Često možemo čuti kako je evropski san izbledeo, kako u njega više niko ne veruje. Ali njega snevaju čitave zemlje koje se nalaze van Unije, u kojima je život težak (kao u Srbiji), pa čak i nemoguć (kao u Siriji)…
Neću pominjati imena protagonista ove priče, a uskoro će vam biti jasno i zašto. Jedan mladi prijatelj iz Beograda morao je da ode na studije u Austriju. Često koristi platformu za podelu troškova prevoza, popularnu širom Evrope, pa je to uradio i ovog puta. Pronašao je vozača i sve utanačio, ali ga je ovaj pozvao neposredno pre putovanja i otkazao. Iznerviran, moj prijatelj se vratio pomenutoj platformi i pokušao da pronađe alternativu. Javio mu se jedan mladi vozač i ponudio mu istu uslugu, na isti dan i po istoj ceni, samo u kombiju. Prijatelj je prihvatio ponudu, pa sa još dvojicom kolega studenata otišao do ugovorenog mesta polaska u Beogradu. Tako su sva četvorica krenuli na zapad.
Putovanje se odvijalo glatko, ubrzo su stigli na hrvatsku granicu gde su carinici ispitali vozača i proverili putnike i unutrašnjost kombija, a onda su nastavili dalje. Ali negde u blizini Zagreba, moj prijatelj je, pažljivo naćulivši uši, najedanput čuo neki nepoznati glas.
Sačekao je još nekoliko minuta da vidi da li ga možda uši varaju, ali je onda ponovo čuo isto. Glas mladog čoveka koji priča stranim jezikom, za koji je moj prijatelj pretpostavljao da je turski. Zato se okrenuo ka vozaču i naredio mu da smesta zaustavi vozilo pored puta. Vozač se prvo pretvarao da ne razume u čemu je problem, ali kako je moj prijatelj navaljivao, nakon nekoliko minuta je priznao: pre polaska je svoj kombi nakrcao ilegalnim migrantima i sakrio ih metalnom pločom ispod prtljažnika.
Mog prijatelja je prvo uhvatila panika. I on i njegove kolege su sićušni ljudi, a vozač je dvometraš kojeg ama baš ništa ne sprečava da zamakne za neki seoski put i tamo ih se, sada kada su raskrinkali njegovu malu tajnu, nasilno otarasi. Ali moj prijatelj ubrzo nakon toga uviđa da je vozač i sam prebledeo od straha. A kako i ne bi, kad je trgovina ljudima krivično delo za koje se u Srbiji dobija najmanje pet godina robije. Zato je vozač prvo pokušao da moli za milost. Objašnjavao je kako su ova dva momka pobegla od rata i kako nemaju druge nade osim njega koji bi ih prevezao u Evropu.
Predstavljao se kao neki humanitarac i dušebrižnik koji sve ovo radi vođen željom da im pomogne. Međutim, ovo njegovo izlaganje baš i nije pilo vodu, pošto dvojica mladića pričaju turski, a u Turskoj nema nikakvog rata. Na kraju je vozač priznao da zapravo i ne zna odakle dolaze i da samo radi svoj posao. Sve je veoma dobro osmišljeno i organizovano. Ispod prtljažnika je oslobođen prostor gde bi ova dvojica komotno mogla da ostanu deset sati a da ih niko ne otkrije. Prisetivši se kontrole na graničnom prelazu, moj prijatelj shvata da je posredi verovatno tajna saradnja između vozača i policajaca. Nešto kasnije, vozač objašnjava kako svoj dragoceni teret mora da isporuči u Nemačku, i kako će obavi li to dobiti 2.700 evra po osobi. Takođe dodaje da će trojicu putnika besplatno prevesti do Austrije ukoliko ga nikome ne odaju.
Moj prijatelj uopšte ne zna kako da reaguje, a ne znaju ni dvojica njegovih saputnika. S jedne strane, pred njihovim očima događa se evidentan zločin i evropska policija mogla bi da ih okarakteriše kao saučesnike, ali s druge strane, tu su i ta dva mladića koji su rizikovali apsolutno sve da bi završili u ovom kombiju i pobegli iz svoje zemlje u Evropsku uniju. Trojica putnika tada od vozača traže trenutak da se presaberu i razmisle, i konačno odlučuju da nastave put po planu i da ništa ne govore policiji.
Ohrabren ovakvom odlukom, vozač im tada nudi dogovor: “Pođite sa mnom u Nemačku, a ja ću vam dati po 100 evra”. S obzirom na to da će on sam od ovog posla prihodovati oko 5.000 evra, skromna suma koju im nudi zauzvrat može se razumeti samo postojanjem nekog organizatora koji ovim poduhvatom ništa ne rizikuje, a veći deo novca trpa u svoj džep. Od ovih 5.000 evra, vozač svoje sledovanje verovatno dobija na kašičicu. Zato je spreman da trojici beogradskih studenata plati 300 evra, jer je shvatio da ga njihov bezopasan izgled štiti od graničnih policajaca. Sve dok mu sreće ne ponestane i ne završi u zatvoru.
A tu je i moj drugi prijatelj, koji nam u kafiću priča svoju priču. Poreklom je iz jednog malog sela na jugu Srbije, i priseća se kako je 2015. i 2016. godine, tokom prvog masovnog priliva sirijskih migranata, bilo sasvim uobičajeno da lokalni stanovnici sednu u automobile, napune ih izbeglicama, sakriju ih, pa potom podmazujući carinike prevezu u Mađarsku. Takvoj praksi je Evropa brzo stala na rep, primoravši Mađare da duž svoje granice sa Srbijom rasprostru ogromnu bodljikavu barijeru. Tako su prevoznici došli na ideju o kombijima sa duplim dnom. Tržište koje je nakon toga nastalo još je profitabilnije od onog inicijalnog, ali je i daleko rizičnije.
Ovakvi trikovi stari su koliko i migracije, a migracije su opet stare koliko i samo čovečanstvo. Pošto Brisel nije uspeo da svim članicama Evropske unije nametne jedinstvenu politiku po pitanju migracija, zemljama koje se nalaze na prvoj liniji fronta (kao što su Italija, Grčka, Mađarska, i Hrvatska) date su odrešene ruke prilikom kreiranja sopstvenih politika na tu temu, usvajanja različitih propisa i različitog tretiranja migranata. Ova politika, odnosno odsustvo te politike, ni na koji način ne umanjuje migracioni tok, ali dozvoljava da se odgovornost proširi na veliki broj zemalja i institucionalnih aktera, a ta malodušnost potom omogućava zemljama poput Srbije da iskoriste ove ljudske tragedije, dok Brisel skreće pogled na drugu stranu.
Ali ovu trgovinu migrantima takođe podstiču i ekonomski i socijalni pejzaži Srbije. U zemlji ogrezloj u korupciji, u zemlji u kojoj su plate, posebno u ruralnim predelima, tragikomične, i u kojoj inflacija divlja, perspektiva je sumorna. Tako Srbiju u poslednjoj deceniji na godišnjem nivou napusti više od 50.000 stanovnika – što je oko 1% celokupne populacije – i to uglavnom mladih i visokoobrazovanih. Vozač onog kombija i sam pripada tom delu populacije, ali je njegov san i san trojice mladih putnika; sve što oni žele jeste da odu iz Srbije i da svoje živote nastave u Evropskoj uniji. A pošto verovatno nema ni kontakte a ni diplome neophodne za to, upušta se u transport migranata i razne druge stvari samo kako bi sebi obezbedio koliko-toliko normalan život.
Često možemo čuti kako je evropski san izbledeo, kako u njega više niko ne veruje. Međutim, to nije istina; taj san i dalje je živ, njega snevaju čitave zemlje koje se nalaze van Unije, u kojima je život težak (kao u Srbiji), pa čak i nemoguć (kao u Siriji). E, tamo taj san i dalje postoji i rasplamsava maštu. Evropa – to nisu nikakvi propisi, ni zakoni, ni državni službenici, ni uredni istorijski centri; Evropa je mladi kriminalac koji krijumčareći migrante sve stavlja na kocku, kriminalac koji prevozi studente koji bez trunke žaljenja napuštaju svoju korumpiranu zemlju.
Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret