VELJKO MILADINOVIĆ: Openhajmer, čovek koji je postao Smrt

Kako je u glavu „oca atomske bombe” stalo sve ludilo najvećeg rata koje čovečanstvo pamti. Svi užasi, sve moralne dileme i sva kajanja…

Retko kada su ga mogli videti bez cigarete u rukama.

Bio je poput bilo kog zavisnika od nikotina za zavidnim stažom, iz čijih pluća bi se, naizgled ničim izazvano, prolomio zvuk dubokog kašlja. Bio je baš poput svih onih ogrezlih i blago neurotičnih pušača koji bi besomučno usisavali u sebe duvan pokušavajući da ublaže nervozu, dok bi se oko njih razvijao oblačić dima. Ali, tog dana sve je bilo drugačije. Oblak dima oko glave Roberta Openhajmera bio je isuviše mala replika jednog drugog, mnogo većeg dima koji je on omogućio. Onog najubojitijeg, onog u obliku pečurke.

I tog dana Robert Openhajmer je palio jednu cigaretu za drugom. Bio je posebno nervozan.

Bio je u Nju Meksiku, koji je inače voleo, i na samo deset kilometara od njega, u pustinji pod imenom Jornada del Muerto (u prevodu sa španskog Dan mrtvih), očekivao se zvuk eksplozije koji će označiti da je uspešno testirana prva atomska bomba, preciznije plutonijumska bomba.

Bio je 16. juli 1945. godine i u Nju Meksiku se odvijala prva proba atomske bombe, poznata kao projekat „Triniti”. Ista takva bomba, koja je uspešno prošla vežbu u pustinji, samo mesec dana kasnije biće bačena na Nagasaki. A to više nije bila vežba.

U tih mesec dana, u glavi jednog čoveka, Robeta Openhajmera, američkog naučnika uz čije ime se neizostavno dodaje „otac atomske bombe” – stalo je sve ludilo najvećeg rata koje čovečanstvo pamti, svi užasi, sve moralne dileme i sva kajanja koja rat neizostavno sa sobom nosi.

Zato je i film „Openhajmer” izazvao toliko pažnje. Osim što je verovatno Kristofer Nolan svojim filmskim bekraundom dovoljno dobra garancija da će se dobiti makar korektno vrhunski odrađen blokbaster i da nije genijalnog Kilijana Marfija, logično bi bilo pomsiliti da to neće biti uzlaud utrošena dva sata (greška, film traje tri sata). Ali priča o Robertu Openhajmeru – u današnje vreme hibridne verzije hladnoratovskog doba, kada se opet zvecka nekim potencijalnim nuklearnim katastrofama – izaziva tolko nedoumica i nezatvorenih pitanja.

I da nije bio „otac atomske bombe”, njegov lik je bio dovoljno živopisan da bi se mogao zamisliti film o njemu, ali svakako bi tu faktografija bila na margini. Više bi se dalo na umetničkim refleksijama jedne sasvim specifične ličnosti, prepune mana i unutrašnjih protvirečnosti sa kojima igra na ivici genijalnosti. Mogao je to biti neki novi „Blistavi um”.

Autori filma, koji se prikazuje u bioskopima i zasnovan je na biografskoj knjizi „Američki Prometej”, su Martin Šervin i Kai Bird, koji su dobili Pulicera za to delo. Knjiga je nastajala decenijama i priča o njoj, odnosno o njenom nastanku možda bi jednog dana i sama mogla da se pretoči u film. Tek je istoričar Šervin prikupljao svedočanstva o Openhajmeru od stotine njegovih najbližih ljudi i kolega, a kada mu se priključio novinar Bird, koncipirana je priča o životu možda ne najvećeg, ali svakako najuticajnijeg naučnika 20. veka.

Robert Openhajmer potiče iz bogate jevrejske porodice. Imao je povlašćenu poziciju i mogučnost da se školuje. Ali prijatelji iz detinsjtva su govorili da je oduvek bio poseban, talentovan i nadahnut, ali ne prepun sebe.

Ipak, sazrevanje i školovanje je bilo prepuno kriza, depresija i anksioznosti, baš kao i prekomerne agresije.

Retko kada je bio zadovoljan sobom, iako je postizao naučne rezultate i bio predoređen za veliku naučnu karijeru.

Jedna epizoda je posebno kontroverzna, kada je navodno svom mentoru ostavio na stolu otrovanu jabuku, koju mentor srećom nije pojeo. I to njegovi biografi navode u knjizi, ali je recimo njegov unuk, koji je bio u kontaktu sa Nolanom uoči snimanja filma, to baš ovih dana demantovao kao neutemeljen, ili nedovoljno utemeljen, trač.

Tek, jasno je da se radilo o specifičnoj ličnosti, imajući u vidu i njegov citat da mu je fizika potrebnija od prijatelja.

Svakako mu nije falilo profesionalne ambicije, a to će biti od posebne važnosti kada se bude procenjivala njegova pozicija u trenutku kada shvata šta predstavlja bomba koju je stvorio.

Mogla je, dakle, priča biti poput „Blistavog uma”, ali kako je to baš Robert Openhajmer, čovek koji je svojim znanjem i genijalnošću stvorio uslove za revolucionarnu promenu u vođenju globalne politike, tu ipak i umetnost i refleksije ostaju po strani. Ostaje čist politički triler i psihološka drama čoveka koji menja svet.

Openhajmer je bio na čelu tima naučnika koji su zajedno sa vojskom radili na projektu atomske bombe i oni su, dakle, mesec dana pre ostatka planete bili u prilici da se susretnu sa atomskim užasom koji bomba donosi sa sobom. Pitanje je, naravno, koliko su toga bili svesni. Bar u tom trenutku.

Projekat „Triniti” bio je kulminacija trogodišnjeg nadprojekta „Menhetn”, u kom su savezničke vlade, vojske i naučnici (okej, ne baš svi saveznici, već ovi zapadni na čelu sa Amerikom) tokom Drugog svetskog rata nastojali da dođu do atomske bombe kao rešenja za kraj rata. I možda potencijalnog uvoda u neke buduće.

Takozvani projekat „Menhetn” trajao je od 1942. godine, a naučno krilo projekta predvodio je Openhajmer, o kome se danas zna već daleko više nego što se znalo do juče, od kada je film o njegovom životu počeo da tuče bioskopske rekorde.

Naravno da nije on jedini zaslužan, ali je svakako bio neka vrsta „emocionalnog i intelektualnog oslonca” čitavog projekta.

Džeremi Bernstin, naučnik koji je radio sa Openhajmerom posle Drugog svetskog rata, na primer, u svojoj biografiji je napisao da je ubeđen u sledeće: da Openahjmer nije bio na čelu projekta „Menhetn”, rat bi se završio… bez upotrebe nuklearnog oružja.

Kada se pogleda Openhajmerov predratni život, možda je pomalo i bizarno što je baš on čovek koji je promenio prirodu ratovanja i odnose u globalnoj politici.

Openhajmer, naime, u formativnim godinama uopšte nije pratio politiku. Navodno je – eto, kako bi se ilustrovalo koliko je bio neobavešten o globalnim dešavanjima – za par berze 1929. godine čuo tokom jedne šetnje sa naučnikom, kasnijim nobelovcem Ernestom Lorensom, čak šest meseci kasnije.

Prvi put je na izbore izašao tek 1936. godine. Tih godina je počeo da se pomalo interesuje za dešavanja u svetu, jer je došlo do jedne važne promene. U Nemačkoj su nacisti došli na vlast, a on je počeo da se interesuje za sudbine naučnika koji su bežali iz Nemačke.

Bilo je to pomalo i pitanje pomodarstva, ali počeo je da zastupa levičarske ideje, zapravo neke oblike socijalnih reformi koje će kasnije, kad bude zavladao hladnoratvoski strah od „crvene pošasti”, u američkom društvu biti okarakterisane kao „komunističke ideje”.

Bio je blizak različitim prolevičarskim studentskim organizacijama, ali u praksi je jedino „komunističko” kod njega bilo to što je organizovao prikupljanje pomoći za republikance u Španskom građanskom ratu.

Često je donirao novac za akcije iza kojih su stajali njegovi prijatelji levičari, a nešto od toga su bile i akcije Komunističke partije, ali on nikada nije bio njen član.

