabrinuto ali i obazrivo.
“Matematika, mađarski i biologija” nervozno nabrajam. Panično dodajem koliko još imam pismenih i kontrolnih do kraja godine… “Umorna sam… Spava mi se… Nema šanse da stignem sve da naučim. Još ću da pokvarim i ove ocene koje imam…” Cvrčim, cijučem, pištim… Pokušavam da iskamčim malo sažaljenja…
Nakon mog podužeg monologa, tata se pretvara u psihologa. Doduše, seansa traje nešto kraće, besplatna je i više liči na motivacioni govor sportskog trenera:
“Nale, znam da ti je teško ali… toliko si se trudila cele godine, nemoj sada da odustaješ… sakupi snagu pa daj maksimum od sebe… Potrudi se najviše što možeš. Ovo nije trenutak kada treba da digneš ruke. Ostalo je još malo do kraja školske godine. Videćeš koliko ćeš biti ponosna na sebe…”
“Dobro” kratko sam odgovorila.
Tako smo i završili razgovor. Držim telefon u ruci, gledam u knjigu ispred sebe, počinjem da zevam a kako zevnem tako mi suza sklizne niz obraz. Sutra me čeka naporan dan a ja ne vidim na oči. Gradivo mi se pomešalo, ubeđena sam da nemam pojma ni ono što sam znala da me neko “probudi u pola noći”. Posle nekih desetak minuta odlučim da pozovem mamu. Možda će ona uspeti da mi preokrene neraspoloženje. Počinjem istim žalosnim glasom i istim kukajućim tekstom kao sa tatom.
“Ja ovo više ne moguuuu…”
Veseo glasić mi odgovara “Šaaaaa…?”
“Da učiiim….”
Ona istim tonom “Šoooo….?”
Ja počinjem brzo da nabrajam “Ma imam sutra i kontrolni, i pismeni, i prekosutra opet, i cela nedelja mi je katastrofa… A preumorna sam, i mnogo mi se spava” a ona me prekine i sasvim mirno kaže “Pa idi spavaj”.
Ja nastavljam, uporna da je iznerviram bar malo “Ne mogu. Moram da učim.”
Totalno neiznervirana majka, što ne bi trebalo da je prirodno stanje, pita “Dobro, a šta je najgore što može da se desi ako legneš da spavaš?”
Ja, sada rasanjena ali već na ivici suza, malo iznervirano izgovorim “Pa neću biti 5.0”
Kao da je čula neki dobar vic, iz telefona čujem “Ma idi bre dete da spavaš. Nećeš valjda zbog ocena da plačeš? Koga briga za neku četvorku.”
Tiho sam rekla “Mene”.
Ništa se bolje nisam osećala. I dalje sam bila umorna, nije mi se učilo ali sam sada bila i rasanjena. Znači, nisam ni za učenje, ni za spavanje… Lupkam prstima po stolu… Gledam u telefon i razmišljam da pozovem još jednu osobu koja bi samnom podelila moju muku.
Javlja se baka radosna i odmah ima sto pitanja “Kako si? Šta radiš? Šta ima novo? Jesi li dobro? Šta si jela danas?…”
Raspričasmo se o svemu i svačemu. Između ostalog, kažem joj da imam puno obaveza i da sam umorna a ona se rasplače. Sad ja tešim nju, kažem “Ma nije strašno, malo ću još da pročitam pa na spavanje. Ne brini, super sam. Javiću ti šta sam dobila.”
Eto, završim ceremoniju pa se mislim “Iako mi je krivo što sam rastužila baku, nekako mi je drago da je nekome i mene žao. Ustvari, samo to mi je i trebalo.”
Jun je nekako čudan mesec. U junu se svode računi, podvlače crte, prave preseci, računaju proseci… Nervoza okuje porodice pa se svi pitaju gde su omanuli. Ponavljači ne smeju roditeljima na oči. Ućutali se oni koji su pali na popravni. Svi do odlikaša su “srednje žalosno”. Roditelji ljuti i na decu i na nastavnike, ma na ceo svet, osim naravno, na sebe. Deca daju obećanja da će sledeće godine biti mnogo bolji. Ali, najgore je onima koji su najbolji. Trude se cele godine, a uvek se od njih očekuje još više, još bolje. Odličan uspeh se podrazumeva. To mu dođe normalno. A takmičenja i nagrade su zanemarljivi ako nije prvo mesto. Da li vam se čini da roditelji nikada nisu dovoljno zadovoljni svojom decom? Najteže je steći poštovanje sopstvenih roditelja.
Godinama, baš u junu, premalo je ljubavi. Deca nestaju, beže od kuće, truju se lekovima, skaču sa mostova… I nije to zato što je strah od roditelja veći od straha od smrti. To je tuga. To je nemirenje da nismo najvažniji, najvoljeniji bez obzira na sve. To je tiha i nema osveta. To je doživotna kazna bez popravnog. Mrzim jun. Strepim od juna. Plaši me.
U junu sam na društvenoj mreži pročitala objavu: “Nekome je važno da sam dobra, nekome važnije da sam dobro”. Razmislite…
U pravu je moj tata. U pravu je i moja mama. Ali baka kaže, da su porodica i zdravlje na prvom mestu. Nije ni posao, ni škola. Ako je porodica jaka, sve će doći na svoje mesto. Takođe kaže da se sve dešava sa razlogom i u pravo vreme. Treba se truditi ali nikada očajavati. Stalno spominje priču o momku koji je pao godinu. Dečaci iz njegove generacije su posle završene srednje škole otišli u vojsku. Te godine je počeo rat u Jugoslaviji. Neki se nikada nisu vratili.
Pre nego što savladani nezadovoljstvom, izgovorite nešto ružno, teško i doživotno bolno, razmislite koliko je prosek vašeg deteta vredan nekih mnogo gorih posledica. Možda je dete palo predmet, ali vi bi pali na ispitu života. Jedan duuugi zagrljaj, podela tuge i odgovornosti ali i dobar plan, naprave čudo.
Piše: Natalija Tomić, 18 godina
Autor knjige “Sedam smrtnih virusa”
Izvor: Detinjarije
Foto: MidJourney prompt by Preokret