POL MEJSON: Invazija na Gazu je strateška greška

Do trenutka kada ovaj tekst stigne do čitalaca, možda će kopnene borbe u Gazi uveliko biti u toku. Ako pokrene ofanzivu za uništavanje vojnih kapaciteta Hamasa severno od reke Gaze, Izrael će rizikovati smrt još hiljada civila, pored onih koji su već stradali, gubitke u sopstvenoj vojsci koji će se meriti stotinama, kao i živote izraelskih talaca koje Hamas tamo drži.

Ako verujete da ste sposobni da zamislite kako će to izgledati, na osnovu slika srušenih zgrada i otkopanih tela koje kruže društvenim mrežama, razmislite još jednom. Sve što smo dosad videli rezultat je preciznih vazdušnih udara i poneke zalutale rakete. Ulazak kopnenih snaga je nešto sasvim drugačije. Pošto sam bio u Gazi 2014. godine, znam šta u tom slučaju možemo očekivati, a to znaju i stanovnici Gaze.

U sukobu 2014. godine, Hamas je u naselju Šudžaja gađao oklopna vozila protivtenkovskim raketama, pa su izraelski vojnici zatražili da artiljerija očisti teren oko zone u kojoj su se nalazili. Poginulo je 70 civila; izraelska vojska je izgubila 11 ljudi, a Hamas 35. Nekoliko dana kasnije, pokušali smo da odemo tamo i snimimo izveštaj. Ali čitava zona je bila toliko razrovana da u nju nije bilo moguće ući.

Sukob u Šudžaji – naselju sa oko 90.000 stanovnika – izgledao bi kao manja čarka u poređenju s pokušajem da se zauzme i okupira grad Gaza u kom živi milion ljudi.

Za razliku od nekih eksperata, verujem da izraelska vojska može poraziti Hamas. To ne bi podrazumevalo borbe prsa u prsa u podzemnim tunelima. Dovoljna su konvencionalna oružja koja će tunele učiniti neupotrebljivim. Na strani Izraela je i istorija poštovanja načela „distinkcije“ iz međunarodnog prava, doslednog razlikovanja civilnih i vojinih ciljeva. Takođe ne bi bilo uličnih borbi: kao i u Šudžaji 2014, čitavi kvartovi bili bi sravnjeni sa zemljom, jedan po jedan. Ali takva pobeda nije moguća bez potpunog i trajnog kolapsa infrastrukture.

Pravo pitanje glasi: šta onda? Kakav je izraelski „plan pobede“? Sudeći po izjavama ljudi upućenih u detalje Bidenove posete Izrael nema nikakav plan.

Izrael ne može okupirati Gazu. Niti može proterati njene stanovnike u Egipat, jer Egipat i Jordan uporno ponavljaju da to ne dolazi u obzir, a to bi u svakom slučaju bio zločin prema međunarodnom pravu. Ne može instalirati Palestinsku samoupravu kao okupacionu silu, a da pritom ne uništi njen legitimitet i ugrozi stabilnost na Zapadnoj obali.

Pored niza praktičnih i pravnih problema, tu je i ozbiljan rizik da kada se IDF zaglavi u urbanoj pustinji, okružen ljudima čija je bolnička, sanitarna i energetska infrastruktura uništena, jedna ili više organizacija povezanih s Iranom odluči da sukob eskalira i podigne ga na regionalni nivo.

Zato verujem da semantičke rasprave o razlikama između „prekida vatre“ i „humanitarne pauze“ promašuju suštinu. Naravno da borbe treba da stanu da bi se omogućilo da pomoć uđe, a ljudi izađu. Naravno da Izrael ima pravo da uništi Hamas: niko ne traži da potpisuju primirje s ubicama.

Ono što je sada najvažnije jeste ubediti Netanyahuovu vladu da odustane od kopnene invazije.

Pogledajmo gubitke koje smo već pretrpeli: zapad – pre svega onaj anglofoni – izgubio je veliki deo uticaja i dobre volje na koju je nekada mogao računati širom globalnog juga, zato što nije uspeo da zauzda Netanyahua u sprovođenju njegovih ratnih namera. Biden i Blinken su učinili sve što su mogli u datoj situaciji, ali čitava epizoda će ostati zapamćena kao strateški neuspeh.

Rusija je dobila još jedan nestabilan region kojim može manipulisati. Malobrojne snage ekstremnog islamizma i proruske levice dobile su priliku da mobilišu ljude na ulicama.

Zgrožen sam propovedima u manjem broju britanskih džamija u kojima se bog poziva da „džamiju Al-Aksa očisti od jevrejske prljavštine“. Zgrožen sam, mada ne i iznenađen, pozivima aktivista radikalne levice na „intifadu do pobede“. Prema samoproglašenim antirasistima koji su „ushićeni“ vestima o odsečenim glavama jevrejskih beba ne osećam ništa osim prezira.

Ali to su ljudi koji su stvari domislili do kraja i znaju šta hoće. Najstrašniji su snimci svirepih tinejdžera koji cepaju slike kidnapovane izraelske dece i osmehuju se kao da čine nešto dobro.

To su instinktivne reakcije ljudi nedovoljnog političkog obrazovanja. Taj instinkt je antisemitizam u najvisceralnijem obliku: podsvesna želja da Jevreji nestanu i nesposobnost da se pojmi da i Jevreji mogu biti žrtve rasizma. „Svi se moraju ukloniti“, promrmljao je neki momak na londonskom Vest endu. Da li je mislio na postere ili na Jevreje? Svaki istoričar koji je proučavao nacizam zna kakva je funkcija takvih dvosmislica u genocidnom mišljenju.

Možete lamentirati nad događajima koji su nas doveli do ove tačke. Ali zadatak političara je da rade s onim što je pred njima, a to su katastrofalan gubitak kredibiliteta kolektivnog zapada i šansa za Rusiju, Kinu i Iran da destabilizuju zapadne demokratije koristeći bes ljudi koje sistem rutinski ignoriše.

Dolazimo do tri zaključka. Potrebna nam je međunarodna mirovna konferencija koja će palestinsku državnost pretvoriti u stvarnost. U prvom koraku moramo ubediti Izrael da obustavi bombardovanje dovoljno dugo da pomoć uđe, a ljudi izađu. Takođe, Izrael treba nagovoriti da odustane od kopnene invazije, ne samo iz humanitarnih nego i iz strateških razloga.

Izvor: Peščanik
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top