Sa takvim bekraundom nije on bio ni idealan za „Menhetn” projekat, ali je njegovo znanje tu bilo nezaobilazan faktor. FBI je čak 1941. otvorio njegov slučaj kako bi se ispitale veze sa komunistima, a na ispitivaju godinu dana kasnije, kada se uključivao u „Menhetn”, navodno je rekao da je bio član svake komunističke organizacije na Zapadnoj obali.

Godinama kasnije je rekao da se ne seća da je to izgovorio, a ako jeste, da je to onda sigurno bilo ironično.

Zasigurno se zna da je bio pretplaćen na časopis koji je izdavala Komunistička partija u Americi, ali je za istoričare pitanje njegovog članstva u partiji i dalje enigma bez jasnog rešenja.

Prema Šervinu i Birdu, kada je čuo da je njegovo ime u opciji za projekat atomske bombe, navodno je jednom prijatelju rekao da „prekida sve veze sa komunistima”.

Openahjmer je, zapravo, bio snažni američki patriota. Njegovi biografi su zabeležili veliku nostalgiju za vreme studijskog boravka u Evropi, a kada je izbio rat u njemu je postojala jaka želja da pomogne naciji.

Albert Ajnštajn, koji ga je dobro poznavao, to je kasnije definisao: „Problem sa Openhajmerom je to što voli nešto što mu ne uzvrća ljubav – Sjedinjene Države”.

Iako je bio sumnjičav mnogima iz vojske, u njega je verovao general Lesli Grouvs, koji je predvodio vojni deo projekta.

Kao direktor „Projekta Y”, kako se nazivao naučni deo potrage za bombom, nije mogao da očekuje baš život bez stresa.

Kada je došao taj dan da se testira bomba koja će kasnije biti bačena na Nagasaki, moglo je da se primeti da je za te tri godine dosta kilograma izgubio, kažu da je pao na 52 kg. A nije bio nizak čovek, što ga je tih atomskih dana činilo prilično čudnom i nadasve mršavom pojavom.

Kada je krenulo odbrojavanje u Nju Meksiku, doktor Openhajmer je bio toliko nervozan da je, kako se kasnije prisećao jedan od prisutnih oficira, jedva disao.

A onda je odbrojavanje stiglo do nule, sevnuo je bljesak koji je zasenio Sunce, osetio se potres koji se prostirao čak i do 160 kilometara od mesta testiranja, a prema nebu se uzdigla pečurka.

Doktor Openhajmer je mogao da odahne.

Njegov kolega i prijatelj, fizičar koji je samo godinu dana ranije dobio Nobelovu nagradu, Isidor Rabi, posmatrao je Roberta i posebno mu je u oči upao specifičan hod. „Ne mogu da zaboravim kako je izašao iz kola… To šepurenje. Znao je da je uspeo.”

Bio je to trenutak, taj 16. juli 1945, koji će istorija pamtiti kao početak atomskog doba. Kažu da je vest o uspešnoj probi odmah dostavljena predsedniku Trumanu koji je dobio značajan adut na Postdamaskoj konferenciji, a takođe kažu da je Staljin bio iznenađujuće hladan i miran kada ga ja Truman povukao u stranu da mu nasamo saopšti „dobru vest”. Staljin je već bio informisan o uspešnoj probi.

Znali su obojica šta je to značilo, znali su obojica, makar duboko u sebi, da je to početak nečega što će se nazvati Hladni rat.

Openhajmer je to tek kasnije u potpunosti shvatio, mada je i on negde duboko u sebi znao šta se dešava.

U intervjuu početkom šezdesetih, ptaktično pred kraj svog života, Openhajmer je u sećanju na taj dan i „Triniti” dodao još jedan sloj osećanja na ono njegovo šepurenje koje nije moglo da promakne kolegama:

„Znali smo da svet neće biti isti. Neki su se smejali, neki su plakali, većina je ćutala. Sećam se stiha iz hinduističkog dela, Pesma Gospodnja; Višnu pokušava da ubedi Princa da obavi svoju dužnost i, s namerom da ga impresionira, uzima svoj oblik sa mnoštvo ruku i kaže: ’Sada postadoh smrt, uništitelj svetova’. Pretpostavljam da je svako od nas tako mislio, na ovaj ili onaj način.”

Nije do kraja jednostavno rekonstruiati ličnost Roberta Openhajmera, posebno ako se zađe u temu moralne pozadine njegovog dela. Nije to jednostavno čak i kada bi se krenulo od banalnih stvari, kao što je na primer njegovo ime.

Kada danas navode njegovo puno ime, mnogi ističu Džulijus (Julius) Robert Openhajmer (ili skraćeno J. Robert Openhajmer), kako mu je pisalo u krštenici, ali se to ime Džulijus (po ocu) kasnije gubi, a za inicjal „J”, sam je rekao da „ne znači ništa”. Njegov brat je jednom prilikom pojasnio da je zbrka sa tim delom njegovog imena nastala zbog želje njihovih roditelja da pronađu neku vrstu kompromisa između tradicionalnog običaja da najstariji sin dobije ime po ocu i shvatanja da ne žele da im sin bude „junior”.

Kako li je tek, ako je ovako pipavo pitanje negovog imena, rekonstruisati njegove emocije u trenutku kada postaje „otac atmoske bombe”, kako su ga tadašnji svet i današnja istorija upamtili.

Nekoliko dana posle „Trinitija”, prema svedočenju ljudi uključenih u projekat, kako naučnika tako i oficira, Robert je počeo da pada u depresiju. Navodno su ga je jedno jutro čuli da se zabrinuo za Japance koji će stradati od bombe:

„Ti jadni mali ljudi, ti jadni mali ljudi…”

Ali nekoliko dana kasnije, entuzijazam ga je ponovo obuzeo.

Prema biografiji koja je bila i predložak za film, na jednom sastanku sa oficirima, bio je fokusiran više na bombu nego na ljude. Odnosno na to da li će vojnici ispravno da je bace i pod odgovarajućim uslovima.

„Naravno, ne smeju da je bace po kiši ili po magli… Ne dajte im da je detoniraju suviše visoko… Ne puštajte je previsoko ili meta neće biti oštećena dovoljno…”

Kada je mesec dana posle „Trinitija”, svojim kolegama saopštavao da je uranijumska bomba uspešno bačena na Hirošimu, pristuni su mogli da primete radost na njegovom licu, razdraganost dok su mu dlanovi udarali jedan o drugi…

Naime, na Nagasaki je bačena plutonijumska, a na Hirošimu uranijumska, a sledeći korak je bio kreiranje još razornije hidrogenske bombe.

Tu je Openhajmer podvukao crtu.

On je definitivno bio svestan posledica njegovog projekta, i da će neki živi ljudi stradati. Ali, kada se stvari stave u kontekst trke sa nacističkom Nemačkom, koja je takođe mogla da dođe do takve bombe, dobija se drugačija slika.

Njegovi biografi Šervin i Bird su ga nazvali enigmom, jer je predstavljao „teorijskog fizičara sa harizmatičnim kvalitetima sjajnog lidera; naučnik koji bio i prvoklasni manipulator i maher imaginacije”, kako ga je jedan prijatelj opisao.

Zanimljivo je da je Openhajmer tokom razvoja bombe naučnicima koji su imali dilemu, govorio da oni kao naučnici nisu odgovorni za to kako se bomba koristi.

„Krv će, ako je bude, biti na rukama političara”, govorio je.

Međutim, kada je bomba bačena, promenio je ugao.

Navodno je prilikom susreta sa predsednikom Trumanom rekao kako oseća krv na svojim rukama, a da mu je Truman odgovorio da ne brine o tome i da je krv na njegovim (Trumanovim).

Delovalo je to kao da je pomalo i hteo da dosadnog naučnika skine s vrata, ali Openhajmer je postao kritičar hidrogenske bombe i sa svojom komunističkom pozadinom ubrzo je postao – a sa početkom Hladnog rata u SAD je počelo i bezumno širenje straha od crvenog terora – najblaže rečeno, neomiljen lik za establišment.

Tako je 1954. godine bio predmet istrage zbog veza s Komunističkom partijom SAD, posle čega je, što se kaže, radio u struci do kraja života 1967. godine. Strastveni pušač, preminuo je od raka grla. Verovatno mu je dim cigareta došao glave.

Ali onaj veliki dim, onaj razorni u obliku pečurke, nikad ga više nije ostavio na miru.

Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top