DEJAN ILIĆ: 15 godina kasnije

To da je umro Martti Ahtisaari, ovde verovatno ne bi bila vest. Čovek je nekada bio predsednik Finske, poživeo je 86 godina. Dakle, koga briga. Jeste, dobio je Nobelovu nagradu za mir, mirio je neke ljude širom sveta, na više kontinenata, dakle nedovoljno da se ovde piše o njegovoj smrti. Ahtisaari nas ipak nije zaobišao: zadužio nas je čuvenim ili notornim – zavisi s koje strane granice se gleda – Ahtisaarijevim planom.

Čitalac se seća, bila su neka druga vremena, na vlasti u Srbiji bili su tada – obrni-okreni – neki mnogo pristojniji ljudi od ovih današnjih. Kuvala se Kosovska nezavisnost i na tom pitanju lomila se demokratska vlast u zemlji. I slomila se. Lako je danas reći da je Kosovo postalo nezavisno – kao što jeste – još 1999. Jednim glupim ratom izgubila ga je Srbija pod Miloševićem. Ali postpetooktobarska Srbija bila je slepa za mnoge činjenice iz devedesetih.

Ahtisaari se u Srbiji nije pojavio tek 2006/2007, kada je doneo svoj plan. I te 1999. on je bio u grupi političara koji su pokušali da privole Miloševića da prekine rat protiv NATO-a. Ili, može se to reći i ovako, da ga ubede da NATO-u da dobre razloge da zaustavi bombardovanje Srbije. Nije to išlo jednostavno, ako je uopšte i išlo. Kako god, taj izlet iz 1999. bio je predistorija za novi mirovni pokušaj iz 2006/2007. Sve se to može proveriti na internetu, ako nekoga još zanima.

Pregovori su se završili (neuspehom) u Beču. Na čelu delegacije Srbije bili su njen tadašnji predsednik Tadić i predsednik vlade Koštunica. Njih dvojica se inače u mnogo čemu nisu slagali, ali su u Beču, u martu mesecu, složno odbacili Ahtisaarijev plan. Izbacili su ga – recimo to tako – kroz vrata, da bi im se već sledeće godine vratio kroz prozor u vidu Ustava Kosova. Naime, sve što je u planu stajalo u vezi s organizovanjem zajedničkog života Srba i Albanaca na Kosovu, s naglaskom na Srbima, sankcionisao je kosovski Ustav.

Ahtisaari je umro tačno 15 godina posle proglašenja nezavisnog Kosova. I tih 15 godina Srbija je potrošila vrteći su u istom onom krugu u kom su se vrteli i Tadić i Koštunica. Ima i danas Srba na Kosovu koji kažu da taj plan uopšte nije bio loš. On je postavio osnove za decentralizaciju Kosova i autonomiju opština u kojima su Srbi bili većina. Posebno se bavio zaštitom – recimo to tako – srpske kulture na Kosovu, materijalne i nematerijalne podjednako: od crkava i manastira do jezika.

Problem s planom – iz ugla Koštinice i Tadića – bio je u tome što je sankcionisao takozvanu nadgledanu nezavisnost Kosova. Za obojicu je to tada bilo – a ostalo je i do danas za većinu u Srbiji – neprihvatljivo. Kao da su se oni o tome bilo šta pitali. I kao da sve već nije bilo gotovo još 1999. Kako god, nadgledanu nezavisnost su odbili, da bi već sledeće godine dobili nenadegledanu nezavisnost, to jest u suštini samostalno Kosovo.

Ahtisaari je otišao da se bavi drugim problemima, pokupio usput Nobelovu nagradu i to baš za mir, a Kosovo je pak krenulo nekim svojim putem, dok je samo Srbija ostala zakucana za pitanje kosovske nezavisnosti. I samo za to pitanje. Kako onda tako i danas. Nisu nam bitni životi kosovskih Albanaca, što i nije neko čudo, ali kao da su nam nebitni i životi kosovskih Srba: samo je i jedino bitno poreći kosovsku nezavisnost, po svaku cenu sačuvati iluziju o Kosovu u Srbiji. Pa neka košta koliko košta.

A košta nas već 11 godina vlasti obnovljenog starog režima i pregaženih institucija (da se zadržimo na tome). Nije to sad neki veliki paradoks, i zapravo je vrlo banalno: sve kao čuvajući državu na Kosovu, Srbija je prestala da bude država. Umesto da 2000–2012 bude period diskontinuiteta s lošim politikama iz devedesetih, preko takozvanog kosovskog pitanja štitio se i sačuvao kontinuitet s njima. Vučić – zajedno s Radoičićem, jer jedan bez drugog ne mogu, tako izgleda taj srpski kosovski čvor – nije morao da kreće ispočetka, samo se naslonio na već dugu i jaku tradiciju razaranja Srbije pod izgovorom rešavanja kosovskog pitanja.

Ahtisaari je bio iz dela sveta – severa Evrope – koji je jedno vreme bio poznat po svojim, kako se činilo, uspešnim diplomatskim akcijama. Dugo su mnogi mislili da je Sporazum iz Osla iz 1993. bio dobra osnova za mir između Palestinaca i države Izrael. Pokazalo se da nije. Kao što ni Ahtisaarijev plan nije doneo mir, iako mu je to bila svrha. Doneo je samo nezavisnost Kosova, ali bez mira. I jedan i drugi pokušaj dogovora pokazuju da je za mir potrebno dvoje.

Jeste, zvuči jeftino kada se ovako kaže. Ali, nema ničega banalnog u tome da mir mogu postići samo strane koje iskreno žele mir. Toga nema na Bliskom istoku, a nema ni kod nas.

Kupovina vremena pod pod krinkom navodnog traženja rešenja nije ništa drugo nego priprema za rat. Kako na Bliskom istoku, tako i na Balkanu. Treba se ipak nadati da ovde nismo ni blizu sukoba poput onog koji upravo gledamo u Izraelu/Palestini. Ali treba želeti više od toga. Insistiranje na isključivim nacionalnim državama, bile one Kosovo ili Srbija, nije rešenje. Ako se pak ikada bude iskreno tražilo rešenje, pokazaće se da se ono neće mnogo razlikovati od onoga što je ponudio Ahtisaarijev plan.

Kada se to desi, pitaćemo se što smo izgubili decenije i ko (nam) je za to kriv. Dakle kriv za izgubljeno vreme, ali i za oduzimanje šanse mnogim žiteljima Kosova i Srbije da požive dugo kao Ahtisaari.

Izvor: Peščanik
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top