JELENA LUKOVIĆ: Da li prva ljubav zauvek utiče na naš život?

Mada je utisak da mnogi veličaju mesto i uticaj prve ljubavi, nema dokaza da je to zaista i tako, naprotiv. Kako objašnjavaju stručnjaci, važnost prve ljubavi najpre leži u tome što je – prva (i još po nečemu…

„Hoćeš li više zaboraviti tu vezu?! Zašto to sebi radiš? Uporno ponavljaš istu priču, a toliko je dobrih prilika prošlo. Odustajem, ti si mazohista. Nemam drugo objašnjenje”.

Da je prvu ljubav izbrisati lako, ne bi ovu priču pričao svako. Jeste li sigurni da na vas ne utiče?

Ako bi se sada sprovela anketa o uticaju prve ljubavi, neki bi rekli – e jeste ja to stalno pričam, istraživači su rekli da je to istina, eto potvrde zašto se ja mučim i što me neće. Drugi bi bledo pogledali i pomislili – šta pričaš, ne znam ni s kim sam bio/la.

Prve važne ljubavne veze (koje nisu bile kratkog daha) savršeno su mesto za ispoljavanje lepeze emocija. Upravo zato što dolazi do verovatno i prve bliskosti, psihoterapeut Saša Vujić objašnjava da tada u prvi plan staje ono što za ljude predstavlja izvesnu „pretnju”. To mogu biti strah od usamljenosti, odbačenosti, javljaju se i hipoteze tipa „mene niko ne može voleti” ili „nisam dovoljno vredan/na”. Odnosi koji donose bliskost, nose i ranjivost, što povlači i strahove. Kome je prijatno da bude ogoljen? Na to se ne može računati u neobaveznim i usputnim odnosima. Međutim, nema ni rasta.

Mada je utisak da mnogi veličaju mesto i uticaj prve ljubavi, nema dokaza da je to zaista i tako, naprotiv. Kako objašnjavaju stručnjaci, važnost prve ljubavi najpre leži u tome što je – prva. Pošto su ljudi bića poznatog i obično teže zadržavanju predvidivog, ono što je novo (prvo) igra ulogu bitnosti.

Prva ljubav! Prvi dan škole! I prvi okus čokolade pamti se „slađe”.

„Jeste individualno, mada ima puno kulturologije tu. Mislim da bi današnje generacije drugačije gledale na to – gde imamo više seksa, a manjak bliskosti, onda ta prva veza možda i ne mora imati toliki uticaj kao što bi to recimo bilo pre 15 ili 20 godina, kada se prvi odnos romantizovao”, priča psihoterapeut Vujić.

Ne može se izuzeti ni stav da prva ljubav nema baš nikakav uticaj na dalji život. Pošto je ova tema osetljivo tlo (kao i sve u psihologiji), poruka je da – može, a i ne mora biti. Ako prva ljubav ipak ima ulogu veću od statiste u našim životima, kako tačno to izgleda?

„Prva ljubav zaborava nema – to jeste istina, ali više u nekom emotivnom smislu, rekao bih, nego u praktičnom. Možda na neki način rušim mit o toj prvoj ljubavi, ali govorim iz svog iskustva u radu sa ljudima, gde prosto to nisam video. Nekoliko vezanih ljubavi više može imati neki značaj nego jedna. Osim u dva slučaja: ako je prvi put bilo ekstremno dobro ili ako je bilo ekstremno loše”, priča, s druge strane, psihoterapeut Filip Stojković.

Pozitivna strana ekstrema bila bi to da je partner bio dobar, privlačan, poželjan i ako je u skladu sa tim iskustvom osoba skrojila visoke standarde. Kada spozna šta i koliko može da ima, neće ostavljati kusur. To je način, kako objašnjava Stojković, na koji se uči (samo)poštovanje, to šta je osobi važno, šta joj je privlačno kod partnera/ke, šta je „radi” i sl. Zvuči sjajno i previše dobro da bi bilo istinito, međutim, Stojković upozorava – dobra iskustva jesu dobar resurs, ali previsoko podizanje lestvice može biti loše jer sužava izbor. Tako dođe do kopanja sopstvene jame – izgrade se „ozbiljni kriterijumi” u koje teško ko može da se uklopi. Onda čujete komentar poput „probirač nađe otirač”.

S „minus” strane polarnosti, tu su povređivanje, prevare, izneveravanja, grubosti, nasilje (emotivno, mentalno ili fizičko), koji mogu imati značajno negativan uticaj, te izroditi strah i zabrinutost da su onda svi odnosi takvi.

Razlog zbog kog prva ljubav ume dosta da utiče na život ljudi jeste, kako priča Filip Stojković, to što se uglavom dešava u vrlo ranom periodu (pre 19. godine). Ova granica je važna, jer označava period u kome postajemo upravljači svojih emocija, dok u ranoj adolescenciji to nije slučaj.

„Namerno to (mladi) naglašavam, jer pre 19. godine čeoni režanj još uvek nije dovoljno sazreo, što znači da nemamo potpunu kontrolu nad svojim emocijama. Otuda i sa fiziološke, neurološke strane objašnjenje zašto su emocije tako intenzivne, a s obzirom na to da nemamo puno iskustva, ne težimo tolikoj (samo)kontroli. Prvo iskustvo! To je kao i bilo koje prvo iskustvo – prvo more, pa ko to može da zaboravi! Taj pogled se nikada ne zaboravlja, tako je i sa prvom ljubavi. To je zato što pamtimo emocijama”, izlaže Stojković.

On naglašava da problematika nije u samom iskustvu, već u zaključcima koji se donose i koji mogu praviti veći problem, u smislu (manjka) poverenja, prepuštnja nekome, veće rezervisanosti i to onda zaista može biti prepreka u kasnijem životu.

Ni Saša Vujić ne spori da u nekim slučajevima prva ljubav zaista stvori loš narativ za kasnije uspostavljanje partnerskih odnosa, ali i on ističe da je to u drastičnim situacijama i da za druge ljude ne mora da važi. Ono što on vidi kao bitno jeste kako pojedinac konstruiše datu situaciju, odnose, okolnosti i svoje okruženje, pa tako odgovor (čak i na negativna iskustva), može da varira.

„Neki će to integrisati kao jedno iskustvo i prosto nastaviti dalje. To iskustvo će im pomoći pri izboru adekvatnog partnera, verbalizaciji potreba. Osoba će to primiti kao loše ili dobro istustvo što će uticati za kasniji bolji odabir partnera i bolje profilisanje sopstvenih potreba, ali ne i na ponavljanje sličnih šema i obrazaca”, kaže Vujić.

Oni kod kojih prva ljubav još uvek vodi kolo, prema pojašnjenju Vujića, najverovatnije nisu okovani samo njenim uticajem, već nečim što su imali (nerazjašnjeno) pre toga i što su odneli u odnos (ili tip odnosa) koji „nikako da otkače”. Ono što je neophodno da bi se začarani krug ponavljanja obrazaca (ispita prve ljubavi koji nismo položili) prekinuo – jeste rad na sebi. To podrazumeva onaj neartikulisani, nesvesni, neverbalni sadržaj, koji kroz uporan rad, vremenom može početi da izlazi i biti verbalizovan.

Vujić objašnjava da je to proces u kome čovek treba i da poveruje da postoji bolje – pre svega da se osvesti. Teži deo puta jeste osmišljavanje novih načina na koji sistem, koji je „rešio” da se obnovi, to prepozna kao realnu opciju. Zatim sledi eksperimentisanje, a ko istraje – i promena. Mada, nije univerzalan put – dakako to nije sprint!

„Ljudi treba da rade na stvaranju novih fragmenata kod sebe, novih sadržaja, delova ličnosti. Tamo gde se spotiču, gde nešto ne funkcioniše – nije sve zapečaćeno. Na nekim stvarima se radi duže, na nekima kraće. Emotivni odnosi su takvi da često sve povuku: šta mi tu generalno očekujemo od ljudi, šta to očekujemo od sebe. Partneri se nađu često da tu sliku validiraju, predstavljaju vrstu agensa koji ima moć da validira. Zato su veze toliko značajno mesto iz kojih mi nekako kažemo – aha pa eto ja ne vredim npr.”, priča psihoterapeut Vujić.

Vujić napominje da „ako nismo dovoljno sposobni da se maknemo iz nečega što je repetitivno, gde se vrti isti krug – verovatno postoje razni problemi, koji su, po svemu sudeći, od ranije”.

Ne rađamo se sa sposobnošću da „zrelo” volimo. To je veština koju život kao najozbiljniji zadatak stavlja pred nas. Da je moguće izaći s konačnim rešenjem – nije, a da smo osiromašeni ako ne probamo – jesmo. U tome leži razvoj, kao i ljubav. Suštinski, test za ljubav i jeste pitanje: razvija li se šta, razvija li se onaj do nas i gde smo tu mi? Eliminaciono pitanje pre ovog zadatka bilo bi – okuje li nas iskustvo prve ljubavi i kako ga se sećamo?

Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top