U svakoj pravnoj državi, posle Prigožinovog puča, vođe, pomagači i akteri bi bili izvedeni pred lice pravde i procesuirani. U diktaturama i autokratijama sve funkcioniše drugačije…
Prošlovekovni ulazak na istorijsku scenu crvenih i crnih diktatura sa komunistima u Rusiji, fašistima u Italiji i nacistima u Nemačkoj, otvorio je sezonu političkih likvidacija koja i danas traje. Eliminacija Jevgenija Prigožina je samo poslednja u nizu i nije čak mnogo ni originalna jer su se “avionske nesreće” često koristile kao sredstvo za zločine bez krivaca.
Diktatori i autokrate ne praštaju izdaju, pogotovo kad ih iznevere ljudi koji su im bili bliski, ili onih koji u narodu uživaju ugled ili status heroja. Ruski predsednik Vladimir Putin je u intervjuu Fajnanšel tajmsu pre četiri godine označio izdaju kao najteži zločin i da izdajnici moraju da budu kažnjeni.
Za razliku od pravnih i demokratskih država gde niko nije iznad zakona, u eufemistički rečeno “neslobodnim državama” vladar koji se povinuje zakonima se smatra slabim i sklon padu. Definicija Tomasa Džefersona da tamo gde se vlast plaši naroda je sloboda a tamo gde se narod plaši vlast je tiranija, nije ništa izgubila na svojoj snazi i britkosti.
Tirani našeg doba se nisu mnogo promenili, preferiraju da izdaju naređenja, da budu gospodari života i smrti gnušaju se ideje o uspostavljanju pravne države i nezavisnog pravosudnog sistema u kojem bi svi imali pravo na fer i pravično suđenje, uključujući i kriminalce i zaverenike.
Autokratama je prestiž sve. Nije bitno šta su uradili ili šta rade, bitno je šta narod misli i oseća. U tom kontekstu svaka akcija mora da bude u cilju jačanja ideje da je vođa nepogrešiv i da ima plan za svaku situaciju, kao i da se paralelno širi strah od njegove moći koja nadilazi zakone, zemaljske i božije.
U svakoj pravnoj državi, posle Prigožinovog puča pre dva meseca, vođe, pomagači i akteri vojnog prevrata bi bili izvedeni pred lice pravde i procesuirani. U diktaturama i autokratijama funkcioniše sve drugačije. Više od pravde i istine je važna poruka, kazna i sliku koju vladar šalje o sebi. U konkretnom slučaju svi potencijalni budući zaverenici su upozoreni.
Josif Staljin je naredio ubistva miliona ljudi, ali ga to nije sprečilo da goni po čitavoj planeti 15 godina Lava Trockog, sve dok ga njegov ubica nije rastavio od života udarcima čekićem u glavu u Meksiku. Benito Musolini nije podnosio Itala Balba i video je u njemu permanentnu pretnju, čim je Italija ušla u Drugi svetski rat Balbo je nastradao u “avionskoj nesreći”.
Adolf Hitler nije imao milosti ni prema kome, od Noći dugih noževa i ubistva Ernsta Roma, komandanta Jurišnih odreda (SA), do neuspelog atentata 1944. godine u Vučjoj jazbini. Jedini izuzetak je bio general Ervin Romel. Pustinjska Lisica je uživala preveliki ugled u narodu i za nacistički režim bi bio preveliki udarac da se otkrilo da je Romel učestvovao u zaveri Valkira, zato je general primoran na samoubistvo (obećano mu je da njegova porodica biti pošteđena od progona), a nacistička propaganda je predstavlia smrt kao posledicu ranjavanja i organizovala čak i državnu sahranu.
U komunističkoj Kini je najdublji trag ostavila avionska nesreća u kojoj je otišao sa životne pozornice Lin Biao, desna ruka Mao Cedunga i po mnogima njegov prirodni naslednik. Inspirator Kulturne revolucije i tvrde Maove linije optužen je za izdaju i da je spremao puč protiv Velikog vođe. Avion u kome je bio Lin Biao se srušio blizu Mongolije, navodno je pokušavao da pobegne u Moskvu budući da su odnosi između dve komunističke imperije zla bili već kompromitovani i tamo ga je čekalo sigurno utočište.
U Titovoj Jugoslaviji su ljudi takođe nestajali preko noći, ne samo tokom Informbiroa, a događale su se i do dan danas nerazjašnjene nesreće, poput saobraćajne u kojoj je poginuo Slobodan Penezić Krcun i avionske u kojoj je nastradao Džemal Bijedić.
U Miloševićevoj Srbiji se počelo sa ubijanjem kriminalaca a završilo se sa ubistvom Ivana Stambolića i Zoran Đinđića, budući da su srpskog premijera ubili ljudi koji su odnegovani u Miloševićevom sistemu. Likvidacije drugog čoveka sprske policije Dragana Stojičića Badže, Zorana Todorovića Kundaka, Slavka Ćuruvije, dvostruki pokušaj ubistva Vuka Draškovića, eliminacija Žike Petrovića, Pavla Bulatovića i Željka Ražnatovića Arkana, nose isti potpis i inspiratore sa različitim motivacijama.
Po političkim ubistvima se isticao i irački diktator Sadam Husein a svakako je najeklatantnije bilo pogubljenje njegovog zeta Huseina Kamela Hasana el Madžida. On je bio toliko naivan da se vrati u Bagdad iz Jordana gde je pobegao, poverovavši obećanju Huseinu da će mu sve oprostiti jer ne može da podnese da mu ćerka živi u izgnanstvu.
Naravno, bilo je i zapadnom svetu ubistava važnih političkih ličnosti sa nerazjašnjenim motivima i naručiocima, baš kao što je bilo i predsednika i premijera koji su izlazili izvan okvira ovlašćenja i zakona. Razlika je u tome što su to bili izuzeci koji potvrđuju pravilo, odnosno devijacije unutar sistema, poput ubistva dvojice Kenedija ili Stevice Markovića na drugoj strani. U zapadnim državama nijedan predsednik ili premijer, pa čak ni Ričard Nikson i Donald Tramp ili Šarl De Gol, nisu imali ni približno tako veliku ili čak apsolutnu vlast kao što je praksa u despotskim režimima.
Lista ubistava i sumnjivih smrti od dolaska na vlast u Kremlju Vladimira Putina je veoma dugačka. Sve njih spajaju nerazjašnjene okolnosti, bilo da se radi o nesrećama, na prvi pogled prirodnim smrtima, samoubistvima ili klasičnim sačekušama.
Sve je počelo sa nerazjašnjenim motivima helikopterske nesreće u kojoj je stradao 2002.godine Aleksandar Lebed koji se spremao da bude predsednički kandidat na izborima 2004. godine. Bivši ruski general je bio viđen kao najozbiljniji protivkandidat Putinu. Niko posle Lebeda nije imao ni približno šanse da ugrozi trijumfe Putina u trci za Kremlj.
Novinarka Ana Politikovskaja je ubijena 2006. godine ispred lifta u zgradi u kojoj je živela, dve godine ranije preživela je trovanje. KGB-ovac Aleksandar Litvinenko nije preživeo trovanje polonijumom 2006.godine u Londonu gde je dobio azil pošto je otkrio da su njegovi pretpostavljeni spremali ubistvo Borisa Berezovskog, glavnog neprijatelja Putina među ruskim oligarsima nasleđenim iz ere Borisa Jeljcina. Sam Berezovski će biti pronađen mrtva u svom stanu u Engleskoj po nerazjašnjenim okolnostima u proleće 2013. godine. Sergej Skripalj bivši pripadnik vojne obaveštajne službe GRU imao je više sreće od Litvinenka. Zajedno sa ćerkom Julijom je izbegao pukim slučajem smrt.
Natalija Estemirova, aktivistkinja za ljudska prava je oteta u leto 2009. godine i njen leš je pronađeno par nedelja kasnije sa dve prostrelne rane na glavi i grudima. Novinarka Anastasija Baburova i advokat za ljudska prava Stanislov Markelov su ubijeni na ulicama Moskve, hicima u potiljak. Baburova je bila četvrta ubijena novinarka Novaja Gazete od dolaska Putina na vlast.
Iste godine u zatvoru je umro 37-ogodišnji Sergej Magnicki, formalno uhapšen zbog utaje poreza, a u suštini zato što je otkrio niz primera korupcije i prevara na štetu ruske države. Njegova nesreća je bila što su autori tih prevara bili povezani sa vrhom iste države i verovatno su to radili u svoje ime a za njihov račun. Po Mangincom će biti i nazvan američki zakon, kopiran i u EU, koji omogućava da se zalede računi i imovina osoba koje su povezane sa kršenjem ljudskih prava.
Poslednji harizmatični lider ruske opozicije i potpredsednik vlade u Jeljcinovom dobu Boris Berezovski je ubijen na par stotina metara od Kremlja u zimu 2015.godine. Naslednik Nemcova Aleksej Navalni je nekoliko puta otrovan, ali je na volšeban način ostao živ. Umesto da budu uhapšeni počinioci i naredbodavac tih krivičnih dela, u zatvoru je završio Navalni, osuđen na 19 godina.
Par meseci posle ubistva Nemcova, u hotelskoj sobi u Vašingtonu je pronađen mrtav Mihail Lesin, zvani Buldožer zbog načina na koji je stavio pod kontrolu Putinovog režima sve medije u Ruskoj Federaciji. Ni danas nisu poznate okolnosti pod kojima je Lesin izdahnuo u svojoj 57-oj godini života.
Ravil Maganov je pao “slučajno” sa šestog sprata bolnice u kojoj je bio zbrinut zbog infarkta. Par meseci ranije direktor Lukoila kritikovao je rusku invaziju na Ukrajinu opisavši je kao tragediju. Sličnu sudbinu je doživeo još jedan kritičar invazije na Ukrajinu, Pavel Antonov. Oligarh i poslanik u Dumi je pao “slučajno” s trećeg sprata hotela u indijskom gradu Rajagada.
Smrt Jevgenija Prigožina, njegovog zamenika Dmitrija Utkina i još četvorice članova najužeg okruženja čelnika “Vagnera” u avionskoj nesreći ostavlja seriju otvorenih pitanja na koje, verovatno, nikada nećemo dobiti odgovor.
Ruska vojno-obaveštajna služba GRU već uveliko pravi novi “Vagner” (naravno, neće se tako zvati). Andrej Averjanov, vođa jedinice 29155 GRU-a u čijoj nadležnosti su akcije u inostranstvu uključujući ubistava i raznorazne diverzije, već uveliko radi na zamenjivanju “Vagnera” u Africi. Smatra se da je pojavljivanje Prigožina u Africi bio neka vrsta odgovora na namere Moskve da razvlasti Vagner na južnom kontinentu i preuzme sa novim komandnim lancem operaracije u afričkim zemljama.
Uprethodna dva meseca Prigožinova poslovna imperija je demontirana komad po komad i poslednje uporište su bile ispostave u Africi, ujedno i sa novčane strane, najunosnije. Paralelno, mediji i društvene mreže u Rusiji su upotrebljene da se Prigožin prikaže onakvim kakav jeste. Propagandisti Kremlja nisu morali ništa da dodaju ili oduzimaju, bilo je dovoljno pokazati Rusima ko je zaista Prigožin: vile, luksuz, seksualne perverzije, kompromitujuće fotografije, video zapisi.
Ruski vladari, po pravilu, ne ubijaju heroje. Kada se odluče na taj potez, prethodno moraju da provuku kroz blato tu osobu i da je degradiraju u očima zemljaka, nekad ih proglase izdajnicima a nekad, kao u slučaju Prigožina, pokažu samo istinu.
Ključna enigma je Prigožinova naivnost i amaterizam u poslednja dva meseca, odnosno od neslavnog završetka “marš za pravdu” kako je nazivao kretane vagnerovaca od Rostova na Donu ka Moskvi. Istini za volju, ima i onih koji veruju da je Prigožinu omogućeno da završi životnu priču na “dostojanstven” način uz obećanje da niko neće dirati njegovu porodicu.
Naivnost Prigožina se ogleda u činjenici da se vratio u Rusiju i nastavio da se kreće između Moskve i Sankt Peterburga kao da se nije dogodio 24.jun. Prijem svih komandanata “Vagnera” kod Putina u Kremlju je takođe bio jasan signal Prigožinu, tim pre što mu je prisustvovao. Takođe je neobjašnjiv povratak u Moskvu iz Afrike (mada ima onih koji sumnjaju da je Prigožin bio u Africi) u momentu kada njemu bliski general Surovikin biva smenjen sa mesta komandanta Vazdušno-kosmičkih snaga i kada u vrhu vojske nije ostao nijedan visoki oficira koji mu je bio blizak.
Amaterizam se ogleda kroz činjenicu da su Prigožin i Utkin bili u istom avionu. Reč je o grešci koju neko ko se bavi obezbeđenjem i radi u sektoru sigurnosti (primarno zanimanje “Vagnera” u Africi) ne bi smeo da napravi. Broj 1 i broj 2 se nikada ne nalaze na istom mestu u kriznim situacijama, a kamoli da putuju zajedno u istom prevoznom sredstvu. To je Azbuka svake kompanije koja radi u sektoru obezbeđivanja.
Ima onih koji su iznenađeni zašto je Prigožin uklonjen na ovakav način i na teritoriji Rusije, kada je to moglo da bude učinjeno u Belorusiji ili Africi, tim pre što bi to omogućilo ruskoj propagandi da bude uverljivija u širenju teorija zavere i svaljivanja krivice na druge.
Postoji nekoliko motiva zašto je izabran ovakav scenario. Prvo, da je Prigožin ubijen bilo gde van Rusije, Moskva ne bi mogla da ima kompletnu kontrolu nad istragom i ne bi mogla da zatvori sve eventualne pukotine u narativu koji želi da se konstruiše. Drugo, veoma važno je bilo da svi lični predmeti Prigožina i njegovih bliskih saradnika, počev od telefona i kompjutera, budu zaplenjeni i da ne padnu u neželjene ruke. Treće, istraga koja se vodi o avionskoj nesreći će se završiti kako Moskva želi: zvanično će biti pronađen neki više manje logičan razlog, ali u Kremlju neće imati ništa protiv što će svi, i u Rusiju i van nje, biti uvereni da je to bila Putinova osveta i poruka svima koji misle da mogu da ga ugroze na vlasti.
Na kraju, u celoj priči, profitira i šef CIA Vilijam Berns. Bivši ambasador SAD u Moskvi je još jednom pokazao da odlično poznaje Rusiju i da se ono što izađe iz njegove agencije kao kontrolisana informacija ka novinarima, vezano za Rusiju, obistini. Tako je bilo za napad na Ukrajinu, tako i za kraj Jevgenija Prigožina. Bernsa su neki optužili da je pretovorio CIA u novinsku agenciju – nije, samo radi dobro svoj posao.
Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret