Prelazak u srebrno doba, a potom u bronzano i, naposletku, u gvozdeno doba označava naše dalje srozavanje, naše sve veće udaljavanje od te večne sadašnjosti čiji još samo privid zamišljamo i sa kojom više nemamo zajedničku granicu…
„Kao bogovi življahu ljudi tada ne znajući
ni za kakvu brigu, daleko od muke i bola.
Za starost tužnu ne znađahu,
noge i ruke im do kraja veka njihovog jednako snažne bejahu,
te uživahu u gozbama zaštićeni od zla svakog.
Umirahu onako k’o u san što se tone.
Sva im blaga pripadahu.
Ravnica plodna davaše im sama od sebe obilje hrane,
što ga oni po volji svojoj korišćahu…”
(Hesiod, Radovi i dani)
Ovaj opis zlatnog doba podudara se sa opisom raja u Svetom pismu. I jedan i drugi konvencionalni su u najvećoj mogućoj meri, jer nestvarnost ne može biti dramatična. Ipak, oni imaju i jednu dobru stranu: određuju sliku statičnog sveta u kome istovetnost neprestano samu sebe posmatra, u kome vlada večna sadašnjost, vreme zajedničko svim vizijama raja, vreme izmišljeno kao suprotnost samom pojmu vremena. Da bi se to vreme zamislilo i da bi mu se stremilo, treba mrzeti nastajanje, osećati njegov pritisak i veliku nesreću koju ono donosi, i želeti se iščupati iz njega po svaku cenu. To je jedina želja koju je kadra da oseti slaba volja, koja žudi za tim da na nekoj drugoj strani počine i iščezne. Da smo potpuno prihvatili večnu sadašnjost, istorije ne bi ni bilo, ili, u svakom slučaju, ona ne bi značila isto što i reč „breme” i „muke”. Kad nas ona suviše pritiska i slama, obuzima nas nekakva neopisiva malodušnost: perspektiva našeg daljeg koprcanja usred vekova dobija razmere nekakve mòre. Ono što je činilo život prijatnim u mitološko doba tada nas toliko privlači da zbog toga patimo ili nas – ako smo doista čitali Knjigu o postanju – čežnjom podstaknuta sanjarenja prenose u blaženu obamrlost prvog čoveka u onom najstarijem vrtu, dok svojim duhom dočaravamo sebi sliku anđela i upinjemo se da proniknemo u njihovu tajnu. Što više mislimo o njima, to više oni iskrsavaju iz naše potištenosti, i to ne bez izvesne koristi za nas: zar nam oni ne omogućavaju da procenimo koliko ne pripadamo ovom svetu, koliko nismo sposobni da se u njega uklopimo? Ma koliko nematerijalni, nestvarni oni bili, ipak su to u manjoj meri od nas koji na njih mislimo i koji ih prizivamo, od nas što smo senke ili lažne kopije senki, sasušena put, potpuno presečeni dah. Kao utvare što jedva dišu, mislimo na njih i prizivamo ih sa svim svojim jadima. U njihovoj prirodi nema ničeg „strašnog”, kao što se to tvrdi u jednoj elegiji; ne, strašno je to da čovek naposletku dođe dotle da može da se slaže još samo sa njima, ili to da, onda kad misli da su oni beskrajno daleko od njega – najednom vidi kako iskrsavaju iz tmine u našoj krvi.
Prometej je uzeo na sebe da nam otkrije „izvore života”, koje su bogovi – da se još jednom pozovemo na Hesioda (1) – od nas sakrili. Iako se hvalio svojom lucidnošću, on nije bio svestan svih nesreća koje nam je natovario na vrat. Reči što ih on izgovara u Eshilovoj (2) tragediji Okovani Prometej potpuno su suprotne rečima koje smo upravo pročitali u Radovima i danima: „U staro vreme ljudi su videli, ali rđavo; slušali su, ali nisu shvatali ono što čuju… Radili su, ali nikada ne razmišljajući pri tom.” Čitalac vidi kojim tonom Prometej izgovara svoje mišljenje, pa je izlišno dalje navoditi njegove reči. Kratko rečeno, on je prekorevao ljude zbog toga što su utonuli u onu prvobitnu idilu i upravljali se po zakonima svoje prirode, koju svest još nije bila načela. Probudivši u njima duhovni život, odvojivši ih od tih „izvora” u kojima su oni dotle uživali ne pokušavajući da proniknu u njihovu dubinu ili u njihov smisao, on im nije doneo sreću, nego im je doneo prokletstvo i patnje vezane za titanima svojstvenu neumerenost. Oni su sasvim lepo nesvesno živeli, a onda je on došao da im nametne svest, da ih primora da je prihvate, i ona je prouzrokovala u njima dramu koja se nastavlja u svakom od nas i koja će se okončati tek kad bude došao kraj ljudskom rodu. Sa proticanjem vremena svest nas sve više zaokuplja, sve više ovladava nama i odvaja nas od života; mi želimo da se ponovo za njega čvrsto uhvatimo, pa pošto nam to ne polazi za rukom, obaramo se i na svest i na život, a potom procenjujemo njihovo značenje i njihove date da bismo se naposletku, ogorčeni, okomili na same sebe. To nije predvideo taj kobni prijatelj ljudi, koga opravdava jedino njegova iluzija, titan koji je ljude i protiv svoje volje naveo na zlo, neoprezna i nepromišljena zmija. Ljudi su slušali; zašto im je bilo potrebno da razumeju? On ih je na to primorao, predajući ih tako postajanju, istoriji; drugim rečima, prognavši ih iz večne sadašnjosti. Nije važno da li je bio nedužan ili kriv – zaslužio je kaznu koja ga je snašla.
Hvalisanja i buncanja tog vatrenog pobornika „nauke”, tog pristalice modernog u najgorem smislu te reči, nagoveštavaju hvalisanja i buncanja mnogih doktrinara prošlog veka; utehu za tolike nastranosti nalazimo jedino u njegovim patnjama. Orao je, upravo on, shvatio šta je u pitanju, pa je, naslućujući kakva će nam biti budućnost, hteo da nas poštedi njenih užasa. Ali prvi podsticaj bio je dat: ljudima su se već dopala dovijanja Prometeja, tog kvaritelja koji ih je, oblikujući ih po ugledu na samog sebe, naučio da, kao on, kopaju po skrivenim stranama života i pored toga što su bogovi to zabranili. On je podstrekač u saznavanju ispoljene preterane radoznalosti i počinjenih prestupa, one pogubne radoznalosti koja nam ne da da se uskladimo sa svetom: zar idealizujući znanje i čin, on nije u isti mah razorio biće – a zajedno s njim i mogućnost postojanja zlatnog doba? Iako nisu ravne njegovim patnjama, patnje koje nam je on nametnuo trajaće, međutim, duže nego njegove. On je izvanredno i naopako ostvario svoj „program” u kome je sve logično i usklađeno kao u neminovnosti; sve što nam je preporučivao i nametnuo, okrenulo se izreda protiv njega, a zatim i protiv nas. Ljudi ne mogu nekažnjeno da se oslobode svoje prvobitne nesvesnosti; oni koji, poput njega, dirnu u nju, neminovno doživljavaju njegovu sudbinu, bivajući proždirani, imaju i sami svoju stenu i svog orla. A mržnja kojom ga daruju utoliko je otrovnija zato što u njemu sebe mrze.
Prelazak u srebrno doba, a potom u bronzano i, naposletku, u gvozdeno doba označava naše dalje srozavanje, naše sve veće udaljavanje od te večne sadašnjosti čiji još samo privid zamišljamo i sa kojom više nemamo zajedničku granicu: ona pripada jednom drugom svetu, izmiče nam, i mi smo toliko drugačiji od nje da gotovo ne uspevamo ni da naslutimo njenu prirodu. Nemamo nikakvu mogućnost da je se dokopamo: da li nam je u staro vreme ona doista pripadala? I kako da u njoj opet pustimo koren, kada nam ništa ne dočarava njen nekadašnji izgled? Ona nam je zauvek oduzeta, te ako joj se ponekad približimo, za to imamo da zahvalimo onim stanjima krajnje zasićenosti i mlitavosti u kojima ona, međutim, predstavlja još samo sopstvenu karikaturu, parodiju nepromenljivog, iznemoglo nastajanje koje se okamenilo u nekakvoj vanvremenskoj škrtosti, zgrčilo oko jednog jalovog trenutka, oko jednog blaga koje ga osiromašuje, sablasno nastajanje, lišeno svega a, ipak, potpuno ispunjeno, jer je ispunjeno prazninom. One osobe kojima nije bilo dato da dožive ekstazu, mogu da sagledaju svoje korene jedino ako potpuno iščezne njihova vitalnost, ako izgube sva svoja svojstva, jedino zahvaljujući onom osećaju da se suočavaju sa praznim beskrajem, sa potcenjivanim ponorom, sa prostorom što se u najvećoj meri širi i sa molećivim i ništavnim trajanjem.
Postoji prava – stvarna večnost – koja se nalazi s one strane vremena; a postoji i druga, negativna – lažna večnost – što se nalazi ispred vremena: upravo ona večnost u kojoj gnjijemo, daleko od spasenja, izvan područja nadležnosti nekog spasitelja, i koja nas oslobađa lišavajući nas svega. Pošto smo svet skinuli s njegovog pijedestala, iscrpljujemo se posmatrajući svoj vlastiti privid. Da li je zakržljao organ koji nam je omogućavao da opažamo samu osnovu našeg bića? I jesmo li zauvek svedeni na svoj privid? Kada bismo prebrojali sva zla od kojih pate telo i duh, sva ona opet bi bila sasvim beznačajna u poređenju sa zlom koje izvire iz naše nesposobnosti da se prilagodimo večnoj sadašnjosti, ili da od nje ukrademo makar samo jedan njen delić kako bismo u njemu uživali.
Pošto smo se zauvek survali u negativnu večnost, u ono raspršeno vreme koje se potvrđuje samo ukidajući sebe, tu na niz razaranja svedenu suštinu, mnoštvo dvosmislenosti, punoću čiji je izvor u ništavilu, živimo i umiremo u svakom njenom trenutku ne znajući kada on bivstvuje, jer uistinu nikada ne bivstvuje. Uprkos njenoj krhkosti, toliko smo za nju vezani da bi nam – da bismo odvratili pogled sa nje – bilo potrebno i nešto više od potpunog prevrata u našim navikama: bilo bi potrebno da nam duh bude povređen, da se u našem „ja” pojavi naprslina kroz koju bismo mogli da nazremo ono neuništivo i do njega dosegnemo, a to predstavlja milost koja se izliva samo na nekoliko prokletnika kao nagrada za njihovo pristajanje da sami propadnu. Iako priznaju da nisu sposobni za toliku žrtvu, ostali ljudi, tj. gotovo svi smrtnici, ne odustaju od traganja za jednim drugim vremenom; naprotiv, oni za njim pomamno tragaju, ali zato da bi ga uklopili u ovaj svet, kako to preporučuje utopija, koja pokušava da izmiri večnu sadašnjost i istoriju, slasti zlatnog doba i prometejske težnje, ili – da se poslužimo biblijskom terminologijom – da ponovo stvori raj pomoću sredstava stečenih zahvaljujući prvobitnom grehu, omogućavajući tako novom Adamu da upozna preimućstva u kojima je živeo stari Adam. Nije li to pokušaj preinačavanja Sveta?
