MIŠA BRKIĆ: EXPO, srpski “nju dil” i kako država suspenduje tržište

Kakva je sličnost između američke “Velike depresije” i srpskog “zlatnog doba”? Da li će sportski i muzički sajam EXPO27 u Surčinu zaista biti inicijalna kapisla razvojnog buma Srbije ili je to opasan eksperiment promene svesti, uvođenja centralnoplanske privrede i suspendovanja tržišne ekonomije…

Dug rok ne postoji. Na dugi rok svi smo mrtvi. Napisao je Džon Majnard Kejns u Traktatu o monetarnoj reformi iz 1923. godine.

Moramo da žurimo, sve treba da bude gotovo do kraja 2026. Parafrazirao je Kejnsa 100 godina kasnije, slučajno ili ne, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predstavljajući svoje ideje o ulaganju 12 milijardi evra državnog novca u izgradnju nacionalnog fudbalskog stadiona, novog sajamskog kompleksa, nekoliko rečnih pristana, i o proširenju stambenog kompleksa Beograd na vodi.

Iako je, kažu tumači njegovog dela, Kejns (govoreći o “smrti na dugi rok”) mislio da će tradicionalni kapitalizam propasti a liberalni kapitalizam uspeti, njegovo uzdizanje trajne sadašnjosti bila je jedna od najuticajnijih i najtrajnijih ideja posleratnog Zapada i najčešći motiv grozničave potrage mnogih vlada (recimo, Bila Klintona odranije ili aktuelne Redžepa Erdogana i Viktora Orbana) za kratkoročnim prosperitetom po cenu dugotrajnih nevolja i šteta. Kejnsova ekonomska teorija monetarne ekspanzije (investiranje državnog novca u infrastrukturu i socijalne programe) uparena s državnom kontrolom činila je srž Nju dila, programa kojim se Frenklin Delano Ruzvelt borio protiv Velike krize u pokušaju da stvori državu blagostanja, personalizovanu u liku predsednika.

Iako to još nije javno saopštio, srpski predsednik svoje zasada labavo uobličene ideje, među kojima ima i već korišćenih (Prokop, BAS stanica, savski most, zgrada Pošte, stadioni, Filharmonija), verovatno će morati da smesti u konzistentniji program kako bi mediji bliski vlasti s punim pravom mogli da ga nazovu “srpski nju dil” s jasnom preferencijom na američki iz 1933. godine. Mnoge posmatrače, međutim, najviše intrigira ima li Vučić svog Kejnsa. Ima, i s visokom dozom sigurnosti može se naslutiti ko bi to mogao biti (a nije ministar finansija Siniša Mali).

Osim, zasada, nategnute medijske paralele između američke i srpske državne (predsedničke) intervencije u ekonomiju malo je sličnosti u razlozima za pokretanje takvog programa u Srbiji. Američki program i srpski plan ne deli samo vremenska distanca od sto godina. Ima suštinskih razlika. Primera radi, Ruzveltov Nju dil nastao je kao odgovor na do tada neviđenu ekonomsku krizu (“Velika depresija”) koja je zahvatila Ameriku. S druge strane, ne pamti se kad je Srbija, bar po rečima predsednika Vučića i njegovih najbližih saradnika, ekonomski tako dobro stajala kao sada, toliko dobro da svoju vladavinu definišu kao “zlatno doba”.

Uzroci američke Velike krize bili su pad proizvodnje, pad ličnih prihoda, postepeni pad cena (30 odsto, akutna deflacija) izazvan padom prodaje robe široke potrošnje (pad agregatne tražnje), drastičnim rastom nezaposlenosti (25-33 odsto), pad poreskih prihoda, pad BDP-a (za trećinu), pad profita i pad cena akcija što je dovelo do Crnog utorka (29. oktobar 1929) i sloma Njujorške berze. Zatvorene su hiljade fabrika, milioni radnika ostali su bez posla, propale su mnoge porodice, uveden je prećutni moratorjium na investicije, prestala je prodaja robe na kredit zbog straha od gubitka posla i visokih kamata, a već uzeti krediti nisu mogli da se otplaćuju što je dovelo do sloma banaka. S druge strane, Srbija ima sve suprotne ekonomske pokazatelje: rast ličnih prihoda (zarada), rast cena (inflaciju), rast poreskih prihoda, pad nezaposlenosti, relativno stabilnu prodaju robe široke potrošnje, rast kredita i investicije (uglavnom stranih ulagača). Srbija ima i berzu, ali kao da je nema, pa otuda nikakav pad vrednosti akcija ne bi mogao da je slomi i izazove veliku depresiju. Danas ne postoji ni takozvani zlatni standard (kao pre 100 godina), koji bi zbog pada dolara izazvao pad vrednosti dinara. A srpski bankarski sistem prilično je otporan.

Osim dežurnih katastrofičara, međunarodne finansijske institucije i konsultantske firme ne detektuju u narednim godinama novu veliku krizu na globalnom nivou (ni kao onu iz 2008. a kamoli onu iz 1929) kao posledicu prohujale pandemije, aktuelne agresije Rusije na Ukrajinu i geopolitičkih previranja. Naprotiv, predviđa se blagi oporavak globalne ekonomije (naravno, ukoliko ne dođe do novog svetskog rata).

Zašto se onda predsednik Srbije baš sad odlučio da potroši 12 milijardi evra na ulaganja koja će finansirati država?

Teško je poverovati da će jedna od, ipak, manje značajnih sajamskih manifestacija (muzika i sport) iz brenda EXPO27 biti inicijalna investiciona kapisla i onaj presudni podsticaj za rast srpske ekonomije. Druga bi priča bila da je, recimo, Srbija dobila Svetsku izložbu (World Expo). Toga je svestan i predsednik Srbije pa pokušava da bilduje priču tvrdnjom da je za nas i ovo što smo dobili više od Olimpijade. No, bez obzira na veličinu manifestacije, nedostaju jasne i precizne računice (u drugu decimalu) relevantnih nezavisnih institucija kakav će uticaj taj događaj i ulaganja povodom njega imati na povrat uloženog državnog kapitala.

Umesto toga, javnost je zasuta kakofonijom predsednikovih “resavaca” koji neprestano prepričavaju bajke o Sajmu turizma i muzike kao ključnom podsticaju za preporod Beograda i cele zemlje. I pritom su uz EXPO zakačene ideje koje vlast najavljuje već nekoliko godina a sada ih ponovo kandiduje kao motore “novog investicionog ciklusa”.

Postoji, međutim, još nekoliko mogućih razloga.

Nije isključeno da političari koji upravljaju Srbijom vide dalje i jasnije i od običnih smrtnika i od dokazanih posmatrača pa na horizontu primećuju nadolazeću geopolitičku oluju koja preti da svetsku ekonomiju pretvori u froncle. Istina, srpska vlast nije usamljena u toj proceni, ima još zemalja čije (obožavane) vođe nastoje da preduprede potencijalnu krizu fiskalnom ekspanzijom i državnim intervencionizmom.

Moguće je da među razloge može da se ubroji i nastojanje vlasti da s 12 milijardi evra upumpanih u državni investicioni bum prikriju razmere stvarne ekonomske krize u Srbiji (koja se iščitava iz nepristrasnih izvora i opozicionih krugova) i pokuša da dodatno ispolira potamneli sjaj “zlatnog doba”. Utisak je da je dosadašnji model, koji je vlast koristila za podsticanje rasta, delimično potrošen i da više ne može da zadovolji nabildovana očekivanja niže i srednje klase o visokom životnom standardu.

Verovatnije je da je državni investicioni plan samo zamena, odnosno “šarena laža”, za odustajanje od protržišnih reformi, što je trend koji traje najmanje sedam-osam godina. Srbija nije završila neke od najznačajnijih ekonomskih reformi (osnaživanje tržišnih institucija, departizacija javnih preduzeća, zaštita ugovora i privatne svojine), predviđenih tranzicionom agendom. Reforme više nisu visoko kotirane na listi prioriteta aktuelne vlasti koja ih otvoreno izbegava. Naruku vlasti ide gotovo opšte uspostavljeni politički konsenzus o zaustavljaju i nepotrebnosti reformi jer je “Srbija umorna od tranzicije” i kapitalizma.

Kao razlog za guranje predsednikovog “plana” ne treba isključiti ni novu turu akumulacije kapitala u privatno-partijskim kasama koji bi se tu preselio iz budžeta i državnih fondova. Domaće iskustvo s projektom Beograd na vodi, ali i iskustva nekih drugih zemalja (pre svih Mađarska i Turska) pokazala su efekte velike preraspodele društvenog bogatstva kad se novac iz budžeta i fondova selio na privatne račune kroz takozvane nacionalne investicione projekte (stadione, stanove, aerodrome, tunele) i od vlasnika malih zanatskih radnji stvarao finansijski nouveau riche (što dokumentovano pokazuju Nedeljnikove liste najbogatijih ljudi u Srbiji i regionu).

Osim ekonomskih, postoji i jak lični razlog investicionog buma uz pomoć državnog kapitala. Kao i Frenklin Ruzvelt pre 100 godina u Americi, tako i Aleksandar Vučić danas u Srbiji nastoji da učvrsti temelje države blagostanja, personalizovane u njegovom liku i delu pred moguće parlamentarne izbore i pred očekivani međunarodni rasplet srpsko-kosovskih odnosa i tako kupi (moguće) poljuljano poverenje dela birača. Ostane li difuzan, nekonsekventan i nepokriven ozbiljnim analizama, Vučićev “nju dil” potvrdiće tezu političkih oponenata da je pravljen za ličnu jednokratnu upotrebu i za prikrivanje krupnih nerešenih unutrašnjih i spoljnopolitičkih problema s kojima se vlast suočava.

Ključno pitanje, koje niko u Srbiji ne postavlja, jeste zašto Vlada Srbije posle odluke o dobijanju EXPO izložbe nije propisala pravila i pozvala privatne investitore da grade sajamski kompleks, nacionalni stadion, pruge i mostove, zgradu Filharmonije, pristane na Dunavu, muzejsku četvrt… To ne bi bio nekakav kurtoazni čin nego strateška odluka kojom bi vlast “urbi et orbi” objavila kakav koncept društveno-ekonomskog uređenja želi da neguje u budućnosti. Međutim, predsednik i Vlada odlučili su da suspenduju privatni kapital i tržište i promovišu državni intervencionizam. A u praksi je na bezbrojnim primerima do sada dokazano da su privatne kompanije uspešnije (i na kraju jeftinije) od države u biznisu. Da su se predsednik i Vlada odlučili da sve projekte grade privatni investitori sa svojim kapitalom, to bi značilo da privatnici preuzimaju i rizik u slučaju da se neki od tih projekata pokaže kao promašen i ne bude isplativ. U tom slučaju ni država ni poreski obveznici ne bi imali nikakvu štetu, koja će se sigurno pojaviti ako država finansira neki od neuspešnih projekata.

Država se potrudila da, zasada, prikrije moguće rizike pojedinih investicija tako što nije objavila (verovatno zato što ih nema) studije opravdanosti i studije izvodljivosti za svaki projekat pojedinačno. Pošto je u pitanju suma od 12 milijardi evra koje će država investirati, onda se uopšte ne postavlja pitanje da li takve studije treba da postoje i da li treba da budu objavljene. A zatim, ništa manje važno pitanje o kome se vlast ne izjašnjava jeste ko će kontrolisati cene i troškove svakog pojedinačnog projekta. Podrazumeva se da vlast ne bi smela da bude kontrolor sama sebi, jer bi onda državne investicije lako postale leglo korupcije i plen pljačke.

Iza pompeznih i slavodobitnih fanfara vlasti u Beogradu krije se opasan eksperiment instaliranja države kao ključnog arbitra u ekonomiji i suspendovanja tržišta (i tržišne ekonomije). Taj eksperiment “in vivo” započet je širom sveta u doba korone, ali je srećom uspešno zaustavljen u mnogim demokratskim i ekonomski razvijenim državama sveta kako je pandemija jenjavala. U Srbiji je, međutim, pod parolom ekonomskog rasta i blagostanja nastavljena dalekosežna promena društvene svesti. Koristeći široko prihvaćenu propagandu navodnog kolapsa kapitalizma srpska vlast kreira i gradi alternativni društveni poredak u kome je država ta koja investira, subvencioniše, preraspodeljuje, usrećuje, nagrađuje, kažnjava i kontroliše. “Moramo da napravimo mašineriju da odgovori svim tim izazovima”, bio je jasan predsednik Srbije zašto stvara novi Levijatan i proširuje duboku državu.

Značajan deo političke i intelektualne elite i biračkog tela u Srbiji koketira s levičarskim idejama i pronalazi ideal humanog društva u Kini i Rusiji, što predsedniku države daje odrešene ruke da instalira državnu centralnoplansku privredu i suspenduje tržišnu ekonomiju. Tako jedan relativno minoran događaj – organizacija sportskog i muzičkog sajma – u odsustvu ozbiljnije prodiskutovane vizije naprasno postaje okosnica ekonomskog i društvenog razvoja Srbije. Budu li sve predsednikove ideje bespogovorno prihvaćene kao genijalne i nijedna ne bude odbačena kao nesuvisla, biće to znak da se niko ozbiljno ne bavi budućnošću Srbije.

Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top