I danas se lome koplja oko njegove filozofije, poetike i pogleda nas svet. Proglašavaju ga rasistom, ženomrscem, čak i fašistom…
Ilon Mask, multimilijarder, genije, vizionar, inovator, čovek sutrašnjice, baš kao i mnogi drugi slični njemu, deluje kao da je stvorio samog sebe ni iz čega. Na kraju krajeva, čovek je napustio doktorske studije na Stanfordu zarad ličnih ambicija i vrlo brzo postao “težak” 1,5 milijardi dolara, što je bio samo početak. Njegove vizije odvele su ga u razne poduhvate, od promovisanja “prijateljske” veštačke inteligencije do osvajanja svemira i putovanja na Mars i dalje. Jedna od nedavnih kontroverzi koja se vezuje za njegovo ime jeste i kupovanje Tvitera za cenu od 44 milijarde dolara.
Priznaćete, ova na brzinu sročena biografija, kao da je deo nekog naučnofantastičnog romana. Ko zna… Možda i jeste?
Mask, čiji IQ se procenjuje na 150, takođe je veoma načitan čovek.
U više navrata, Ilon Mask je, kada ga pitaju koja mu je omiljena knjiga, isticao, između ostalih, ove tri: “Mesec je gruba ljubavnica”, “Čovek koji je prodao Mesec” i “Stranac u tuđoj zemlji”. Potonji naslov može bez problema da bude i naslov eventualne Maskove autobiografije.
Sve tri knjige napisao je američki pisac Robert Hajnlajn.
Hajnlajn je za života i posle smrti procenjivan i premeravan, baš kao i njegovo delo, neki ga smatraju genijem, neki solidnim zanatlijom i ništa više, drugi ga stavljaju u ravan sa klasicima kao što su Asimov, Klark i Herbert, dok treći tvrde da je loš stilista i da mu je proza prepuna klišea.
Ali oko jednog se svi slažu, a to je da je Hajnlajn bio i ostao – kontroverzan.
Toliko da se i danas lome koplja oko njegove filozofije, poetike i pogleda nas svet. Proglašavaju ga rasistom, ženomrscem, čak i fašistom…
Robert Anson Hajnlajn (1907–1988) dugo se smatrao jednim od “Velike trojke” SF-a, njegove inovativne priče pune vizija novih svetova i čovečanstva u dalekoj budućnosti bile su smele koliko i provokativne. Među prvima uveo je naučnu autentičnost u svoj rad; takođe, bio je jedan od prvih SF pisaca koji su se probili u tzv. književni “glavni tok” krajem četrdesetih. Hajnlajn, za razliku od većine svojih kolega fantastičara, nije pisao tek banalne petparačke avanture o smelim herojima koji pokoravaju međuzvezdane prostore, pucaju iz laserskih pištolja, bore se sa vanzemaljcima i spasavaju dame u nevolji.
Njegova proza išla je dalje i dublje. Kroz priču o budućnosti naučnog progresa on se stalno pitao kako će taj progres uticati na politiku, religiju, ljudsku psihu (pa čak i seks) i neretko je davao odgovore na ta pitanja, često – veoma kontroverzne. Veliki kritičar društva u raznim njegovim aspektima, Hajnlajn je imao mišljenje o svemu, od državnog uređenja i ideologije do ljudskih prava i tehnologije… Što ga čini sličnim mnogim današnjim “angažovanim” ex-Yu književnicima koji sa njim dele tu vrstu ambicije, ali im fali njegova erudicija, iskustvo i pamet. Naročito je bio kritičan prema organizovanoj religiji. “Teologija nikad ne pomaže”, piše on u eseju “Komedija pravde”. “Ona pokušava da u mračnom podrumu, u ponoć, pronađe crnu mačku koja nije tu.” Na drugom mestu piše: “Deset Zapovesti su za pohlepne mozgove. Prvih pet je isključivo u korist sveštenika i ovlašćenja koja će dobiti; drugih pet su poluistine, ni potpune, ni adekvatne.” Dok jedan od njegovih čuvenijih citata glasi: “Kurve obavljaju istu funkciju kao sveštenici, ali mnogo detaljnije.”
Hajnlajn je na našim prostorima najviše poznat kao autor literarnog predloška za film “Svemirski vojnici” (“Starship Troopers”) koji je Pol Verhoven režirao 1997. godine. Međutim, film nije baš ispratio Hajnlajnove osnovne ideje i motive iz romana već je više neka vrsta “Beverli Hilsa u svemiru” pošto se radi o spejs-operi gde umesto prestižne američke gimnazije i dece bogataša koji idu u nju, imamo tinejdžere koji sazrevaju u totalitarnom sistemu a kroz rat protiv svemirskih buba koje imaju nameru da unište Zemlju.
Hajnlajn nije preterano objavljivan u bivšoj SFRJ, daleko manje od ostalih velikana i klasika SF-a: u legendarnoj ediciji “Kentaur” pojavio se 1978. njegov roman “Metuzalemova deca”, zatim je u ediciji “Supernova” 1988. publikovan roman “Čovek koji je prodao Mesec”, po časopisima, poput zagrebačkog “Siriusa”, izašle su neke pripovetke, i to je otprilike to. U Srbiji su objavljena dva Hajnlajnova romana, pomenuti “Svemirski vojnici” i Masku veoma dragi “Stranac u tuđoj zemlji”. Dovoljno je pročitati siže za potonji, pa videti zašto se novopečenom vlasniku Tvitera toliko dopada ova knjiga:
“Valentina Majkla Smita odgajili su Marsovci i on je pripadnik ljudske vrste koji nikad nije video nijednog Zemljanina. Sada, konačno stigavši na Zemlju, on je stranac koji mora da nauči šta znači biti čovek. Ipak, njegova uverenja i moći daleko prevazilaze čovečanstvo i, dok podučava ljude o eksploataciji i deljenju vode, Majkl podstiče transformaciju koja će stanovnike Zemlje izmeniti zauvek. Ponukan idejom da napiše novu verziju Kiplingove Knjige o džungli, Hajnlajn nam je podario jedan od najkontroverznijih i najuticajnijih naučnofantastičnih romana svih vremena. Pod radnim naslovom Jeretik, pisan punih deset godina, roman se bavio analizom religije, seksualnosti, monogamije i savremenog odnosa prema novcu i vlasništvu. Bio je toliko kontroverzan da je izdavač zahtevao da Hajnlajn izbaci punih 60.000 reči pre nego što uđe u štampu.”
Ovaj roman je, faktički, “Lovac u raži” savremenog SF-a, a Hajnlajn je (po nekima, na primer – Kurtu Vonegatu) Selindžer naučnofantastične književnosti.
A ako pogledamo teme i fabulu romana “Čovek koji je prodao Mesec”, tek tu shvatamo zašto Mask doživljava Hajnlajna kao svoj uzor i učitelja.
Ova knjiga, koja je deo magnum opusa “Buduća istorija”, promoviše tzv. “socijalni darvinizam” kao i arhetip “nadmoćnog agresivnog belog muškarca”. Zvuči poznato, zar ne? A pazite sad ovo: glavni junak je basnoslovno bogat (beli) čovek koji se u životu ne vodi potrebom za sticanjem bogatstva već se upravlja prema svom vizionarskom duhu. Hajnlajn je, opisujući ovo svoje delo, u više navrata izjavio da se ono bavi “poslovnim aspektima osvajanja svemira”.
“Priča je, bez ikakve sumnje, Maskov priručnik”, tvrdi jedan dobar poznavalac Hajnlajnovog opusa. “Njen glavni protagonista, idealistički biznismen i tajkun D. D. Harimen je osoba koju Mask svakog jutra vidi u ogledalu. Harimen je sofisticirano staro momče, tipični heroj klasične naučnofantastične palp literature koji nije zainteresovan za novac kao takav već je ubeđen da budućnost čovečanstva zavisi od našeg osvajanja svemira. Harimen vešto diluje sa vladama, medijskim kućama, političkim grupama, on plasira lažne vesti o dijamantima na Mesecu radi ucene i teroriše kompanije. On se, ukratko, ne ustručava da koristi diskutabilne metode kako bi ostvario više ciljeve i ne preza od toga da, faktički, počini prevaru.”
“Mesec je gruba ljubavnica”, Hajnlajnov roman izvorno objavljen 1966. godine, vodi čitaoca u (ne tako) daleku 2075. na Zemljin satelit gde u kažnjeničkoj koloniji, u podzemnim gradovima, živi tri miliona ljudi. Celu infrastrukturu održava, naravno, veštačka inteligencija, a glavni protagonista je kompjuterski tehničar koji shvata da je veštačka inteligencija u jednom trenutku postala svesna same sebe i čak – razvila smisao za humor. Lunarna kolonija proizvodi hranu koju šalje na Zemlju kako bi nahranila izgladnelo stanovništvo, pa je samim tim matica zavisna od svoje “grube ljubavnice” (treba napomenuti da je reč “Mesec”, tj. “Moon” na engleskom jeziku ženskog roda).
Popularizujući čuvenu kapitalističku maksimu “Nema besplatnog ručka”, koja u ovakvom kontekstu ima baš ironičan prizvuk, Hajnlajn u ovom romanu spekuliše na temu korporacijske pohlepe i njenog (nezaobilaznog) mesta u kreiranju budućnosti ljudske rase gde se podela na superbogate, bogate i nas ostale – podrazumeva.
“Maskov sistem verovanja odbacuje ideju da je društvo razoreno antagonizmima, a još manje klasnom borbom”, piše Džonatan S. Kerol, gostujući profesor na Univerzitetu Puget Saund i autor knjige “Čitanje opscenog: transgresivni urednici i klasna politika američke književnosti”. “On će uvek sagledavati probleme klimatskih katastrofa kao čisto tehničke a ne kao posledicu profita gladnih korporacija čije ponašanje uništava planetu. Ako naučna fantastika otkriva protivrečnosti kapitalizma i ohrabruje nas da izmišljamo alternative, onda je Maskova naučnofantastična ličnost samo jeftina imitacija. Budući libertijanac i tehnokrata, najbolja stvar koju je u stanju da uradi jeste da snatri kako je najbolje predati revoluciju u ruke mašina.”
Hajnlajnove knjige nisu ostarile na isti način kao knjige drugih SF klasika poput, recimo, Herberta, čiji roman “Dina” će krajem ove godine dobiti drugi deo visokobudžetne ekranizacije u režiji Denija Vilneva, ili Filipa K. Dika po čijim pričama i romanima su filmove snimali velikani poput Spilberga i Ridlija Skota, ali skoro sve njegove knjige su i danas dostupne u knjižarama širom SAD i sveta. Štaviše, interesovanje za njega dobrim delom je uvezano sa opsesivnom radoznalošću i intrigom koja prati Ilona Maska.
Često čujemo kako literatura imitira život i da su mnoga dela fikcije, romani i filmovi, nastali na osnovu autentičnih događaja koji su se desili stvarnim ličnostima.
U slučaju Hajnlajna i Maska, kao da je obrnuto.
Fikcija se prelila u stvarnost i oblikuje je.
A glavni junak romana uzeo je za svog avatara čoveka od krvi i mesa.
Ilon Mask kao da živi život koji mu je pre mnogo decenija napisao neko drugi.
Poglavlje po poglavlje.
Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret