Već nekoliko nedelja Beograd je u znaku velikih protesta protiv nasilja. Način na koji se ovi protesti „frejmuju“ u različitim medijima je skoro neverovatno kontradiktoran: od optužbi za „lešinarstvo“ do ideje o aproprijaciji normalnosti, odnosno da su u Beogradu „normalni“ samo ljudi koji protestuju…
Slika, navodno, govori više od hiljadu reči. Slici ljudi po definiciji veruju. Slika bi, kao, sama po sebi trebala biti dokaz da se nešto desilo. Slika, odnosno fotografija, nastaje iz oka fotografa, kao što je lepota, poslovično, u oku posmatrača. U tom smislu smo prethodnih nedelja, a kad je reč o beogradskim protestima protiv nasilja, svedočili i svojevrsnom ratu slikama odnosno snimcima.
Kao što slikar hoda sa štafelajom dok ne pronađe pravo mesto, tako i većina fotografa i snimatelja snima proteste sa unapred određenom agendom. Režimski mediji se trude da grupe demonstranata fotografišu i snimaju pre nego što se većina ljudi uopšte i okupi, odnosno fokusiraju se na rubne delove gomile ili kolone da bi ispalo da je ljudi manje nego što ih zaista ima.
Opozicioni mediji su imati drugu taktiku: slikati i snimati proteste isključivo dok su na vrhuncu, fokusirajući snimak odnosno fotografiju tako da se masi ili koloni ne vide ni početak ni kraj.
Teorija skupova
Čak i vlastito fizičko prisustvo na protestima nije najbolji mogući saveznik u proceni njihove brojnosti. Malo je stvari tako hipnotično kao masa, pisali su o tome vrlo ubedljivo ljudi poput Le Bona, Ortege i Gaseta i Elijasa Kanetija. Ipak, ako objektivan posmatrač ukrsti više izvora i vlastite utiske, može doći do koliko-toliko realistične aproksimacije.
Dakle, na verovatno najvećim postpetooktobarskim demonstracijama u Beogradu, a one su se desile devetnaestog maja ove godine, okupilo se po svoj prilici između šezdeset i sedamdeset hiljada ljudi. S jedne strane, to je impresivan broj. S druge strane, u političko-izbornom kontekstu, to je otprilike onaj broj ljudi koji je nešto malo više od godinu dana ranije glasao za listu „Ivica Dačić – premijer Srbije, Toma Fila – gradonačelnik Beograda“ (takvih je bilo 64.050).
Nema, naravno, previše smisla upoređivati izlazak na izbore i izlazak na demonstracije, ali nije loše ukazati na to da ovakvi protesti nipošto nisu garancija izbornog uspeha. Takođe, mada po svakoj teoriji verovatnoće postoji barem vrlo malo preklapanje skupova onih koji su u aprilu prošle godine glasali za SPS i onih koji su ovog maja izašli na beogradske ulice, ta dva skupa se ipak u najvećem delu razlikuju.
Sin Boba i mama Emilija
Koji Beograd protestuje, to je pitanje oko koga se dve grupacije srpskih medija razilaze. Moram da priznam da mi ni samom cela stvar nije delovala najjasnije. Na proteste, primera radi, redovno izlaze ljudi za koje sam bio ubeđen, a ni sada ne mislim da grešim, da su čak i formalno u nekoj afilijaciji sa vlastima na određenim nivoima; s druge strane, proteste ne podržavaju neki ljudi koji već godinama nastupaju otvoreno antivučićevski.
Slika mi je bila mutna, kao digitalne fotografije kad ljudima drhti ruka kojom drže mobilni telefon. I onda mi se, u nedelju popodne, u jednom od ovih kasnih prolećnih dana, slika izoštrila nakon jedne replike koju mi je prijatelj, skoro usput, saopštio uz kafu. Juče mi je bilo najdirljivije, tako je rekao, što su govore držali i Boba Popadić i njegova mama Emilija.
Da, ukazalo mi se, to je zapravo to: ove proteste su više podržali Boba i Emilija Popadić, nego Dragan Bjelogrlić i Svetlana Bojković; da, Beograd koji protestuje je Beograd iz „Boljeg života“.
Prisetimo se: „Bolji život“ je televizijska serija snimljena po scenariju Siniše i Ljiljane Pavić čija je prva epizoda premijerno prikazana na programu (tadašnje) Televizije Beograd 10. januara 1987. Poslednja od ukupno 82 epizode prikazana je 16. juna 1991.
Uz redovne epizode, „Boljem životu“ pripadao je jedan novogodišnji specijal, kao i jedan celovečernji film. Serija je verovatno ključni artefakt popularne kulture poslednjih godina postojanja SFRJ.
Dve Srbije pod istim krovom
Za poslednju jugoslovensku generaciju, privilegovana eksterijerska slika Beograda dolazi iz „Boljeg života“. Ali isto tako, tipično srpsko (post)jugoslovensko samorazumevanje fraktalno je prikazano kroz porodicu Popadić.
Pater familias, Dragiša Popadić, famozni Giga Moravac, je došljak u Beogradu, član partije, po svoj prilici partizanskog porekla. Njegova žena Emilija je profesorka latinskog, ponešto tipična Beograđanka iz „kruga dvojke“, po svoj prilici nekog antikomunističkog pedigrea.
Oni imaju troje dece: dva sina i ćerku. Najstarije dete je sin, srednje je ćerka, najmlađe opet sin. Sin prvenac je Aleksandar, zvani Saša, dok ga mlađi brat podsmešljivo zove Guza. Ćerka se zove Violeta. Najmlađi sin je Slobodan zvani Boba.
Glumili su ih, kako svi pamtimo, Marko Nikolić, Svetlana Bojković, Boris Komnenić, Lidija Vukićević te Dragan Bjelogrlić. U orbiti oko porodice Popadić je njihova rodbina, pa emotivni partneri, pa kolege s posla te različiti poznanici iz raznih sfera života. Svi su ti ljudi uglavnom Beograđani, osim Bobinih drugova iz vojske kad ovaj pođe na odsluženje vojnog roka.
Sve se to dešavalo pre trideset i pet godina, pre, što bi rekao Dante Aligijeri, pola ljudskog životnog puta. Za ljudski vek to nipošto nije sitnica. Otac porodice i najstariji sin su u međuvremenu umrli. Giga je umro u svojim srednjim sedamdesetim, to je svakako dob u kojoj muškarci te generacije u Srbiji umiru. Guza je jedva za koju godinu nadživeo oca, on je umro u srednjim godinama, a imao je, reklo bi se, takav životni stil da to i nije bilo preveliko iznenađenje.
Glumci i likovi
Dragan Bjelogrlić je posle napravio veliku glumačku, režisersku i producentsku karijeru, ali u mnogo čemu je ostao Boba Popadić: inteligentan, šarmantan, mangup i šmeker, ne preterano naklonjen poštovanju pravila i taman dovoljno lenj da se vidi da bi čuda radio da se samo još malo više potrudi. Njegov stvarni život komotno je mogao biti odrasli život Bobe Popadića.
Otud i nesporazum organizatora protesta sa zamerkama: kako Bjelogrlić kao dokazani nasilnik da govori na protestima protiv nasilja? Iz te perspektive on nije bogati i moćni producent, on je starmali tinejdžer koji, eto, jeste uradio nešto protivzakonito, ali je za to i pošteno odgulio u Padinjaku, pa svi smo to gledali?! Ako Bjelogrlić i nije, Boba Popadić je komotno mogao biti baš učenik „Ribnikara“. Svetlana Bojković je takođe ostala Emilija Popadić, profesorka latinskog koja je u međuvremenu otišla u penziju, pa je malo luckastija nego pre, ali je i dalje svetska gospođa bez dlake na jeziku.
Naoko paradoksalno, na protestima čija su najprepoznatljivija lica glumci i glumice, nema Lidije Vukićević, nema Violete, nema jedine koja zapravo igra – glumicu. Ali nije ni to čudno. Nisu svi glumci isti i nemaju svi srodan politički stav. Lidija Vukićević se pre skoro dvadeset godina učlanila u Srpsku radikalnu stranku, a i taj postupak kao da je izvirao iz karaktera Violete Popadić.
Grad iznad reka stoji ko kruna
Čak i neke sporedne ličnosti iz „Boljeg života“ i danas povremeno kao da blesnu u staroj ulozi, a na rubu protesta. Kad pojedini narodni poslanici prozivaju Goricu Popović, recimo, zbog honorara, kao da od nje prave Daru Zavišić, sekretaricu i kratkoveku ljubavnicu Gige Popadića. A u tabloidnim napadima na Nikolu Koju, samo što mu ne kažu da je ostao „ustaša“ kao Štef Balenović.
Lajtmotiv „Boljeg života“ bila je, naravno, istoimena pesma Vokija Kostića i Ljubiše Bačića koju je otpevao Dado Topić, a koji je „pravo“ na to stekao pevajući „Flojda“, simbol jednog ranijeg Beograda.
Postoji, međutim, jedna druga pesma i postoji spot koji dođu kao zakašnjeli nostalgični trag Beograda iz epohe „Boljeg života“. To je „Beograd“ Vlade i Bajke (i prijatelja), gde Gaga Nikolić, Prele, Bora Čorba, Bora Todorović, Bata Stojković, Duško Kovačević i Tirke, koji se u spotu pojavljuju, kao da simbolički ostavljaju grad u amanet mlađima – nikom drugom do Draganu Bjelogrliću i Nikoli Koji.
Čovek koji je u subotu govorio na protestima više je Boba Popadić „kroz čiju glavu košava duva“, nego tvorac „Montevidea“, „Senki nad Balkanom“ i „Tome“. Ne može neki Bakarec ogaditi gradu ljude koji su njegovi simboli.
Ljudi traže bolje sebe
U januaru 1987. Beograd je bio glavni grad najliberalnije republike u najliberalnijoj državi istočne Evrope i istovremeno glavni grad te cele velike države. Možda je i hibris bio u tom trenutku tražiti „bolji život“; što reče onaj dvorski aforističar: bolje je neprijatelj dobrog.
U naredne tri i po decenije, u tih danteovskih „pola životnog puta“ što zaista su ličili na „mračnu šumu“ (jer stvarno, kakva beše, i kakva i danas često jeste, „mučno li se zbori“), život je uglavnom bivao gori – i za Beograd i za Beograđane. Sudbina sestra ih nije štedela: bilo je i sirotinje i sankcija i izbeglica i bombardovanja i kleveta i ostrakizma. Svaka šuša iz susedstva smatrala je za svoje pravo i obavezu da na ovaj grad pljune, da ga dobro zapljune, da ga optuži za sva zla sveta. Umesto da čitaju šta je prorok Osija rekao za Jerusalem, umesto da razloge za svoju propast traže u sebi samima, oni su te razloge fakturisali Beogradu.
Ima Beograd svoje demone i svoje krivice, ali one regionalno-dušebrižničke su pogrešno adresirane. Uglavnom, posle lokalnih muka, kad se Beograd vratio u svet, počeo je da deli globalne tegobe: od pandemije do straha od nuklearne apokalipse, a zatim se, znamo, desila tragedija u „Ribnikaru“, tragedija bez presedana.
Ima, dakle, više od trideset i pet godina otkad je Adolf Dado Topić prvi put otpevao:
Ja hoću život, bolji život
lupam glavu posred zida
gde je tanko tu se kida
Ja hoću ipak da ostvarim san
želje sve, pa kako bude
šta to vredi kad ne spadam u taj soj
jer život traži bolje ljude.
Želja za boljim životom, za ostvarivanjem snova i želja, je univerzalna. Dijagnoza iz poslednjeg stiha, međutim, makar i dobro zvuči, nije tačna. Što bi rekao onaj mizantrop iz Gdanjska: Život ne traži ništa, život je slepa brahijalna sila kojoj ne treba ništa osim da traje, da (se) živi, svejedno da li su ljudi bolji ili su gori.
Kad se kaže da život traži bolje ljude, to zapravo znači da ljudi traže bolje sebe. Zato ljudi izlaze na proteste protiv nasilja – da traže bolje sebe. Takozvani zahtevi ovde su manje bitni. Suština ovde nije dnevnopolitička. Dnevnom politikom se bave uzurpatori.
Ljudi koji šetaju se na uzurpatore na obaziru previše, ali to ovde ipak valja reći: oni koji ove proteste pljuju i oni koji ih posmatraju u ključu redovnog političkog života, kao argument za sopstvenu poziciju, prave istu grešku. Ovi protesti su nešto drugo. Zbog svog ključnog razloga, ovakvi protesti ne mogu biti poraženi ni obesmišljeni. Ako tražiš boljeg sebe, već si pobedio.
Izvor: OKO RTS
Foto: MidJourney prompt by Preokret