U Rusiji su zaboravili da je prvobitni cilj invazije bio promena režima u Kijevu i uspostavljanje marionetskog režima baš kao što su Ukrajinci smetnuli s uma da je prva želja bila da se odbrani glavni grad i što veći deo teritorije…
Ukrajina je za malo više od 30 godina, od raspada Sovjetskog Saveza do danas, izgubila 40 odsto stanovništva. Sa 52 miliona stanovnika po popisu iz 1991. godine populacija na teritoriji Ukrajine je sišla i ispod 30 miliona. Herojska, čak divovska borba građana Ukrajine protiv agresora pod komandom Kremlja, čak i u slučaju da se okonča pobedom, što je sve manje moguće, biće mnogo bliža Pirovom nego trijumfalnom uspehu.
Gradovi, a pogotovo varošice i sela su ispražnjeni u ukrajinskoj ravnici. Ostali su samo stari, nemoćni, bolesni i oni koji ne vide drugi izlaz. Milioni ukrajinskih izbeglica, uglavnom žene i deca, su se u velikom broju slučajeva uklopili u nove sredine u zapadnoj i centralnoj Evropi. Mali i mladi Ukrajinci i Ukrajinke polaze u drugu školsku godinu na nemačkom, francuskom, holandskom, engleskom, poljskom i drugim evropskim jezicima.
Razdvojene porodice, uprkos patriotskom narativu, krune se. Muževi i verenici na ratištu, supruge i verenice u gradovima sa bezbroj šansi i mogućnosti, ne uspevaju uvek da ostanu verni datoj reči ili zavetu. U ratu i u ljubavi sve je dozvoljeno, baš kao što i svako ima pravo da ugrabi sreću tamo gde mu se ukaže.
Za razliku od drugih izbeglica iz vojnih teatara, Ukrajinke su brzo našle poslove i započele, koliko-toliko, normalne živote u novim sredinama sa svojom decom. Zvanična istraživanja kažu da 76 odsto ukrajinskih izbeglica želi da se vrati u Ukrajinu kada se rat završi. Nije sjajna vest kako bi neki mogli da pomisle na prvi pogled. Krajem prošle godine broj izbeglica koji je imao nameru da se vrati prelazio je 90 odsto.
Odgovor na pitanje kad će rat da se završi, gledajući kroz prizmu ukrajinskih izbeglica, možda je i važniji od pitanja kako će se rat završiti. Ukrajinsko društvo je upalo u Homerovu zamku, zaslepljeno davanjem smisla ubijenima i poginulima ne vidi realnu sliku oko sebe.
U jednom momentu ni Ahejci a ni Trojanci ne znaju više zbog čega ratuju. Na kraju krajeva, Helena je interesovala samo dva čoveka, zaljubljenog Parisa i srditog i povređenog u ponos Menelaja. Odisej da bi ubedio Ahejce da vredi nastaviti rat koristi jedini argument koji mu je ostao: napuštanje bojnog polja bi značilo izdati poginule saborce. Odnosno, posledica nepromišljene odluke, postaje ključni motiv i pogonsko gorivo za nastavak rata: dati smisao smrtima poginulih prijatelja i sunarodnika.
U Rusiji su zaboravili da je prvobitni cilj invazije bio promena režima u Kijevu i uspostavljanje marionetskog režima baš kao što su Ukrajinci smetnuli s uma da je prva želja bila da se odbrani glavni grad i što veći deo teritorije. U međuvremenu Rusi su prekrojili ciljeve u otimanje 15 odsto teritorije Ukrajine a Ukrajnci su proglasili za ratni cilj povratak Krima i Donbasa. Sada i jedni i drugi, kao Homerov Odisej, brane ratne ciljeve davanjem smisla smrtima vojnika, prijatelja i civila.
U Ukrajini se pitanje progresivnog gubljenja stanovništva i katastrofalno niskog nataliteta gura pod tepih i pored toga što je to problem koji je na duge staze mnogo opasniji po opstanak Ukrajinaca kao nacije od ruske invazije i eventualnog gubitka teritorije.
Fertilnost ukrajinskih žena je pala na 0,7 odsto, što je jedan do najnižih nataliteta na svetu i sa tavkim trendom Ukrajinci kao nacija nemaju budućnost. Broj razvoda je zabrinjavajuće veliki u poređenju sa sklopljenim brakovima što je još jedan pokazatelj pogubnih posledica rata na ukrajinsko društvo.
U zapadnoj i centralnoj Evropi se nalazi nekoliko miliona Ukrajinki u fertilnom dobu i među njima je najveći procenat onih koji ne žele da se vrate u otadžbinu. Što je viši nivo obrazovanosti i bolje integrisanosti u nova društva taj procenat progresivno raste kao i uverenost da se nastavi život u EU ili da se otisne preko Atlantskog okeana u SAD ili. Kanadu. Među njima su i žene s decom, neke su spremne da čekaju svoje muževe da im se pridruže po završetku rata dok druge nemaju strpljenja i traže razvode i okreću stranicu.
U Kijevu su posle velike zahvalnosti evropskim državama zbog prijema ukrajinskih izbeglica shvatili da se radio o dvoseklom maču i da bi na kraju mogli da plate na ćupriji ono što nisu na mostu. Zato ukrajinska vlada radi na programu vraćanja izbeglica u Ukrajinu i za taj poduhvat traži finansijsku i logističku pomoć EU.
Kada se jednog dana završi rat neće imati ko da obnovi razrušenu i izmrcvarenu Ukrajinu. Neće biti dovoljno domaće radne snage. Pritom, što rat bude duže trajao to će nacionalizam i šovinizam nagrizati dušu Ukrajinaca jer Rusija neće nestati niti će biti poražena tako drastično da ukrajinsko društvo doživi katarzu. Ukrajina neće ličiti na Finsku ili Švedsku, naprotiv biće militarizovana verzija Poljske i Hrvatske, s tom razlikom što neće imati tako jako civilno društvo kao Poljaci i Hrvati i vrlo brzo će pasti u ruke nekog lokalnog Viktora Orbana ili Redžepa Tajipa Erdogana.
Prigožinov igrokaz sa “maršom pravde” pokazao je da SAD i Kina smatraju mnogo manjim zlom Vladimira Putina u Kremlju od haosa i dezintegracije Ruske Federacije. Ukrajinci bi iz navodne pobune “Vagnera” trebalo da nauče lekciju da je Amerika više od sto godina neprijatelj Rusije a da nijednom nije ratovala direktno sa njom. Drugim rečima, Rusija je neprijatelj koga Amerikanci toliko dobro poznaju da ne žele da je menjaju za nove.
Ni Ukrajina i ni Rusija nisu i ne mogu da pobede u ovom ratu. Ukrajina neće vratiti Krim i Donbas pod svoj suverenitet, baš kao što Rusija neće moći više da određuje ko će da vlada u Kijevu. Problem je što Ukrajinci ne shvataju da bez ruske invazije vrata EU i NATO im nikada ne bi bila otvorena, mada ni danas nije sigurno da će kroz njih proći, na drugoj strani Rusi su se preračunali napravivši još jednog zakletog smrtonosnog neprijatelja na svojim zapadnim granicama.
Vreme i strpljenje su oduvek bili dobitne karte u vojnim sukobima, a ruski generali su bili maestri u igranju na tu kartu, još od generala Kutozova. Ko je čitao Tolstojev “Rat i mir”setiće se reči generala Kutozova kada ga obaveštavaju o napredovanju Velike armije (Grande Armée) Napoleona Bonaparte. Razlika je u tome što je general Kutuzov pobedio najvećeg vojskovođu od Julija Cezara, a Putinovi generali ne mogu da izađu kao pobednici iz rata sa Ukrajinom.
Međutim, dok Ukrajina u potpunosti zavisi od pomoći saveznika i nije u stanju da proizvede ni elementarno naoružanje i neće biti još godinama u poziciji da ga fabrikuje, Rusi su trećinu svoje privrede preusmerili na vojnu proizvodnju i sa indirektnom podrškom Kine, Indije, Irana i drugih država koje joj omougućavaju da izbegne zapadni zid sankcija, može bez većih problema da nastavi ratna dejstva čak i na duge staze.
Takođe, javna mnjenja u Evropi su sve više ravnodušna ili rezignirana ratom u Ukrajini, sa sve manje razumevanja i podrške za ambicije Kijeva da povrati Krim i izgubljene teritorije u istočnom i južnom delu zemlje. Prosečni Evropljanin smatra da Ukrajinci treba da budu zadovoljni sa odbranjenom teritorijom i pobedom nad Rusijom koja nije uspela da ih pokori.
Ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom ističe vreme. Džo Bajden je svom mladom kolegi jasno stavio do znanja kada mu je poželeo svaku sreću u sprovođenju kontraofanzive da neće biti druge. Malo zbog toga što SAD i NATO saveznici nemaju više municije u magacinima da bi ih dali Ukrajincima a vojna industrija ni izbliza ne proizvodi toliko naoružanja koliko je potrebno Ukrajini. Malo zato što ulazimo u januaru u izbornu godinu u Americi i Bajden zna, bolje nego iko, da predsednik sa ratom u agendi ima mnogo više šansi da izgubi izbore nego da ih dobije.
Načelnik generalštaba ukrajinske vojske Valeriji Zalužni je mnogo više svestan upozorenja koje je stiglo iz Vašingtona od Zelenskog i zato je insistirao na isporuci aviona F-16 i dodatnog naoružanja adekvatnog za invaziju na Krim i Donbas. Za razliku od Zelenskog i političara koji imaju i druge ciljeve, general Zalužni zna da Ukrajina može da ratuje samo dok dobija oružje i municiju sa Zapada.
Šanse da Donald Tramp dobije izbore za Belu kuću su dovoljno velike da bi Zelenski morao da uzme u razmatranje ozbiljno ideju da otpočne što pre pregovore sa Moskvom o uspostavljanja primirja odnosno primenu tzv. korejskog rešenja. Čak i u slučaju da Tramp ne dobije republikansku nominaciju, podrška Kijevu sa nekim drugim republikanskim predsednikom u Beloj kući ne bi bila tako izdašna kao trenutna.
Starorimski istoričar Tacit je još pre više od dve hiljade godina stavio u usta Kalgaka, vođe Kaledonaca rečenicu: “Ako želiš da pobediš u ratu ne razmišljajući kakav ćeš mir da dobiješ, već si izgubio”. Tacita, odnosno Kalgaka, bi trebalo da poslušaju u Kijevu između ostalog i zato što je govorio da “Rimljani tamo gde naprave pustinju kažu da je stigao mir”. Svaka sličnost sa Rusima je slučajna a koliko je Zelenski sličan Kalgaku, to ćemo tek da vidimo.
Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret