ŽELJKO PANTELIĆ: NATO u 21. veku – Došlo je vreme da Evropa vrati dug Amerikancima

Nekadašnja maksima prvog generalnog sekretara NATO-a lorda Lajonela Hejstingsa Ismeja “Russia out, America in, Germany down”, transformisana je u “Russia out, China away, NATO together”…

Nedavno završeni samit Severnoatlantske alijanse u Vilnjusu potvrdio je tendenciju puzeće transformacije NATO-a od regionalnog u globalni vojni savez. Nije slučajno da su u glavni grad Litvanije pozvani premijeri Japana, Australije, Novog Zelanda i predsednik Južne Koreje, a da je u završnom usvojenom dokumentu Kina pomenuta više od deset puta, kao rival, opasnost ili pretnja.

Podsetimo, Kina je prvi put pomenuta u zajedničkoj deklaraciji NATO-a prošle godine u Madridu kada su premijerno uzeli učešće na godišnjem sastanku šefova vlada i država čelnici iz Tokija, Seula, Kanbere i Velingtona, poznati i kao format IP4 (Indo-pacifička četvorka).

“Budući da se autokratski režim približavaju jedni drugima, mi koji verujemo u slobodu i demokratiju moramo da se držimo jedni drugih. NATO je regionalni savez Evrope i Severne Amerike, ali izazovi sa kojima se suočavamo su globalni”, tako je generalni sekretar Jens Stoltenberg objasnio prisustvo IP4 na samitu u Litvaniji.

Naravno, ruska invazija na Ukrajinu, rasprava o davanju članstva Kijevu u Alijansi, ulazak Švedske, bili su u prvom planu i u centru medijske pažnje, međutim najvažniji koraci u strateškom smislu na srednji i dugi rok su napravljeni u pravcu transformacije NATO-a u globalnog igrača i jačanja spremnosti da se odgovori na provokacije i hegemonističke težnje Pekinga.

Nekadašnja maksima prvog generalnog sekretara NATO-a lorda Lionela Hastingsa Ismeja “Russia out, America in, Germany down”, transformisana je u “Russia out, China away, NATO together”. Istini za volju, nije isključeno da sa promenom vlasti u Beloj kući i eventualnim povratkom Donalda Trampa ili nekog sličnog njemu, “NATO together” zameni “America in” s obzirom na to da je na jačanju atlantskog savezništva insistirao predsednik Bajden.

Rezultati samita u Madridu i Vilnjusu predstavljaju neku vrstu odložene pobede filozofije koju su zagovarali državni sekretar, u vreme Džordža Buša starijeg, Džejms Bejker i potpredsednik SAD na početku ovog veka Dik Čejni. Njih dvojica su smatrali, posle pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a, da NATO ima smisla samo kao globalan igrač a da je preskup i neisplativ kao regionalni savez za Vašington.

Fokus Alijanse u ovom momentu je na Ukrajini zbog ruske agresije, ali se već uveliko prave i doteruju strategije za Arktik, Mediteran i Afriku i, pre svega, Kinu. U suštini, u konkurenciji sa drugim potencijalnim žarištima na planeti, pitanje Ukrajine nije toliko bitno. Štaviše, administracija Džoa Bajdena želi da stigne do primirja do kraja ove godine i da započne pregovore o mirovnom sporazumu.

Sledeće godine su predsednički izbori u Rusiji, Ukrajini i SAD, i sva trojica lidera, Putin, Zelenski i Bajden, žele da pobede na njima. Ruskom i ukrajinskom šefu države je potreban ishod koji bi mogli da prodaju domaćem javnom mnjenju kao pobedu, američkom predsedniku je dovoljan i nerešen rezultat. Putin se suočava sa surovom realnošću maksime Nikoloa Makijavelija iz “Vladara”: “Možeš da odlučiš sam kada ćeš da počneš rat, ali ne možeš da ga završiš kad tebi odgovara.”

“Ako Putin pobedi u Ukrajini, to će biti tragedija za Ukrajince i velika opasnost za ostatak sveta. To bi bila poruka drugim autoritarnim režimima da i oni mogu da ostvare ciljeve upotrebom sile. Kina je, pre svih, zainteresovana da vidi da li će Rusija platiti cenu ili će biti nagrađena za agresiju. Kada sam bio u poseti Južnoj Koreji i Japanu početkom godine, njihovi lideri su mi jasno stavili do znanja da ono što se događa danas u Evropi sutra može da se desi u Aziji”, stoji u autorskom tekstu generalnog sekretara Jensa Stoltenberga objavljenom u “Foreign Affaires”.

Uprethodnim nedeljama se mnogo debatovalo da li je i koliko je oslabila Putina pobuna Jevgenija Prigožina i “Vagnera”. Najbolji i najtačniji odgovor je dao turski predsednik Redžep Tajip Erdogan koji je primio Zelenskog u Ankari, predao mu komandante formacije Azov (dogovor sa Putinom je predviđao da ostanu u Turskoj do kraja rata) i podigao rampu za ulazak Švedske u NATO. Ostareli šićardžija iz Anadolije još jednom je pokazao da mu nema ravnog u političkoj trgovini.

Sa privremenim vraćanjem Turske – sa Erdoganom je sve privremeno i nesigurno – u evroatlantsku prvu postavku, sa ulaskom Švedske i zaokruživanjem pozicija NATO-a na Baltiku i na Arktiku, Vašington i partneri mogu da se pored ukrajinskog izazova posvete najvećem i najznačajnijem: kineskom.

Nemački kancelar Olaf Šolc iskoristio je samit u Vilnjusu da lansira novu nemačku strategiju u odnosima sa Kinom. Sledeći američku logiku i novi vokabular Berlin ne priča o “decoupling-u” već o “de-risking-u”, što je samo manje traumatično ime za suštinski istu stvar. Nemačka je krenula putem smanjivanja povezanosti i zavisnosti svoje ekonomije od kineske: reč je o ireverzibilnom procesu.

“Kineska vlada sve više koristi instrumente prisile u spoljnoj politici i represivne mere na unutrašnjem planu, dovodi u pitanje bezbednost, vrednosti i interese NATO-a. Peking preti svojim komšijama, maltretira druge zemlje, pokušava da preuzme kontrolu nad lancem snabdevanja i infrastrukturama u NATO članicama. Moramo da držimo oči otvorene i da imamo bistar um. Ne smemo da trampimo naše bezbednosne interese za ekonomske profite”, ukazao je Stoltenberg na motive zbog kojih se u završnom dokumentu samita u Vilnjusu čak 14 puta pominje Kina.

Sjedinjene Američke Države neće eksplicitno tražiti da se druge zemlje izjasne između podrške alijansi slobodnih i demokratskih država ili savezu autokratskih, diktatorskih i kleptokratskih režima. Vašington neće prisiljavati čak ni najbliže partnere da se jasno opredele. Motiv je pragmatičan. Veliki broj zemalja, počev od samih SAD, ima i dalje veoma kapilarne ekonomske i trgovinske odnose. Svaki ishitren i decidan zaokret u kratkom periodu bi bio autopovređujući i nosio bi sa sobom velike, i u ovom momentu, nepotrebne troškove.

Međutim, države koje pripadaju zapadnom bloku bi morale da se pripremaju za momenat kada će morati da se opredele za jednu stranu. Prve oblasti u kojima će Vašington tražiti lojalnost partnerima jesu oblasti novih tehnologija, odbrambene politike, diplomatije i trgovine. Rivalstvo između dve obale Tihog okeana će dostići takve razmere da neće više biti moguće voditi politiku sedenja na dve stolice.

Svojevrsno predjelo nove podele sveta smo mogli videti na primerima Poljske, Nemačke i Italije. Evropske članice NATO-a morale su da odustanu ili drastično redimenzioniraju ugovore sa kineskim telekomunikacionim kolosom Huavejem o izgradnji mreže 5G. Amerikanci su Poljacima zapretili da će povući trupe iz te istočnoevropske zemlje, Nemcima su stavili do znanja da neće više deliti sa njima poverljive podatke, a Italijani će uskoro napustiti “Novi put svile” i izaći iz inicijative koja okuplja evropske zemlje i Kinu i iz koje su već izašle pribaltičke republike a Česi su suspendovali svoje učešće.

Takođe, Japan i Holandija ali i neke druge zemlje morale su da obustave izvoz poluprovodnika i mikročipova u Kinu, u suprotnom bi se suočili sa američkim sankcijama. Vašington se nije limitirao samo na najbliže saveznike. Novi predsednik Ujedinjenih Arapskih Emirata Muhamed ibn Zajed se igra sa vatrom jer je jedno obećao predsedniku Džou Bajdenu a drugo radi. Abu Dabi se obavezao da će zaustaviti izgradnju kineske vojne baze na svojoj teritoriji, ali prema izveštajima obaveštajnih službi Kinezi su nastavili sa radovima uz zatvaranje očiju emiratskih vlasti. Iz Vašingtona je stiglo poslednje upozorenje Muhamedu ibn Zajedu pre uvođenja američkih kontramera počev od obustave prodaje dronova.

Za godinu dana, od završnog dokumenta samita u Madridu, u kojem je Kina pomenuta kao jedna od država koje dovode u pitanje interese, bezbednost i vrednosti država članica NATO-a, kao i da podriva međunarodni svetski poredak zasnovan na pravilima, stiglo se do deklaracije iz Vilnjusa u kojoj je Kina direktno obeležena kao ključni takmac Alijanse.

Bez mnogo okolišanja Pekingu je stavljeno do znanja da NATO i njegovi partneri neće sedeti skrštenih ruku dok se oni naoružavaju, povećavaju nuklearni arsenal (samo u poslednjoj godini Kina je povećala broj nuklearnih bojevih glava sa 350 na 410) i konstruišu flotu koja bi trebalo da ugrozi američku. Ukazano je i da Kina vodi hibridne operacije u sajber prostoru i da širi planski dezinformacije kako bi ostvarila svoje geopolitičke ciljeve.

“Kina je upregnula široki spektar političkih, ekonomskih i vojnih instrumenata kako bi pojačala uticaj i projektovala svoju prevlast na planeti uz primenjivanje netransparentne strategije, skrivanje stvarnih namera i davanje netačnih informacija o svom vojnom potencijalu”, navodi se u dokumentu usvojenom u Vilnjusu.

Istini za volju, šefovi vlada i država Severnoatlantskog saveza su naveli da ostavljaju otvorena vrata za saradnju sa Pekingom oko planetarnih pitanja koja moraju zajednički da se rešavaju, poput klimatskih promena, ali da Kina mora da se uzdrži od bilo kakve vojne pomoći Rusiji tokom agresije na Ukrajinu.

Reakcija Pekinga je bila očekivana. Uz klasične optužbe na račun Amerikanaca, zvaničnici Džongnanhaja su pokušali još jednom da igraju na kartu nejedinstva u evropskom krilu NATO-a. U saopštenju Ministarstva spoljnih poslova koje je potpisao generalni direktor za Evropu Vang Lutong navodi se da dele mišljenja evropskih analitičara koji strahuju da bi Evropa mogla da postane američki vazal i još više zavisna od SAD.

Ovde treba podvući da je Vang Lutong upotrebio Twitter za objavljivanje reakcije Pekinga na završni dokument NATO-a. Kao u svim diktatorskim režimima, vladajuća nomenklatura sebi dozvoljava ono što zabranjuje običnim građanima. Twitter je zabranjen u Kini, ali ga kineski zvaničnici rado i često koriste za širenje propagande u ostatku sveta.

To nije bila jedina reakcija iz Pekinga. U drugom saopštenju su zapretili NATO-u da će se odupreti svakom pokušaju širenja Alijanse u Aziji, posebno u Indo-pacifičkom regionu i gde god budu ugroženi kineski interesi. Paralelno su organizovali združenu vojno-pomorsku vežbu sa ruskim snagama uključujući i upotrebu avijacije u Japanskom moru.

Generalni sekretar Stoltenberg i japanski premijer Fumio Kišida obznanili su da će ponovo biti ozbiljno razmotrena mogućnost da u Tokiju bude otvorena kancelarija NATO-a za vezu. U prethodnom periodu pojedine evropske članice, Francuska u prvom redu, protivile su se uspostavljanju ofisa sa vezu kako ne bi previše iritirali Kinu. Sa novim razvojem događaja takve primedbe su postale opsoletne.

Jedan od velikih nevoljnih poklona Vladimira Putina Severnoatlantskoj alijansi je ulazak Švedske i Finske. Radi se o strateškoj promeni odnosa snaga, ne toliko važnih za Baltičko more, koje je postalo NATO jezero, koliko za Arktik. Stokholm i Helsinki su članovi Arktičkog saveta, zajedno sa Rusijom, SAD, Finskom, Danskom, Islandom, Kanadom.

Severni pol će, sa globalnim zagrevanjem, postati jedno od ključnih poprišta velikih sila, ne samo zbog kontrole plovnog puta koji bi mogao da se otvori preko cele godine već i zbog velikih prirodnih bogatstava koja se nalaze ispod arktičkog morskog dna.

Činjenica da Kanada izdvaja preko osam odsto BDP-a za vojsku i modernizaciju oružja i opreme više je nego indikativan znak da se Otava sprema za “arktičku partiju” koja će, pre ili kasnije, biti otvorena. Više od polovine arktičke obale je rusko, ali su sve ostale članice Arktičkog saveta, sa ulaskom Finske i Švedske, članice NATO-a.

Od Švedske se očekuje da drži na oku Koljsko poluostrvo gde Rusija čuva deo svog nuklearnog arsenala, podmornice na nuklearni pogon opremljene balističkim raketama, i gde se nalazi sedište Severne flote Ruske Federacije. Švedska vojska i njen potencijal imaju jednu veliku komparativnu prednost: koncipirani su u potpunosti za odbranu od eventualne ruske invazije, na Baltiku i u arktičkom krugu.

Novine se očekuju i na južnom krilu. Mediteran i Afrika su tempirane bombe imajući u vidu demografska kretanja i maligni uticaj Kine i Rusije u Magrebu i podsaharskoj Africi. U prethodnoj deceniji Amerika i EU, sa izuzetkom Francuske, u potpunosti su prepustile afrički kontinent kineskim predatorima retkih metala i primarnih materija i vojnoj kompaniji ruske vojne obaveštajne službe “Vagner”. Dok Kinezi eksploatišu prirodne resurse a ruski plaćenici se bogate, milioni Afrikanaca beže iz diktatorskih i propalih država u pravcu Evrope, kreiraju demografski pritisak koji doprinosi širenju rasizma i ksenofobije i posledično jačanju ekstremne desnice veoma blagonaklone prema Moskvi i Pekingu.

Komandant NATO-a u Evropi general Kris Kavoli je sa svojim saradnicima izradio novi plan globalne odbrane na 4.000 stranica koji predviđa reorganizaciju NATO trupa na Starom kontinentu kao i protokole delovanja. Plan je podeljen na tri geografske zone: Atlantik i Arktik, Baltik i centralna Evropa, i južno krilo Mediteran i Crno more.

Saveznici su potvrdili dogovor da drže pod pripravnošću uvek 100.000 vojnika koji mogu da budu raspoređeni u roku od nekoliko dana u bilo kom teatru, plus dodatnih 200.000 koji bi bili angažovani za manje od mesec dana. Nova doktrina predviđa odbranu svakog centimetra teritorije država članica NATO-a, za razliku od prethodne koja se bazirala na tzv. odvraćajućoj snazi SAD i koja je dozvoljavala da čak pojedini delovi teritorije budu okupirani a da onda u drugom momentu u kontraofanzivi budu oslobođeni.

U tom kontekstu su raspoređene već snage u pribaltičkim republikama i Poljskoj, a u sledećoj fazi će biti raspoređeni i bataljoni u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Slovačkoj. U svakoj od pomenutih zemalja će biti stacionirano od četiri do pet hiljada vojnika. Praktično će od Baltičkog do Crnog mora biti raspoređeno stalno 40.000 vojnika.

Iskustvo sa Ukrajinom je ukazalo na neophodnost promene doktrine. Evropske članice NATO-a su drastično smanjile ulaganja u vojsku posle pada Berlinskog zida, kao i broj vojnika. Sve to je kumovalo definiciji francuskog predsednika Emanuela Makrona o NATO-u kao klinički mrtvoj organizaciji. Ruska invazija na Ukrajinu je imala dejstvo elektrošoka koji je oživeo u potpunosti Alijansu – još jedan Putinov poklon.

Ina kraju, nekoliko reči o Ukrajini. Predsednik Volodimir Zelenski je morao da se pomiri sa činjenicom da većina država u NATO-u ne želi da vodi rat sa Rusijom zbog Ukrajine, što bi implicitno značilo članstvo ili davanje datuma za ulazak u NATO. S druge strane, američki predsednik Džo Bajden nije želeo da servira Rusiji u ruke ključ ulaska Ukrajine u NATO stavljajući crno na belo da će se Kijev pridružiti Alijansi po završetku rata. U tom smislu je pronađeno solomonsko rešenje: osnivanje Saveta Ukrajina – NATO s ciljem političke i vojne koordinacije tokom ruske agresije, plus držanje otvorenih vrata za članstvo, bez obaveze da se ispuni MAP (Membership Action Plan). Najveće prepreke za ulazak bivše sovjetske republike u NATO biće endemska korupcija, veoma slabe demokratske institucije i još slabiji pravosudni sistem.

Ako je Rusija akutni, trenutni, problem za NATO, Kina je dugoročni. Kineska pretnja će biti konstanta još dugo vremena jer ima ekonomiju koja je dovoljno jaka i autonomna da funkcioniše i u otvorenom sukobu sa Amerikom za hegemonsku poziciju na planeti. Zato je potrebno da NATO postane globalna organizacija, ali i da “nesvrstani” budu svrstani uz njega i da baricentar ostane u Evropi. Amerika je dva puta spasla Evropu u prvoj polovini 20. veka, a u drugoj polovini stoleća je bila zaštitni kišobran od komunističke imperije. Sada je došlo vreme da Evropa vrati deo duga Amerikancima stajući uz njih u odmeravanju snage sa Kinom.

Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top