MIHAILO GAJIĆ: Da li će se cene vratiti na staro?

U zadnjih par meseci se priča o padu inflacije, ali cene najvećeg broja proizvoda oko nas su ipak i dalje više nego što je to bio slučaj pre samo godinu ili dve dana. Da li će se one sa daljim padom inflacije vratiti na staro? Kratak odgovor je: neće.

Kako nastaje inflacija

Kada ekonomisti kažu pad inflacije, oni misle na to da se rast cena usporava, a ne da cene kao takve padaju. Opšti nivo cena zavisi od količine novca u opticaju – kada se u sistem pusti velika količina svežeg novca, onda veća količina novca počinje da juri istu količinu robe. Zakon ponude i potražnje dovodi do rasta cena. Ali zašto sa porastom količine novca ne dolazi i do rasta proizvodnje? Zar nije jedan od važnih stvari za privredu upravo stanje tražnje – kako tražnja raste, tako rastu proizvodnja i zaposlenost?

Ovo važi kada je privrda u stanju nedovoljne popunjenosti kapaciteta, ili što bi rekli ekonomisti, kada je stvarni BDP niži od potencijalnog. U ovakvom stanju postoji veliki deo neiskorišćenih kapaciteta – neke fabrike ne rade punim kapacitetima, neki radnici nemaju posao itd. Snaženje tražnje u ovom scenariju zasita dovodi do privrednog rasta jer preduzeća povećavaju proizvodnju i zapošljavaju nezaposlene radnike.

Ali potpuno druga stvar događa se onda kada nema raskoraka između potencijalnog i stvarnog BDP-a. U tom stanju su fabrike već zaposlene do optimalnog nivoa, nezaposlenost je niska. Povećanje tražnje putem štampanja novca stoga neće moći da se prebaci u povećanje proizvodnje. Ovo je kao kada biste dobili neki novac na lutriji i hteli da renovirate kupatilo. Međutim, dobrih keramičara nema jer svi već negde rade, i onda morate da ponudite više para nekome od njih da biste završili radove. Kada ovaj primer preslikamo na celokupnu privredu, eto inflacije.

Kada će da padnu cene?

Verovatno nikada. ako je cena pljeskavice pre pandemije bila oko 300 dinara, a sada je oko 450, to ne znači da će sa padom inflacije njena cena da se vrati na staru. Prvo, centralne banke ne žele pad cena jer to znači deflaciju. Deflacija, ili opšti pad cena, fenomen je suprotan inflaciji. On je bio raširen u periodu zlatnog standarda kada je količina novca u opticaju bila vezana za količinu zlata – kako je ponuda zlata uvek rasla sporije od razvoja privrede, postojali su periodi u kojima su cene padale.

Ali ovo nije baš dobro za privredu. Razlog su ’’lepljive cene’’. Uzmimo primer nekoga ko izdaje lokal kao poslovni prostor: u početku je to bilo 300 evra, ali onda su kirije počele da rastu jer je došlo do ekpanzije i svi lokali su bili izdati na toj lokaciji. Prostor je onda uspešno izdat za 800 evra. Ali posle dve godine počela je kriza: preduzeće koje je u zakupu lošije posluje i mora da smanji prodajnu cenu svojih proizvoda da bi privuklo mušterije.

Ali ovi tržišni signali se ne kreću tako lako naniže u lancu proizvodnje. Preduzeće bi sada trebalo da smanji svoje troškove kirije, ali zakupodavac to ne želi. On zna da je do sada dobijao 800, i misli da je to adekvatna cena. Preduzeće mora da raskine zakup i da se preseli drugde. Stanodavac će par meseci pokušavati da izda prostor dok ne vidi da se stanje na tržištu promenilo, i da će morati da spusti cenu da lokal ne bi više bio prazan. Ali u međuvremenu su svi bili na gubitku i nisu svi privredni kapaciteti bili iskorišćeni.

Zbog ovoga centralne banke izbegavaju deflaciju, i trude se da u njihovom mandatu cene rastu, ali veoma sproro. Na primer, ciljana inflacija, za FED i ECB iznosi 2% godišnje. Nema ništa magično u ovom broju, nego je procena da je to otprilike iznos da inflacija preko toga donosi sa sobom više štete nego koristi, slično kao i mere za smanjenje inflacije ispod tog nivoa.

Kada pogledamo skorija monetarna kretanja kod nas, iako je uočljivo da je opšti nivo cena nakon epizoda inflacije i dalje bio iznad starog nivoa cena. Cene se nisu vraćale naniže.

Drugi razlog zašto se cene neće vratiti na staro, pored monetarne politike, jeste rast plata. Kao što smo veći i pisali, prosečne plate rastu već nekoliko godina, pa su rasle i sa inflacijom u nominalnim uslovima, iako možda njihova realna kupovna moć nije. A troškovi rada su jedan od važnih troškova poslovanja.

Kada prodaju svoje proizvode, prodavci ne mogu da se vrate na stare cene jer su troškovi njihovog poslovanja porasli. Zaposlenima su morali da povećaju plate da ne bi otišli da rade drugde, ali poskupeli su i drugi inputi – gorivo, struja, nabavni materijal itd. Nema ekonomske računice da se vrate na stare, niže cene.

Ovo ne znači da se cene nekih pojedinačnih proizvoda neće vratiti naniže. Na primer, prošle zime je gas bio izuzetno skup na evropskom tržištu jer je nestalo sigurnog i jeftinog snabdevanja iz Rusije. Kako su energetske kompanije uspele da se tome prilagode i da povećaju nabavke iz drugih zemalja (Azerbejdžan, Alžir, Nigerija, SAD) tako je cena gasa počela da se smanjuje i vraća na staro. Ali ovo se dešava u slučaju nekih kratkotrajnih poremećaja na strani ponude. Ali opšti nivo cena će i dalje ostati na novom višem nivou.

Izvor: Talas
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top