Da li je opravdan “hajp” koji prati dva letnja blokbastera?
Margo Robi obučenu u roze sa belim kaubojskim šeširom postavljenu pored crnobele fotografije Kilijana Marfija uz neki duhoviti ili ne toliko duhoviti opis kojim osoba pokušava da prikaže dve naizgled različite strane svoje ličnosti ili neka dva popkulturna fenomena niste mogli da promašite ako koristite bilo koju društvenu mrežu. Ili internet uopšte.
Čak i da ste u prethodnih nekoliko dana u pretraživač ukucali “Margot Robbie”, imali biste šta da vidite. Mogu i da ispričam, to jest napišem, za slučaj da taj element kampanje prestane u trenutku objavljivanja ovog teksta.
U pitanju je takozvani “Easter egg” gde vam, nakon što u pretraživač ukucate pojam, Google doda neki efekat pri objavljivanju rezultata (najčešće u vidu gifa).
U slučaju Margo i Barbie, pogađajte, sve postane – roze i šljokičavo. Kao i u slučaju pretraživanja imena i prezimena rediteljke i glavnog glumca, prim. aut.
Elem, poslednja tri meseca, kampanja je u punom jeku, svi su spremni – fanovi, filmofili, nefilmofili ili oni koji se samo lože na Margo Robi (i/ili Rajana Goslinga) jedva čekaju da film krene u zvaničnu distribuciju (od 21. jula).
Osim filma o verovatno omiljenoj lutki baš dosta devojčica (i ne samo devojčica, naravno) širom sveta, 21. jula svoju distribuciju počeo je i najnoviji film Kristofera Nolana – “Oppenheimer”.
Nešto slično se desilo i pre 15 godina kada je istog dana počela distribucija filma “Mamma Mia!” i filma “Dark Knight”, drugog dela Nolanove trilogije o Betmenu.
Dakle, takav producentski potez nije nešto novo, ali ono što jeste novo je – broj ljudi na društvenim mrežama, koji su mimovanjem, komentarima, reakcijama “unapred” postali “neplaćeni” deo kampanje, i to za oba filma.
Da se razumemo, Barbie je tu the igrač (the igračica) – roze bilbordi na kojima piše samo: 21. jul, otkrivanje muzičarki čije su pesme korišćene ili pravljene specijalno za film, kolaboracije sa brendovima među kojima su Zara, Pepco, Reserved i Primark, i Rajan Gosling koji sa blajhanom plavom kosom u intervjuima priča da mu je uloga Kena zapravo uloga karijere.
Da parafraziram onaj popularni tvit, “devil works hard, but Barbie marketing team works harder”.
I zaista, “Barbie” ekipa radi toliko dobro da i publika, ona koja nije nužno zainteresovana za priču o “ocu atomske bombe”, jedva čeka da pogleda oba filma, kako ne bi propustila priliku da ostane “u toku” i isprati baš svaku “foru”, “referencu”, svaki TikTok, Threads ili Tweet. U zavisnosti od godina.
Budući da ovaj tekst nastaje u trenutku u kom nijedno od ova dva ostvarenja, koja će, po komentarima nekih kritičara biti ostvarenja godine (i pored činjenice da je ovo godina u kojoj je izašao “Mission Impossible” i po svemu sudeći, poslednji “Indiana Jones”), nije ušao u zvaničnu distribuciju, ovde neće biti spojlera same radnje, već će tekst pokušati da odgovori na pitanje iz naslova – da li je opravdan “Barbieheimmer” hajp? I posredno – da li je moguće u isto vreme biti iskreni Barbie fan i biti oduševljen poslednjim Nolanovim filmom?
Feminizam naš nasušni
Kampanja za “Barbie” jeste trajala dosta dugo, ali nijednog trenutka, bez obzira na sva gostovanja, komentare, tizere i trejlere – budući gledaoci nisu mogli da pretpostave šta je osnovna nit filma.
Da, imamo Barbie, da, imamo Kena (i to njih nekoliko), imamo sulude autfite i imamo Rajana Goslinga koji u filmu peva pesmu o tome da je on samo Ken, koji “vidi ljubav, tamo gde ona (Barbi) vidi prijateljstvo”, ali nije bilo odgovora na pitanje – o čemu je “Barbie”?
Da li je to komedija, da li je parodija (Ken i njegova facijalna ekspresija u trejlerima to svakako sugerišu), odnosno, šta je premisa tog filma?
“Barbie” je ukratko i suštinski, film o ženi i ženskom iskustvu. O karijerama, o usponima i padovima. O svetovima koje su same projektovale, a nakon toga vrlo teško uspevale da se iz tih svetova izvuku. “Barbie” je film o pogrešnim uverenjima.
O smatranjima da bi jedan postupak, jedan film, pa ako želite i jedan tekst ili potpuno banalno – jedna lutka, tek tako mogli da utiču na emancipaciju ili neemancipaciju, zavisi kako se posmatra.
Da je dovoljna rečenica napisana sa znakom uzvika da ženu ubedi da nešto može (iako nekada jeste). Ali nije uvek. I nije strašno što nije. Biće naredna. Ali ne može da bude svaka. I nije potrebno da bude svaka. I nije dovoljno da ti se samo kaže da možeš, neophodno je – da ti se omogući.
O tome je “Barbie”. O mogućnostima. O prilikama koje se ženama pružaju. Ili ne pružaju. Opet, zavisi kako se posmatra.
“Barbie” je jedna par excellance feministička komedija, koja tu svoju feminističku “agendu” uspeva da upakuje u duhovite komentare, provuče kroz najbanalnije situacije, ali ne krijući je, već, potpuno obrnuto, prikazujući je potpuno ogoljeno, tako da pojedini dijalozi izgledaju gotovo kao manifest.
I dobro je što je tako. Jer takvi postupci doprinose pomeranju feminizma ka mejnstrimu. Doprinose mogućnosti da se on u mejnstrimu zadrži, pa, zašto da ne, u mejnstrimu i ostane. Ali upravo to – doprinese.
Ne odjednom magično ubedi devojčice da reč koja im se godinama vrlo često spominje u negativnom kontekstu – zapravo nije tek tamo neka teška strana reč.
Već, za početak, toliko – doprinese pomisli da to nije neka psovka, niti termin kojim želiš da uvrediš neku ženu sa interneta kada govori o pravima žena. I za to je zaista bila potrebna Margo Robi.
Da, i scenario Grete Gervig, i produkcija u koju je uložena gomila novca, i Rajan Gosling koji je godinama vrlo glasan kada su u pitanju ove i slične teme, ali, suštinski, Margo Robi.
Žena koja zaista izgleda kao ona prva Barbie lutka u crno-belom kupaćem kostimu. Žena koja u (naravno, dogovorenim) intervjuima povodom uloge problematizuje sve one stvari problematizovane u filmu, ali u kontekstu sopstvene karijere.
U kontekstu toga kako joj je izgled pomagao, odmagao i uticao na mapiranje i potvrdu njenog nespornog glumačkog talenta. Zato što sve te stvari jesu, na ovaj ili onaj način, borba sa patrijarhatom. Kao i čitav film, uostalom.
Da rata ne bude
Sa druge strane, “Oppenheimer” je, kada je u pitanju kampanja, rađen nešto drugačije. Ne skromnije, samo drugačije, i to gotovo konstantno korišćenjem crnobelog frejma Kilijana Marfija sa šeširom.
Jer je to teralo ljude da istraže, pročitaju, podsete se ko je bio Robert Openhajmer. A onda ih je internet (opet) podsetio na to prezime koje su nekada pročitali u dodatnom “boksu” u knjizi iz istorije za osmi razred ili četvrtu godinu gimnazije ili čuli u okviru kratkih formata emisije koji funkcionišu po principu “Dogodilo se na današnji dan”, gde se to prezime vezivalo za 6. avgust i Hirošimu i Nagasaki.
U pitanju je, dakle, čovek koji je tokom Drugog svetskog rata u Americi vodio tim istraživača koji su napravili atomsku bombu u Los Alamosu.
Nakon rata, Openhajmer se negativno odnosio kako prema sopstvenom projektu, tako i prema upotrebi nuklearnog oružja u budućnosti, zbog čega je optužen za naklonost komunizmu i zbog čega mu je bio zabranjen pristup poverljivim dokumentima koji se tiču nuklearnog istraživanja.
Rehabilitovan je deceniju kasnije, kada mu je Džon F. Kenedi dodelio nagradu “Enriko Fermi”.
Nolan u svom najnovijem filmu ove “Wikipedia” informacije kombinuje sa inspiracijom koju je pronašao u knjizi “Američki Prometej” Kaja Berda i Martina Šervina i pravi (zasada) najvažniju antiratnu dramu našeg doba. Ne napuštajući svoju fasciniranost vremenom i protokom vremena, Nolan donosi priču o karijeri “oca atomske bombe”.
Priču o talentu i postupanju prema talentima.
Priču o kvantnoj fizici koja će biti interesantna čak i ljudima koji su 100% okrenuti ka društvenim naukama. Priču o američkoj unutrašnjoj i spoljašnjoj politici, ali i priču o čoveku, o ljudskom životu, odnosno, ljudskim životima.
O ispravnim odlukama za vreme rata. O neispravnim odlukama za vreme rata. O mrtvim civilima. O podnetim žrtvama. O griži savesti. O trenutku kada se ona javi. O stečenom znanju koje potencijalno može biti iskorišćeno na pogrešan način. O sujetama nadređenih (i podređenih). O mržnji. Ali ponajviše o – strahotama rata.
Bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki jeste dovelo do kapitulacije Japana samo nekoliko dana kasnije. Ali da li je cilj bio samo to? Ili možda i potencijalno sprečavanje prodiranja Sovjeta? Da li je kraj Drugog svetskog rata početak Hladnog rata?
Odnosno da li svaka bačena bomba zapravo priziva neku narednu? Odgovor na to pitanje nije (samo) pitanje politike. Već i pitanje fizike.
Nolan je tako dobro napravio konekciju između ta dva, a Kilijanu Marfiju, Robertu Dauniju Džunioru i Emili Blant obezbedio uloge (dosadašnje) karijere. I ova imena u filmskim krugovima pominju se kao potencijalni kandidati za najprestižnije nagrade Američke filmske akademije.
I neću vam ništa više reći, jer morate da vidite. Iz bioskopa. Iz prvih redova. Da pustite da vas ta priča o cepanju atoma, fuziji, fiziji, formulama, uranijumu i energiji potpuno uvuče o priču o američkom Prometeju.
Šta se prvo gleda?
Dva the filma jula gledaju se redosledom kojim je o njima pisano u ovom tekstu. Dakle, prvo “Barbie”, a onda “Oppenheimer”.
U nekom od intervjua povodom filma, Margo Robi je preporučila da se oba pogledaju u istom danu, jedan za drugim. Ako imate pet sati lufta dnevno, to zaista jeste dobar savet.
Ako (gotovo izvesno) nemate, dovoljno je dobro da ih pogledate dan za danom. Jer hajp oko ova dva filma je apsolutno opravdan. I apsolutno je moguće da će vam se dopasti oba. Apsolutno nije moguće da vam se neće svideti nijedan.
Samo je važno da pažljivo gledate.
Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret