U svesti ljudi postoji zamagljena granica između obaveštajnih službi i tajnih/političkih policija. Niko ne može da ospori važnost obaveštajnih službi, posebno u ratovima. Zapravo, dostignuća obaveštajaca ne samo da su često ključna za ishod borbi, pa i ratova, nego su ponekad i vrhunci ljudskog stvaralaštva. Ali postoji i ona druga, mračna strana rada „Službi“. Tajne policije se nisu bavile teroristima, stranim obaveštajcima i generalštabovima, već progonile „unutrašnje neprijatelje“, svoje građane, kao komunističke službe. One su stvorile jednu opasnu mešavinu borbe sa stranim špijunima i borbe protiv raznih unutrašnjih neprijatelja, stvarnih i/ili umišljenih… Sve te službe tvrdile su da sve vide, čak i u mraku. Odbijanje da se priznaju laži, greške i zablude često je dovodilo do tragedija, lokalnih a ponekad i globalnih razmera. Od Jugoslavije do Iraka i Ukrajine.
Pre nekoliko godina prisustvovao sam raspravi dva polupropala starija umetnika. Obojica su učila škole i videli sveta. Bili su obrazovani i načitani. Jedan, sa dugom plavosedom kosom, u kožnoj jakni, izgledao je kao ostareli britanski roker. Drugi, vitak, sed, plavook, izgledao je kao ruski beloemigrant. Zato me je iznenadilo šta su istakli kao dokaz za svoju pamet. Svađali su se oko nekog umetničkog projekta, za čiju su propast okrivljavali jedan drugog. „Ne možeš ti mene prevariti, mene je pravio udbaški k…!“, reče prvi. „I mene je pravio udbaški k…!“, reče drugi. Da li bi se tako dičili očinskim spolovilima da su ih pravili učitelji? Ili lekari? Ili inženjeri? Ova dvojica nisu izuzetak u narodu u kome mnogi ljudi gaje (straho)poštovanje prema „Službama“, Oni delatnost tih organizacija stavljaju u centar najvažnijih događaja. Neki put im pripisuju i čudnovate „zasluge“.
Ostareli udbaši se, recimo, javno hvale kako su ubijali emigrante i tlačili kosovske Albance. Po njima, naša i druge službe raspoređuju kadrove, pokreću ratove. Ne samo da predviđaju budućnost, nego je određuju, jer kontrolišu najvažnije odluke. Moćnije su od svih političara, jer su i oni pioni službi. Čitava svetska politika, pa čak i velike društvene promene, samo su potezi u velikoj partiji šaha, koju službe igraju među sobom. Da li su udbaši i pripadnici svih ostalih belosvetskih službi stvarno bili posebniji? Pametniji? Sposobniji? Lukaviji? Da li su zaista bili kadri da vladaju pojedinim državama, pa i svetom?
Ponekad se govori i o „dubokoj državi“ koja najčešće obuhvata i obaveštajnu zajednicu. Ima li mnogo toga „dubokog“ u radu bilo kakvih državnih institucija, bilo kada i bilo gde?
Slavni špijuni
U svesti ljudi postoji zamagljena granica između obaveštajnih službi i tajnih/političkih policija. Niko ne može da ospori važnost obaveštajnih službi, posebno u ratovima. Zapravo, dostignuća obaveštajaca ne samo da su često ključna za ishod borbi, pa i ratova, nego su ponekad i vrhunci ljudskog stvaralaštva.
Alan Tjuring, otac kompjuterskog doba, dao je ogroman doprinos pobedi Saveznika jer je dešifrovao šifre „Enigma“ nemačkih mašina. Time je omogućio presretanje strašnih nemačkih podmornica i mnogo toga drugog. (Videti film „Igra kodova“).
„Low tech“ obaveštajna pobeda je bila Zorgeova dojava iz Tokija da Japanci neće krenuti na Sibir, nego na Pacifik. Tvrdilo se da je ova Zorgeova informacija da Japan ne namerava da napadne SSSR krajem 1941. godine omogućila Staljinu da prebaci trupe iz Sibira na Zapadni front, dok su Nemci bili na vratima Moskve.
