MARIO RELJANOVIĆ: O dostojanstvenom radu na Zapadnom Balkanu

Dok se još zveckalo oružjem posle događaja u Banjskoj, 20 organizacija iz svih krajeva takozvanog „Zapadnog Balkana“ potpisalo je dokument na konferenciji u Albaniji. Dokument se zove „Manifest o dostojanstvenom radu u regionu Zapadnog Balkana“ i zaslužuje pažnju javnosti u Srbiji, i to ne samo zbog nesrećnog političkog trenutka u kojem je došao.

Tekst Manifesta polazi od problema koji postoje – oni su zajednički za ceo Zapadni Balkan, pa i znatno šire: siromaštvo, niske zarade, nizak kvalitet poslova koji se nude, dominacija prekarnih oblika rada, nizak stepen poštovanja propisa o bezbednosti na radu, zavisnost od direktnih stranih investicija, trka do dna. U cilju umanjenja negativnih posledica svih tih faktora, u Manifestu se predlažu konkretne mere. Tako se države podsećaju da moraju obezbediti:

–Dostojanstvene zarade koje prate vrednost rada: Praktično svaki oblik rada se može zloupotrebiti, što se trenutno i čini, da se dođe do prekomerne radne eksploatacije radnika koja dovodi do toga da je rad koji se ulaže plaćen daleko ispod svoje stvarne vrednosti. To dovodi do znatnog umanjenja zarada iako radnik ulaže više napora i održava ili povećava produktivnost – ogroman deo novostvorene vrednosti ostaje kod vlasnika kapitala, što ima za posledicu da radnik više ne može da živi od svog rada.

–Sveobuhvatne sisteme socijalne zaštite: Socijalna uloga države lagano umire, dok se novac uzima najsiromašnijim građanima i prosleđuje kroz razne „podsticaje“ takozvanim „stranim investitorima“. To dovodi do neslućenih socijalnih razlika i raslojavanja, ali i do potpune ugroženosti najsiromašnijih i najranjivijih slojeva stanovništva.

–Jačanje i razvoj prava radnika: Tendencije poslednje dve decenije idu isključivo u pravcu slabljenja prava radnika, koja se namerno zapuštaju a primena propisa se ne kontroliše dovoljno. Kao posledicu imamo jeftinu radnu snagu koja nije zaštićena od samovolje poslodavaca, suprotno svim međunarodnim standardima rada.

–Inkluzivne politike na tržištu rada i jednak pristup svim koristima od sopstvenog rada svakom pojedincu: Ovo se odnosi kako na zapošljavanje, tako i na korišćenje socijalnih prava u skladu sa međunarodnim standardima i potrebama pojedinca, bez izostavljanja i diskriminacije pri zapošljavanju, na radu, u pogledu roda ili drugog ličnog svojstva.

–Održivi razvoj: Kreiranje inovativnih, trajnijih poslova i fokusiranje na zelenu ekonomiju, umesto neselektivnog privlačenja investitora koji nude kratkoročna angažovanja i deluju pogubno po životnu sredinu.

–Inovativnost i korišćenje tehnologija u korist smanjenja nejednakosti: Kreiranje novih poslova koji su usmereni na tehnologije XXI veka i njihov prioritet umesto zalaganja za manuelne jednostavne poslove koji opstaju samo zato što je bedno plaćen ljudski rad još uvek jeftiniji od mašinskog. Kreiranje savremenih obrazovnih sistema i povećanje produktivnosti od koje će imati koristi i radnici i poslodavci.

–Demokratsku vlast i participativnost u procesima odlučivanja: Transparentnu i odgovornu vlast koja promoviše učešće radnika i civilnog društva u procesima donošenja odluka koje oblikuju politike rada i osiguravaju socijalnu pravdu. Vlast koja daje prioritet potrebama i glasovima svojih građana, u odnosu na korporativne interese.

–Regionalnu saradnju i solidarnost: Strategije ekonomske diversifikacije promovišu održivi razvoj i smanjuju zavisnost od stranih investicija. To se može postići kroz razmenu iskustava i znanja širom regiona. Regionalna solidarnost među radnicima, sindikatima i organizacijama civilnog društva ključna je za unapređenje dostojanstvenog rada širom regiona.

Zašto je ovaj Manifest važan? On je nastao kao proizvod razmene mišljenja, znanja i iskustava ljudi koji se u svim državama u okruženju bave manje-više istim poslovima: praćenjem tržišta rada, radnopravnom legislativom, osnaživanjem radnika i sindikata, osnaživanjem ranjivih grupa radnika, rodnom ravnopravnošću. U tim razmenama se moglo zaključiti nešto što nikada nećemo čuti od političara u tim državama (ili od bilo kojeg političara, kada smo već kod toga): da su ljudi koji žive na ovim prostorima istovremeno podjednako posvećeni da sebi i svojim porodicama obezbede život dostojan ljudskog bića, kao i da ih iste sile neoliberalnog predatorskog kapitalizma u tome uspešno onemogućavaju. Ako pričate o deindustrijalizaciji – reći će vam da pričate njihovu priču. Ako pričate o trci do dna – isto. Ako pomenete korupciju – složiće se sa vama. Ako konstatujete da ne postoji nadzor nad poslodavcima koji rade šta požele – dobićete opet uzdah slaganja, poznato im je kako se to dešava. Slično ćete proći i s nizom drugih tema – socijalnog raslojavanja, nedovoljnosti socijalne zaštite, sporosti i nemoći sudova, gušenja sindikata i udruživanja radnika.

Sa nekima od tih država Srbija deli istu pravnu tradiciju, sa nekima baš i ne, ali će se to pokazati kao potpuno nevažno. Predatorski kapitalizam nas je sve postrojio u isti red gubitnika, i ispeglao sve razlike na kojima ratnohuškački političari uporno insistiraju. Tako više nije važno da li radite u Tirani ili Smederevu – biće vam oduzeto pravo da osnujete sindikat, iako vam to garantuje i međunarodni i nacionalni pravni poredak. Bićete plaćeni manje nego što radite i u Banja Luci i u Tetovu; neće vam računati prekovremeni rad ni u Podgorici, ni u Prištini; radićete na sezonskim poslovima u turizmu lišeni gomile prava i u Draču i u Budvi. Na stranu sve političke predrasude koje gajite – radnik je svugde radnik, i radnik je svugde na Zapadnom Balkanu obespravljen.

Otuda i potreba da se ovo jasno pokaže, da se podeli sa što više ljudi da možemo da budemo različiti i imamo različite poglede na svet, ali da na kraju dana svi mi možemo da kažemo da smo radili za nekog gazdu, preko neke šeme, i da je gazda mrvicu bogatiji a mi mrvicu siromašniji. Sistemi koji funkcionišu, uz blagonaklon ili u najboljem slučaju ignorantski stav države, identični su. Oni nas spajaju, kao i želja da ih prevaziđemo i promenimo. I možda baš na tim počecima možemo/moramo graditi neke nove odnose. Internacionalizacija problema prava radnika takozvane periferije tržišta kapitala je neizbežna i ona se već odvija kao reakcija združenih sindikalnih i drugih snaga, što je odgovor na neizdrživo bahaćenje kapitalista i države kao servisa tog kapitala. Neki rezultati su već primetni, na nivou Evropske unije koja odjednom državnim vlastima Srbije baš i ne odgovara – kako drugačije objasniti potpuni kolaps u pridruživanju, naročito u materiji koja se odnosi na prava radnika i pregovaračko poglavlje 19? Neke države regiona još uvek nisu zauzele tako oštar stav prema promenama koje članstvo u EU neumitno donosi. Ali svima njima je zajedničko da usvajaju zakone koji ostaju mrtvo slovo na papiru, dok je praksa po pravilu naklonjena samo onima koji imaju kapital, nikada i radnicima.

Potpisnice Manifesta su već prosledile pisma predstavnicima svojih vlada, koji su se okupili prethodnih dana u okviru takozvanog „Berlinskog procesa“ saradnje na Zapadnom Balkanu. Internacionalizacija u ovom regionu je moguća, čak i očekivana – i upravo je ovaj Manifest važan kao prva potvrda da se razumemo, da težimo ka istom cilju, i da nećemo stati jer je osnovna snaga u borbi protiv predatorskog kapitala u kolektivu – a takav kolektivizam lako prelazi granice država, jer se vodi iskrenom borbom za prava svakog od nas, pre svega za pravo da živimo dostojanstveno i da svojim porodicama omogućimo isti takav život, kao i za pravo da kažemo da ne želimo da budemo eksploatisani, otuđeni, izolovani, nezaštićeni. Zato pročitajte i podelite Manifest dalje, da se prepoznamo i okupimo, odakle god dolazili.

Izvor: Peščanik
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top