NEMANJA RUJEVIĆ: Ne sme da bude niko cava u ovom gradu

Da sam ja neka vlast, zabranio bih da ljudi na društvenim mrežama objavljuju kliše-fotografije.

Znate ono, na stolu perfektni espreso, telefon na uhu, pogled se gubi u daljini. Slike sa porukom – živim brzo, ali nađem vremena za perfektne trenutke.

To bih zabranio samo zato što mi ide na živce. Zato je uostalom dobro da niko od nas nema neograničenu vlast, jer u svakome čuči mali despot.

U Turkmenistanu su zabranili automobile koji nisu beli, a u Severnoj Koreji ima nekoliko propisanih frizura, sve drugo se smatra dekadencijom.

U tzv. regionu nije došlo dotle, mada ima upornih pokušaja. Nema valjda lokalnog kabadahije koji nije umislio da može da radi šta mu volja.

Ili barem dao oduška svojim fantazijama.

Uzmimo primer Stanivuković Draška, mlađahnog gradonačelnika Banjaluke. Draško je u poslednje vreme aktivan na simboličkom planu, čas brani kralja Tvrtka od bošnjačkih pretenzija, čas bi na školu „Vuk Karadžić“ da kači natpis „Kosovo i Metohija“ jer je poznato da se Kosovo najbolje čuva ako se utka u nevina dečija srca.

Moglo bi se reći da je Draškova aktivnost poput vuvuzele, duvačkog instrumenta koji nam je dodijao tokom onog Svetskog prvenstva u Južnoafričkoj Republici.

Baš kao i vuvuzela, Draško je učestao, nametljiv i besmislen.

Pre nego što se dao u pitanja nacionalne simbolike, Draško se, povodom jednog koncerta, malo bavio pravim kulturnim vrednostima i na TikToku obnarodovao:

„Pljugice, desingerice, voćkice ili breskvice, kako sebe nazivaju ovi ‘umjetnici’“ – tu je Draško prstima u vazduhu signalizirao znake navoda, da i oni sa jeftinijim kartama shvate da to za Draška nisu pravi umetnici, „više neće moći da nastupaju u našoj Banjaluci. Mora da sačuvamo sistem vrijednosti i poruke koje se šalju kroz svaki vid javnih događaja.“

Čim bi neko da čuva „sistem vrednosti“ mahinalno se mašim za kolt, ali ovde sam prvo morao da se odam istraživačkom guglanju.

Ispostavilo se da Draško misli na neke pevače i pevačice koje voli omladina, a on, Draško, tu omladinu voli još više pa bi da je zaštiti.

Daljom metodom guglanja ovaj kolumnista u toj muzici nije otkrio ništa protivzakonito, a u „primerenost“ nečega omladini stvarno ne bi da ulazi jer je svojevremeno na gimnazijskoj ekskurziji u autobusu do Atine i nazad insistirao da se sluša Bad Copy i posebno njihov vanvremenski hit „Pornićari stari“, a na užas nastavnog osoblja.

Nije Draško ni prvi ni poslednji koji je pomislio da zabranama kultiviše prave vrednosti, ali su svi pre njega propali u tom pokušaju.

Propali, jer su zabrane em pogrešne em nemoguće, ali krenimo redom.

Kantov kategorički imperativ kaže da je delanje moralno ispravno samo ako može postati opšti princip.

U prevodu, Draško bi mogao da zabranjuje određenu muziku, ali samo uz punu svest da bi neko drugi jednom mogao da zabrani neku drugu muziku – možda onu Drašku dragu.

Ne treba poznavanje Kanta da se uvidi stranputica.

Dovoljno je pratiti eminentnu televiziju „Informer“ gde se pojavio inkriminisani reper Dragomir Despić Desingerica:
„Evo ja sad uzmem, brate, ja sam gradonačelnik, brate, Beograda, ja kažem: Od danas se ne slušaju te i te pesme zato što ćete postati cave. Ne sme da bude niko cava u ovom gradu! I sad ja branim, bajo, da se slušaju ove mekane pesme ljubavne jer će te postati, ono, cavice male.“

Tako je jedan reper i „tiktoker“, blagosiljan vokabularom od ukupno dvestotinak reči, za trideset sekundi Drašku objasnio Kanta i principe liberalnog društva.

Drugo, sve da se Drašku u izobrazbi omladine pridruže svi nivoi vlasti od Vardara do Triglava, opet ne bi vredelo.

Narod tome ređe suprotstavlja filozofski utemeljen princip slobode, a češće čisti inat.

Kažeš da ne smem? E baš ‘oću. Zabranjeno je uvek slađe.

Vi se sad pitate šta sam se navrzao toliko na odsutnog Draška kad on samo hoće da mu pokoji penzioner i sredovečni birač aplaudiraju jer u njihovo vreme se znao red i nije se slušalo koješta (jok i nije), da takoreći naddodikuje i samog Milorada?

Strepnja mi je dublja nego nada.

Svejedno je da li Draško veruje u zabrane koje zagovara – može se naći neko ko veruje.

A to nije dobro jer već previše energije rasipamo da jedni drugima zabranimo nešto što je stvar ličnog izbora samo da bismo uvek iznova ustanovili da se to ne može zabraniti.

Elem, gradonačelnik Banjaluke je neki dan objavio fotografiju sebe nasmejanog u žiži, dok telefonira, a pogled mu se gubi u daljini.

Pred njim espreso.

„Kafa nije moja“, napisao je Draško, „inače je ne pijem, ali je poslužila da upotpuni fotografiju.“

E vidite, to stvarno treba zabraniti jer loše utiče na omladinu.

Izvor: Danas
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top