Izgleda da je za to Zorgeovo ubeđenje veliku zaslugu imao jedan nedovoljno zapamćeni Srbin, Branko Vukelić. On je još 1938. godine rekao šefu dopisništva „Avasa“ („Havas“, budući AFP) da je Japan okrenut jugu, ka Singapuru i drugim britanskim posedima. Uticao je i na New York Herald Tribune da 1. jula 1939. godine objavi članak da će Japan napasti južna mora. I u člancima za Politiku, nagoveštavao je južni pravac japanske ekspanzije.
Drugi Srbin koji je odigrao veliku ulogu u zamršenim špijunskim igrama Drugog svetskog rata je Dušan Popov, poznat i pod kodnim imenom „Tricikl“, naveden na početku ovog teksta. Radio je kao dvostruki agent za Abver i MI6. Izgleda da je imao značajnu ulogu u prevari skovanoj da se Nemci ubede kako će se iskrcavanje Saveznika odigrati u Kaleu, a ne u Normandiji. Njegov potencijalno najveći obaveštajni doprinos, podatak da će Japanci napasti Perl Harbur, nije iskorišćen.
Svi već znaju priču da je Popov, bonvivan i avanturista, poslužio kao nadahnuće Ijanu Flemingu za lik Džejmsa Bonda. Možda je najbolje opisan u romanu „Estoril“ Dejana Tiaga Stankovića. Sasvim je prirodno da ovaj Banaćanin, duhovni potomak Sterijinih junaka, barona Golića i Ružičića, bude tako uspešan u špijunskom svetu laže i paralaže.
Ali ovde ću se baviti onom drugom, mračnom stranom rada „Službi“. Tajne/političke policije se nisu bavile teroristima, stranim obaveštajcima i generalštabovima. One su uglavnom progonile „unutrašnje neprijatelje“, svoje građane, kao komunističke službe. One su stvorile jednu opasnu mešavinu borbe sa stranim špijunima i agentima i borbe protiv raznih unutrašnjih neprijatelja, stvarnih i/ili umišljenih.
Protokoli mudraca
Međutim, tajna policija koja svoje neprijatelje, unutrašnje i spoljne, vidi kao deo jedinstvene zavere nije boljševički izum. Njena preteča je bila ruska carska Ohrana. Agenti Ohrane ne samo da su progonili neprijatelje carskog režima, nego su ih i izmišljali. Ohrana je često ubacivala agente provokatore u redove revolucionarnih organizacija. Neke od tih organizacija je finansirala i održavala. Ipak najčudnija i najzlokobnija izmišljotina Ohrane su Protokoli sionskih mudraca, knjiga o navodnoj svetskoj zaveri Jevreja. Ova knjiga je veoma uticala na naciste, a i danas je vole desni ekstremisti.
Uz sve te lukave tajne operacije, carska Rusija je verovatno držala neslavni rekord po broju ubijenih državnih velikodostojnika, uključujući i cara.
Ohrana je bila dobra u spletkama, ali je imala slabe rezultate u suzbijanju pravih pretnji, kao što je revolucija, što se pokazalo u revoluciji 1905. godine. To je uostalom važilo i za mnogoljudnije i krvoločnije sovjetske tajne policije. Jer, nasuprot raširenoj predstavi, Ohrana nije imala veliki broj zaposlenih i saradnika. Izgleda da nikada nije imala više od 49 zaposlenih i 2000 doušnika.
I KGB je mešao borbu protiv špijuna i diverzanata sa borbom protiv unutrašnjih neprijatelja, ili samo sumnjivih građana. Sredinom pedesetih godina ovako su osnovni zadaci organa državne bezbednosti u SSSR:
„Borba protiv podrivačke delatnosti imperijalističkih obaveštajnih službi i inostranih antisovjetskih centara; likvidacija ostataka buržoasko-nacionalističkih organizacija n teritorijama zapadne Ukrajine, Belorusije i baltičkih republika; borba sa antisovjetskim elementima iz redova sveštenstva i sektašima i drugim neprijateljskim elementima unutar zemlje.“
CIA nije bila osnovana da progoni civile, ali je često prelazila granicu između borbe protiv pravih neprijatelja Amerike i borbe protiv onih ljudi koji nisu bili nikakva opasnost za SAD.
OZNA sve dozna
Ljudi koji su živeli u jugoslovenskom socijalizmu, zaključno sa mojom generacijom, naslušali su se priča da je ovaj ili onaj saradnik „Službe“. To se pričalo na svakom fakultetu, u svakoj redakciji ili bolnici, u većini preduzeća. O tome će kasnije biti više reči. Za sada, zapitajmo se protiv koga su se, ako su postojali, borili ovoliki saradnici? Koliko je bilo terorista, špijuna, sabotera i ostalih pravih državnih neprijatelja po fakultetima, institutima, školama, bolnicama i ostalim firmama?
Priče o dugoj ruci službe ispredaju se i dan danas. U mnogim sredinama se za razne urednike, direktore, upravnike i druge rukovodioce govori kako ih je decenijama postavljala „Služba“. Često je to jedino objašnjenje koje se provlači kroz ogovaranja kada je reč o nesposobnim i nedoličnim ljudima.
Tri stvari zabrinjavaju kod takvih glasina. Ako su laž, brine njihova raširenost. Ako su istinite, ne zna se šta je gore. Da li to što jedan deo državne administracije toliko kršio zakone i prekoračivao svoja ovlašćenja, ili to da, ako je „Služba“ bila toliko moćna, nije mogla da nahvata bolje i sposobnije saradnike. Onda ne čudi što je propala država koju je „Služba“ trebalo da sačuva.
Jedna od raširenih priča u regionu je da su antikomunisti, koji su srušili staru državu, preoubučeni „udbaši“. Zoran Milanović svaki čas optužuje Plenkovića i celu HDZ za mračnu prošlost, često vrlo slikovito: „Predsednik hrvatske vlade je udbaš druge generacije… HDZ je zalepljen za Udbu kao žvakaća guma za trotoar glavnog kolodvora u Zagrebu…“
Ja sam se godinama pitao da li se radi o kolektivnoj paranoji i kafanskom mitu? Onda sam na primeru svog kolektiva shvatio da je broj doušnika bio veliki i raspoređen na mestima gde nije bilo neprijatelja države ili režima. Moj Institut za savremenu istoriju se do devedesetih godina uglavnom bavio najpravovernijim mogućim temama: izdavanjem Titovih dela, Narodnooslobodilačkom borbom, Partijom, radničkim pokretom. Bilo je iskakanja, kao kada je 1983.godine objavljen članak Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog o političkom nasilju komunista na izborima 1945. godine.
Ipak, sve do 1990. godine, samo jedan naučnik u Institutu nije nikada postao član Partije. Da li je moguće da je Služba angažovala doušnike i u takvoj, režimu sasvim odanoj ustanovi, koja nije buntovni Filozofski fakultet, ili neka poluodmetnuta redakcija? Moj najbliži saradnik Bojan Dimitrijević našao je potvrdu na najneobičnijem mestu. Nažalost, to nije neki arhiv, jer je u Srbiji manja dostupnost dokumenata tajne policije nego u skoro svim bivšim socijalističkim zemljama. U razgovoru vezanom za istraživanje ratova devedesetih godina, jedan od najviših bivših funkcionera RDB (Resora državne bezbednosti) je iz glave zapitao Bojana šta rade trojica starijih saradnika iz Instituta?
Zanimljivost tog pitanja je u činjenici da on nije pitao za njihove radove. Koje nije čitao. Malo ko je čitao njihove radove. Niko ih nije prepoznavao u javnosti. Njihovi tekstovi u štampi su retko dobacivali dalje od zadnjih stranica lista „Komunist“. Funkcioner RDB, drug „Ledeni“, mogao je da zna njihova imena samo iz izveštaja i informativnih razgovora. Da li je moguće da je „Služba“, o čijoj se obaveštenosti i moći ispredaju legende, angažovala ljude i sredstva na tako beznačajnom zadatku? Da li smo mi izuzetak, ili i druge slične organizacije rasipaju vreme, ljude i novac na takve besmislice?
Bušovi i Alijevi
Koliko su službe zaista moćne? Mitu o svemoći službi je doprineo politički uspon nekih njihovih rukovodilaca. Tako je Džordž Buš Stariji, bivši direktor Agencije, postao predsednik SAD. I u nekim postsocijalističkim zemljama, bivši tajni policajci ne samo da su postali predsednici država, nego su osnovali političke dinastije, kao Hejdar (Gajdar) Alijev u Azerbejdžanu.
Ljubitelji sovjetskog modela tajnih policija bi mogli da postave pitanje u čemu je razlika između dinastije Alijev i dinastije Buš? Zapravo, u svemu. Demokratija je stvar procedure i javnosti. Sve u karijeri porodice Buš je bilo u skladu sa procedurom. Buš Stariji se uspinjao redovnim putem. Osam godina je bio potpredsednik Ronalda Regana. Buš Mlađi je dobio dva mandata na izborima, prve dosta knap, zbog propusta sa brojanjem glasova u Floridi, gde je na fer izborima njegov brat Džeb postao guverner. Svima su istekla oba mandata.
Za razliku od njih, Ilham, sin Hejdara Alijeva, 20 godina je predsednik. Na nekim izborima je osvajao i po sumnjivih 87% glasova. Njegova žena, Mehriban, mu je potpredsednica. Borac protiv kapitalističkih agenata i propagatora Hejdar Alijev napravio je od cele države porodični posed.
Pošto funkcioneri tajnih službi mogu sve, na ruskoj „Vikipediji“ piše kako je Hejdar Alijev, između ostalog, i istoričar i arhitekta. Šta li bi Milorad Pavić rekao da zna kako smo podigli paralelni spomenik njemu, velikom svetskom piscu, i centralnoazijskom diktatoru? U najcentralnijem parku prestonice?
Inokosni Putin
Drugi pripadnik tajne policije koji je postao predsednik je Vladimir Vladimirovič Putin. Kod nas je decenijama sa oduševljenjem isticana njegova kagebeovska prošlost, koja ga je navodno pripremila da čvrstom rukom upravlja najvećom zemljom sveta, da prstom plaši oligarhe, a iznad svega, da mu njegovo tajno, obaveštajno znanje, daje posebnu moć. Posle izbijanja ukrajinskog rata, koji je između ostalog i obaveštajna katastrofa, možemo postaviti sasvim suprotnu hipotezu. Nije li Putina njegov rad u KGB-u pripremio za to da veruje u nezvanične činjenice i sprovodi tajne odluke o kojima nije bilo rasprave? Da precenjuje tajne, a neproverene podatke?
To znači da su mu podatke o spremnosti Ukrajine za rat verovatno dostavljale vojne i civilne obaveštajne službe. Kako je moguće da navodno za sve sposobna FSB i sve slične službe tako kobno potcene spremnost Ukrajinaca da brane svoju zemlju? Da li je život u KGB-u pripremio Putina da ne veruje izborima, medijima i ostalim javnim izvorima? Da li organizacija koja se bavi obmanama može da padne u iskušenje da obmane i svog predsednika? Ionako je sve što radi obavijeno velom tajne.
Konačno, da li su ti ljudi spremni da protivreče gospodaru? Znamo da Vladimir Vladimirovič ne veruje da je Ukrajina prava država i da su Ukrajinci pravi narod. I sada je neko trebalo da skupi hrabrost i da kaže vođi da će se ta veštačka država i veštački narod braniti kao pravi.
Cela priča o porodicama Buš, Alijev i inokosnom Putinu ima smisla u kontekstu tajnih službi. Šef svemoćne CIA ne može da privatizuje svoje špijunske i političke poslove. On ostaje državni službenik, a ne postaje kvazi-sultan ili car. Ne može se reći da je porodica Buš privatizovala državu, što su Alijevi doslovno uradili.
Ima neka tajna veza
Savremena masovna kultura je izgradila čitav žanr „Spyteinment“. Od početka 21. veka do 2013. godine, broj televizijskih serija sa špijunskom tematikom je porastao šest puta. Čak su i sami donosioci odluka toliko zadivljeni tim serijama i filmovima, da su skloni da sarađuju sa filmadžijama do krajnjih granica .
Oskarovka Katrin Bigelou je za svoj film o hvatanju Bin Ladena „00:30 – tajna operacija“ imala bolji pristup detaljima te operacije od većine obaveštajaca ili članova Kongresa. Dok centrala CIA, po rečima Ejmi Zegart, vodeće stručnjakinje na tu temu, izgleda kao ofucana zgrada pošte iz sedamdesetih godina, NCTC (Nacionalni centar za kontraterorizam) izgleda kao iz holivudskih filmova. Što i jeste, jer su vladini službenici koji su ga izgradili posle 11. septembra, zaista bili u Holivudu da bi im Diznijevi stručnjaci pomogli da taj centar dizajniraju.
Ako su filmovi tako začarali državne funkcionere, nije čudo što su špijunski trileri postali glavni, ponekad i jedini način na koji Amerikanci razumeju obaveštajne agencije. Što ponekad ima i loše posledice. Neka istraživanja su 2004. godine pokazala da oni koji su redovno gledali seriju „24 časa“, u kojoj je mučenje terorista često prikazano pozitivno, čak i studenti prestižnog UCLA univerziteta češće odobravaju mučenje od ostalih.
Vojna pravnica iz Gvantanama je izjavila kako je Džek Bauer, junak pomenute serije, bio izvor nadahnuća za ljude u Gvantanamu kada je reč o tehnikama ispitivanja. Čak je jedan od sudija Vrhovnog suda, Antonin Skalija, rekao kako je Džek Bauer mučenjem spasao Los Anđeles.
Ko nadzire nadzirače?
Verovanje u svemoć tajnih službi je važan deo teorija zavere. Karl Poper je prvi pisao o teorijama zavere. On je pisao o tome kako konspirativna teorija društva predstavlja pogrešno verovanje da sve što se dešava u društvu predstavlja neposredni rezultat projekta nekih moćnih pojedinaca i grupa:
„U svojim savremenim oblicima ona je, isto kao i savremeni istoricizam i određeno savremeno stanovište o ‘prirodnim zakonima’, tipičan primer sekularizacije religioznog sujeverja. Vera u homerske bogove, čija konspiracija objašnjava istoriju Trojanskog rata, iščezla je. Bogovi su napušteni. Međutim, njihovo mesto je popunjeno moćnim ljudima ili grupama – kobnim grupama čija poročnost je odgovorna za sva zla zbog kojih patimo – takvim kao što su učeni Starci Ciona, monopolisti, kapitalisti ili imperijalisti. Ne želim da kažem da konspiracija nema. Naprotiv, one su tipičan društveni fenomen. One, na primer, postaju važne kad god ljudi koji veruju u konspirativnu teoriju steknu vlast.
Najpogodniji da prihvate konspirativnu teoriju i budu umešani u kontra-konspiraciju protiv nepostojećih konspiratora jesu oni ljudi koji iskreno veruju da znaju kako napraviti raj na zemlji. Jer, jedino objašnjenje njihovog neuspeha u stvaranju svog raja jeste zla namera Đavola, čiji je jedini interes pakao. Moramo priznati da konspiracije postoje. Međutim, upečatljiva činjenica koja, uprkos tome, pobija konspirativnu teoriju jeste u tome da je mali broj ovih konspiracija krajnje uspešan. Konspiratori retko dovršavaju svoju konspiraciju.“
Ljudi čeznu za objašnjenjem i poretkom. Često im je lakše da poveruju da moćnici, makar i zlonamerni, utiču na svetska dešavanja. Kako su napisali Sanstein i Vermei u Trećem programu:
„Privlačnost pojedinih teorija zavere, prema tome, leži u pripisivanju na drugi način neobjašnjivih događaja nekoj intencionalnoj akciji, kao i ustezanju da se prihvati mogućnost da značajne kobne posledice mogu biti proizvod mehanizma nevidljive ruke (kao kod tržišnih sila ili evolutivnih pritisaka) ili jednostavno stvar sreće, a ne da je to bilo čiji plan.“
Nasim Nikolas Taleb u čuvenoj knjizi Crni labud kaže da su ljudi zbunjeni stvarnošću u kojoj niko ne zna šta se događa. Onda prave tri pogrešne pretpostavke:
„Suočen sa istorijom, ljudski um otkriva tri svoje slabosti. Ja ih nazivam trio neprozirnosti. To su:
- Zabluda o razumevanju, ili kako svi misle da znaju šta se događa u svetu, koji je složeniji (ili neuređeniji) nego što shvataju;
- Retrospektivno izobličavanje kao u retrovizoru (istorija izgleda jasnije i organizovanije u istorijskim knjigama nego u empirijskoj stvarnosti);
- Precenjivanje proverenih podataka i hendikep autoritativnih i učenih ljudi, posebno kada kategorizuju, odnosno „platonizuju“.
Veliki događaji u ljudskoj istoriji su potpuno nepredvidljivi. Niko se nije nadao širenju hrišćanstva ili islama, kaže Taleb: „Ko je predvideo da će gomila konjanika za samo nekoliko godina proširiti svoje carstvo i islamski zakon od Južne Azije do Španije?“
Narativne zablude
Malo ko je zahvalniji kao junak teorija zavere od obaveštajnih službi i tajnih policija. U istraživanju koje je objavio Scrips-Howard 2006 godine, oko 36% ispitanika označilo je odgovor da su „federalni službenici ili učestvovali u napadu na Svetski trgovinski centar ili nisu ništa preduzeli da se on spreči.“
Mnogi Amerikanci veruju da je i brzi prodor krek kokaina u velike gradove SAD plod delovanja CIA, koja je pustila nikaragvanske dilere da tu drogu uvezu. CIA je dobila novac, kao i kontrarevolucionari u Nikaragvi, a crni Amerikanci su dodatno podjarmljeni pomoću kreka.
U stvarnosti, tajne službe retko uspevaju da organizuju dugotrajne zavere. Ne samo da ne mogu da upravljaju budućim događajima, već često pogrešno procenjuju i događaje iz prošlosti i sadašnjosti. Neke od tih zabluda su opštevažeće za sve ljude.
To je ono što je Taleb nazvao „narativna zabluda“. To znači da smo skloni sažetim i jasnim pričama. Činjenice sagledavamo kao lance uzročno-posledičnih događaja. Činjenice povezane u celinu se lakše pamte i mislimo da ih razumemo.
Jedan od direktora CIA Vilijem Kejsi je 1985. godine izjavio: „Činjenice mogu da zbune“. Što je više informacija, to je više „šumova“ koji se brkaju sa pravim informacijama. Istraživač Slovik je izveo eksperiment sa kladioničarima. Pokazalo se da kladioničari nisu davali tačnije procene kada su dobijali više podataka. Ali su zato bili uvereni da više pogađaju.
Pravdanje troškova
Dakle, ono što je sama suština postojanja tajnih službi, sakupljanje informacija, najviše doprinosi njihovim greškama. Zato, smatra Taleb, CIA postiže bedne rezultate, posebno kada se imaju u vidu uložena sredstva.
Sa njim se slažu i istraživači obaveštajnih službi Oldrič i Kasuku. Sredstva uložena u civilne i vojne obaveštajne službe SAD su 2011. godine iznosila više od 80 milijardi dolara. Te godine je, prema sajtu Svetske banke, društveni proizvod Srbije bio manji od 50 milijardi, Bosne i Hercegovine manji od 20 milijardi. Iste godine, Avganistan, sa oko 30 miliona stanovnika imao je društveni proizvod kao BiH. U to vreme, ogroman deo resursa američke obaveštajne zajednice je trošen na Avganistan.
Ako znamo da su sve plate i primanja u nekoj zemlji samo deo društvenog proizvoda, onda uviđamo da su Amerikanci verovatno više trošili na obaveštajni rad u Avganistanu, nego što su zarađivali svi Avganistanci. Na kraju su ljudi u pidžamama i papučama proterali Amerikance iz Avganistana. Toliko o obaveštenosti, ali o tom potom.
Ipak, ostaje pitanje, da li bi bilo bolje da su te milijarde uložene u škole, bolnice, puteve i pruge, umesto u špijuniranje? Povrh svega, na taj iznos moramo dodati milijarde dolara vredne oružje i tehniku, koje su Amerikanci izdašno podelili svojim avganistanskim saveznicima, a ovi ih prosledili talibanima. Kakvi su to namunjeni američki špijuni, koji ne primete da stotine tenkova i helikoptera završavaju na drugoj strani? Ili ako su primetili, kakvi su njihovi zapovednici, koji „zanemare“ tu sitnicu?
I Komisija koja je istraživala napad od 11. septembra zaključila je da je do tog najvećeg obaveštajnog propusta u istoriji SAD došlo zbog neuspeha da se „povežu tačkice“. Kako kaže Elejn Kamark u izveštaju za Brukings institut, komadići slagalice su bili rasuti po američkoj administraciji, ali niko nije bio kadar da ih poveže, pogotovo ne na vreme.
Povezivanje tačkica
Jedna od analitičarki CIA u ALEK stanici, zaduženoj da prati Bin Ladena, kazala je nešto slično u dokumentarnom filmu o hvatanju ovog američkog arhineprijatelja. Rekla je da su vrlo retki analitičari koji su u stanju da povežu podatke.
Nadzornik nad CIA analitičarima, koji je kasnije upravljao celom Agencijom, Džon Meklaflin, uporedio je povezivanje obaveštajnih podataka sa mađioničarskim trikovima. I sam je koristio te trikove za obuku svojih agenata. Nevolja sa takvim stavom je u činjenici da mađioničarski trikovi podrazumevaju varanje publike. U ovom slučaju, u publici su Bela kuća, Kongres, Stejt Department i Pentagon.
Obaveštajne agencije ne samo da nisu složile slagalicu, nego nisu uspele da povežu različite delove američke administracije. Stejt Department je bio nadležan za vize, ali nije primetio da su vize i pasoši otmičara delimično falsifikovani.
CIA juri „loše momke“ u inostranstvu, FBI unutar SAD. CIA je pratila dvojicu otmičara, ali nije o tome obavestila FBI. Treći je uhapšen zbog viznog prekršaja. FBI je zapazio da on uči da vozi avion, ali ne i da sleti. Ovaj podatak nije poslat kroz lanac komande.
Osim toga, američka obaveštajna zajednica bila je zaostala u sovjetskom vremenu. Ne samo da je bilo vrlo malo prevodilaca sa arapskog, nego su još uvek očekivali borbu sa monolitom kao što je SSSR, a ne novu pretnju asimetričnog rata.
Patologija komunikacije
Jedan od pokušaja da se sistematizuju razlozi zbog kojih obaveštajci greše načinjen je još pre više od četrdeset godina Evo nekih od tih razloga:
Pogrešna perspektiva. Vrlo je teško reći šta je uspeh, a šta poraz u tajnom radu. Jedan veteran Forin ofisa koji je radio pre i posle oba svetska rata, rekao je kako su mu svake godine dolazili pesimisti i paničari da kažu kako je rat neizbežan. On je govorio da nije. Pogrešio je samo dva puta, 1914. i 1939. godine. Te dve greške su važnije od četrdesetak ispravnih godišnjih prognoza. Drugo, uspešno procena može da utiče na neprijatelja da promeni planove, jer su provaljeni.
Patologija komunikacije. Veliki problem je ubediti donosioce odluka sa su obaveštajni podaci tačni. Najpoznatiji takav primer je napad na SSSR 1941. godine. Staljin je dobio mnogo najava za taj napad, od kojih su neke sadržavale i tačan sat. U jednom trenutku je imao preko 100 izveštaja o napadu, od kojih je desetak bilo vrlo detaljnih.
U maju 1941. godine, Zorge je iz Japana javio tačan broj nemačkih divizija u predstojećem napadu. U junu su nemačke diplomate povukle porodice iz Moskve i počeli da spaljuju dokumentaciju ambasade. Na primer, šef spoljne obaveštajne službe NKVD-a Pavel Fitin je 17. juna 1941. godine napisao izveštaj Staljinu da se napad može očekivati svaki čas. Staljin je rukom na margini izveštaja napisao da „izvor“ koji to tvrdi može da se nosi u materinu.
Fitin nije kažnjen za ovu lošu vest, ali je Ivan Proskurov, šef vojne obaveštajne službe od 1939. do 1940. godine koji je insistirao da uvek govori Staljinu istinu, streljan oktobra 1941. godine. Njegov naslednik Filip Golikov prilagođavao je izveštaje Staljinovim očekivanjima.
Lavrentij Berija, šef zloglasne tajne policije NKVD, takođe je podilazio svom gospodaru. Tačno dan pre napada, obavestio je Staljina:
„Još jednom insistiram da se povuče i kazni naš ambasador u Berlinu Dekanosov, koji me zasipa ’izveštajima’ o navodnim Hitlerovim pripremama za napad na SSSR. Izvestio me je da će taj napad uslediti sutra (…) Ali ja i moji ljudi na umu nepokolebljivo imamo vaš (Staljinov) mudri zaključak: Hitler nas neće napasti tokom 1941.“
Sa druge strane, videli smo kako je Staljin munjevito reagovao na Zorgeovu informaciju iz Japana. „Barbarosa“ nije jedini slučaj zanemarenog upozorenja o napadu. Isto se desilo i sa Perl Harburom, napadom Severne Koreje i Kine na Južnu Koreju, arapskim napadom na Izrael 1973. godine. I tada su donosioci odluka odbacili obaveštajne podatke jer su oni protivrečili ranijim predrasudama.
A često su i neprijatelji predviđali poteze obaveštajaca, pa su namerno slali suprotne signale. Na primer, Hitler je napisao Staljinu pismo u kome je rekao da Nemci okupljaju trupe uz sovjetsku granicu kako bi izvršili invaziju na Englesku. Čak je „upozorio“ Staljina da će neki nemački generali možda praviti provokacije preko sovjetske granice. Zamolio je svog kolegu u Kremlju da se ne da provocirati i da prepusti njemu, Hitleru, da to sredi. Ironija istorije je u tome što je Staljin, koji nikome nije verovao, izgleda verovao Hitleru.
Inače, širom sveta, izgleda da se najveći broj katastrofalnih previda događa u trenucima tumačenja i političkog odgovora na sakupljene podatke, a ne u onoj prethodnoj fazi, kada se podaci sakupljaju. U slučaju izbijanja Korejskog rata, koji je sasvim iznenadio Amerikance, jedan od razloga za to iznenađenje je zaokupljenost Trumana i njegovih savetnika Formozom (Tajvanom). Oni nisu imali strpljenja da čitaju izveštaje CIA, a čak i posle izbijanja rata su zanemarili upozorenje te agencije da će prodor američkih trupa u Severnoj Koreji neminovno izazvati kinesku odmazdu. To se i desilo, pa je Korejski rat produžen.
Službeni etnocentrizam
Drugi velik nedostatak britanskih i američkih službi je specifični etnocentrizam. Neki autori su obaveštajne službe ovih i nekih drugih država („pet očiju“, SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland), nazvali „zatočenicima anglosfere.“
Još u doba Vijetnamskog rata se pokazalo da skrivene kulturne predrasude ozbiljno osakaćuju sposobnost CIA za donošenje dobrih odluka. Uprošćeno rečeno, američki obaveštajci su razmišljali kao Amerikanci, a trebalo je da razmišljaju kao njihovi vijetkongovski neprijatelji. Videli smo da su na uhođenje nekih Avganistanaca potrošili više nego što su svi Avganistanci zaradili. Ipak, nisu mogli da shvate da postoje ljudi u svetu koji ne žele američke vrednosti.
Istraživači se slažu oko činjenice da obaveštajne službe nisu dovoljno teorijski proučene. Ni ova knjiga („Državni neprijatelji. Tajne službe kao štetočine za svoje države“, koju će objaviti izdavačka kuća Vukotić medija, prim.) neće se baviti teorijom. Niti će biti pokušaj da se pruži sveobuhvatni pregled istorije tajnih službi. Ambicija ovog teksta je da ukaže samo na jednu stranu njihovog rada. Onu kada prekorače svoj delokrug. Time nisu mnogo naškodili pravim neprijateljima svojih zemalja, ali su često svojim državama i ideologijama naneli dosta štete. Malo šta je više kompromitovalo ideje komunizma, proleterskog internacionalizma, a u slučaju Jugoslavije bi trebalo dodati i ideju bratstva i jedinstva, od štetne delatnosti komunističkih tajnih policija. Isto to važi za „odbranu“ demokratije i ljudskih prava, koju su sprovodile CIA i slične organizacije.
Uprošćeno rečeno, pričaću samo o onim slučajevima u kojima je napadan pogrešan ili nepostojeći neprijatelj. To znači da ne poričem potrebu svake države da se tajnim putem prozru namere i planovi, snage i slabosti pravih neprijatelja. Avaj, u ratovima tajnih službi vođenih u tami laži, poluistina, zabluda i neznanja, često se nije videlo ko je neprijatelj ni odakle stiže opasnost.
Zar ne greše i ne lažu svi, zapitaćete? Što bi obaveštajne službe okrivili za nešto što se dešava vladama, generalštabovima, svim mestima gde se odlučuje?
Nisu grehovi tajnih policija neznanje i previd. Pravi greh je oholost. Sve su te službe tvrdile da sve vide, čak i u mraku. Odbijanje da se priznaju laži, greške i zablude često je dovodilo do tragedija, lokalnih a ponekad i globalnih razmera. Od Jugoslavije do Iraka i Ukrajine.
Izvor: RTS OKO
Foto: MidJourney prompt by Preokret