Ideju na koju je Viko (3) došao da zamisli „idealnu istoriju” i u glavnim potezima prikaže njen „večni kružni tok”, ponovo otkrivamo, primenjenu na društvo, u utopijskim sistemima kojima je svojstveno to da žele da jednom zasvagda reše „društveno pitanje”. Otuda proizlazi njihova neprestana zaokupljenost onim konačnim i njihovo nestrpljenje da što pre, u neposrednoj budućnosti, uspostave raj, nekakvo statično trajanje, potpuno zaustavljeno. Mogućno, plagijat večne sadašnjosti. „Ako sa tolikom sigurnošću predskazujem”, kaže Furje, „da će sveopšta harmonija biti uspostavljena u vrlo bliskoj budućnosti, to činim zato što su dve godine dovoljne da bi se organizovala falansterska država…” Ovo je priznanje naivno da naivnije ne može biti, ali ipak izražava jednu bitnu činjenicu. Da li bismo se upustili i u najmanji poduhvat da u dnu duše nismo uvereni da apsolut zavisi od nas, od naših ideja i naših činova, i da smo u stanju da u dosta kratkom roku obezbedimo njegovu pobedu? Onaj ko se u potpunosti poistovećuje sa nečim ponaša se tako kao da očekuje dolazak „sveopšte harmonije” ili kao da veruje da je dao prvi podsticaj za njeno uspostavljanje. Delati znači nastaniti se u bliskoj budućnosti – budućnosti koja je tako bliska da zbog toga postaje gotovo opipljiva – znači osećati se kao njen sastavni deo. Stvari ne stoje tako kada su u pitanju ljudi koje progoni demon navike odlaganja. Oni stalno podsećaju sebe na Epiktetovu (4) misao da je „Još korisnije odustati od onoga što je moguće odložiti”, iako njihova snažna sklonost ka odlaganju ne potiče, kao što je to bio slučaj kod tog stoičara, iz razmatranja moralne prirode, nego proizlazi iz nekakvog gotovo metodičkog užasavanja i gađenja koje je odveć ukorenjeno da se ne bi ukazivalo kao nekakva disciplina ili nekakav porok.
Ako su oni ukinuli ono što je bilo pre i ono što će biti posle, ako su odbacili današnjicu i sutrašnjicu kao podjednako nenastanjive, učinili su to zato što im je lakše da u mašti žive u vremenu koje će doći posle 10.000 godina nego da se predaju uživanju u datom ili predstojećem trenutku. Oni su, zacelo, godinama više mislili na vreme po sebi nego na objektivno vreme, više na ono što je neodređeno nego na ono što je delotvorno, više na kraj postojanja sveta nego na kraj dana. Pošto za njih ne postoje izuzetni trenuci u trajanju, ili izuzetna mesta u prostoru, oni idu iz klonulosti u klonulost, a kada im je samo to kretanje napred onemogućeno, zaustavljaju se, gledaju na sve strane, pažljivo osmatraju vidokrug, ali on je iščezao… Tada ih spopada, ne vrtoglavica nego iznenadan strah koji je toliko snažan da ih potpuno sputava i ne da im da pobegnu. To su iz društva isključeni pojedinci, prognanici, ljudi što žive izvan vremena, odvojeni od ritma koji neodoljivo nosi svetinu, žrtve oslabele i lucidne volje, koja se bori sama sa sobom i neprestano sluša sebe samu. Hteti, u punom značenju te reči, znači ne obraćati pažnju na svoje htenje, znači odbaciti razmišljanje o volji kao pojavi. Čovek od akcije ne ispituje svoje porive, ni svoje pobude, a još manje ispituje svoje reflekse: on im se pokorava ne razmišljajući o njima i ne ometajući ih. Njega ne zanima čin sam po sebi, nego ga zanima njegova svrha, namera koja se u njemu krije; isto tako, njegovu pažnju privlačiće ono na šta je volja usmerena, a ne njen mehanizam. Noseći se sa svetom, on nastoji da u njemu otkrije ono što je definitivno, ili se nada da će to definitivno uvesti u njega, odmah ili kroz dve godine… Dati glasa od sebe znači dopustiti da nas zaseni bilo koji oblik savršenstva: čak i kretanje kao takvo sadrži primesu utopijskog. I samo disanje predstavljalo bi za nas mučenje da se ne sećamo raja ili da ne naslućujemo raj, koji je najviši cilj – koga, međutim, nismo ni svesni – naših želja, neiskazana suština našeg pamćenja i našeg iščekivanja.
Nesposobni da ga otkriju u produbljenom sloju svoje prirode, a isto tako i odveć užurbani da bi iz njega mogli da ga izvuku, ljudi modernih vremena projiciraće ga u budućnost, pa stoga u zaglavlju sen-simonističkog lista „Proizvođač” („Le Producteur”) objavljena krilatica: „Zlatno doba, za koje je slepa tradicija smatrala da je postojalo u prošlosti, nalazi se pred nama”, predstavlja sažeti izraz svih njihovih iluzija. Stoga je, po eshatologiji koja je proizišla, ne iz nespokojstva, nego iz oduševljenja i euforije, iz sumnjive i gotovo nezdrave žudnje za srećom, važno da se ubrza njegov dolazak. Revolucionar misli da će prevrat koji on priprema biti poslednji; svi mi mislimo isto kada je u pitanju ono čime se bavimo: ono poslednje predstavlja fiksnu ideju živog čoveka. Batrgamo se zato što nam, kako verujemo, po pravu pripada da okončamo istoriju, da je privedemo kraju, zato što nam se ona ukazuje kao naše područje, kao, uostalom, i „istina”, koja je najzad odbacila svoju uzdržanost da bi nam se otkrila. Zabluda će biti usud drugih ljudi; jedino smo mi, zacelo, sve razumeli. Ko ne pokuša da nadmaši najpre svoje bližnje, a potom i Boga, ko ne želi da popravi ono što je on stvorio, da otkloni njegove nedostatke, ko ne smatra da je dužan da to pokuša, taj se čovek odriče – bilo da to čini stoga što je mudar, ili zato što je slabić – svoje sopstvene sudbine. Prometej je hteo da nadmaši Zevsa; pretvorivši se na brzu ruku u demijurge, a mi, pak, hoćemo da nadmašimo Boga, da ga ponizimo stvorivši raj koji će biti lepši od njegovog, da potpuno odstranimo ono što se ne da popraviti, da svet – da se poslužimo jednim Prudonovim (5) izrazom – „oslobodimo zle kobi”. Po svojoj opštoj zamisli, utopija predstavlja kosmogonijski čin na razini istorije.
Raj neće biti stvoren na ovom svetu dok god ljudi budu nosili žig Greha; prema tome, treba ih iščupati iz njegovih kandži, osloboditi ih njega. Sistemi koji su se posvetili ostvarivanju tog zadatka imaju neka svojstva u većoj ili manjoj meri prikrivenog pelagijanizma. Poznato je da je, poričući posledice prvobitnog greha, Pelagije (6) (koji je bio Kelt i naivan čovek) poricao da Adamovo teško ogrešenje o božju zabranu može ma u kojoj meri da pogađa njegove potomke. Naš praotac je, po tom tumačenju, doživeo čisto ličnu dramu, zaslužio da padne u nemilost kojom je samo on bio pogođen, ne doživevši ni u najmanjoj meri zadovoljstvo da nam ostavi u nasleđe svoje mane i svoje nesreće. Pošto smo se svi rodili kao dobra i slobodna bića, u nama nema ni traga od nekakve prvobitne iskvarenosti.
Teško se može zamisliti plemenitije i neistinitije učenje; tu je u pitanju jeres utopističkog karaktera, koja se pokazala plodotvorna zbog samih svojih preterivanja, zbog veoma perspektivnih besmislica koje je sadržala. To ne znači da su se tvorci utopija u znanju nastavljali na Pelagija, ali znači činjenicu da u modernoj misli postoji, neprijateljski nastrojena prema avgustinizmu i jensenizmu, čitava jedna pelagijanska struja – obožavanje napretka i revolucionarne ideologije predstavljaće ono do čega će ona naposletku dovesti – čiji predstavnici smatraju da smo svi mi masa potencijalnih izabranika, oslobođenih bremena prvobitnog greha, podložnih oblikovanju koliko se to samo može poželeti, predodređenih za ono što je dobro, sposobnih za sva savršenstva. Robert Oven (7) obećava nam u svom manifestu sistem koji će biti pogodan da stvori „nov duh i novu volju u svekolikom ljudskom rodu, i da tako na neodoljivo nužan način navede svakog čoveka da postane dosledan i racionalan, da zdravo sudi i valjano se vlada”.
Pelagije polazi, kao i njegovi daleki učenici, od najupornije optimističkog viđenja naše prirode. Međutim, nikako nije dokazano da je volja dobra; izvesno je čak da uopšte nije dobra, kako ova nova, tako i ona stara. Spontano su dobri jedino ljudi čija je volja zakržljala; ostali moraju da se potrude da bi bili dobri, i to im polazi za rukom samo zahvaljujući naporima zbog kojih postaju jetki. Pošto je zlo neodvojivo od čina, iz toga proizlazi da se naši činovi neminovno usmeravaju protiv nekoga ili nečega; u krajnjem slučaju, oni su usmereni protiv nas samih. Ali mi obično nešto hoćemo – podvlačimo to – samo na račun drugih ljudi. Mi ne samo da nismo u manjoj ili većoj meri izabranici nego smo, naprotiv, u manjoj ili većoj meri prokletnici. Želite li da izgradite društvo u kome ljudi više neće jedni drugima škoditi? Ako to želite, uvedite u njega samo ljude veoma slabe volje.
Ukratko, možemo da biramo samo između bolesne volje i opake volje; ona prva je izvanredna, zato što joj je zadat udarac, zato što je paralisana, nedelotvorna; ova druga je štetna, pa je prema tome stalno u akciji, prožeta jednim dinamičkim načelom: to je upravo volja koja održava grozničavost nastajanja i prouzrokuje događaje. Lišite čoveka nje ako polažete nade u zlatno doba! To bi bilo isto kao i lišiti ga njegovog bića, čija se sva tajna sastoji u toj sklonosti ka činjenju zla drugim ljudima bez koje ga ne možemo zamisliti. Uporno odbacujući i svoju sreću i sreću drugih ljudi, on deluje tako kao da priželjkuje zasnivanje idealnog društva; a kada bi ono bilo stvarno izgrađeno, gušio bi se u njemu, pošto su loše strane zasićenosti neuporedivo mučnije od loših strana bede. On voli napetost, neprestano lagano kretanje napred: ka čemu bi onda išao u savršenom društvu? Nesposoban da živi u večnoj sadašnjosti, on povrh toga strahuje od njene jednoličnosti, opasnosti koju sa sobom donosi raj u oba svoja vida: i u teološkom, i u utopijskom vidu.
Zar istorija nije, u krajnjoj liniji, plod našeg straha od dosade, tog straha zbog koga ćemo uvek uporno nalaziti zadovoljstvo u zanimljivosti velike nevolje i onome što je u njoj novo, i pretpostavljati bilo kakvu nesreću stagniranju? Neprestana zaokupljenost novim jeste uzrok koji potpuno onemogućava naše spasenje. Idemo prema paklu u onoj meri u kojoj se udaljujemo od vegetativnog života, čija bi pasivnost trebalo da predstavlja ključ svega, poslednji odgovor na sva naša pitanja; odvratnost koju ona izaziva u nama stvorila je od nas ovu hordu civilizovanih ljudi, sveznajućih čudovišta koja ne znaju ono što je bitno. Lagano se lediti, samo disati i ništa više, dostojanstveno podnositi nepravdu što postojimo, tražiti neku sredinu između lešine i golog disanja – previše smo iskvareni i previše zasoptani da bismo do toga dosegli. Ništa nas, zacelo, neće pomiriti sa dosadom. Da bismo bili manje odbojni prema njoj, trebalo bi da, zahvaljujući nekoj pomoći sa neba, doživimo punoću bez događaja, upoznamo svest nepromenljivog trenutka, naslađivanje u istovetnom. Ali takva milost toliko je protivna našoj prirodi da smo presrećni što se na nas ne izliva.
Prikovani za raznolikost, mi iz nje crpemo onaj stalni, našim nagonima toliko neophodni zbir razočaranja i sukoba. Oslobođeni briga i svega što sputava, bili bismo prepušteni sebi samima; zbog vrtoglavice koja bi nas tada spopala postali bismo hiljadu puta gori nego što smo sada, kada nas sputavaju razne brige i okovi. Ovaj vid našeg srozavanja promakao je anarhistima, poslednjim pelagijancima, koji su od svojih prethodnika ipak bili bolji zato što su, obožavajući slobodu, odbacili sve države, počev sa onim „idealnim”, i zamenili ih novom vrstom himera, veličanstvenijih i neverovatnijih od onih starih. Ako su se oni pobunili protiv države, i ako su zatražili da ona bude ukinuta, učinili su to zato što su u njoj videli prepreku slobodnom ispoljavanju volje, koja je u svojoj osnovi dobra; međutim, država je nastala upravo zato što je ona loša – i kad bi država nestala, ona bi bez ikakvih ograničenja uživala u zlu. Pa ipak, zamisao anarhista da se uništi svaka vlast i danas predstavlja jednu od najlepših zamisli na koju su ljudi ikada došli. Što se, pak, tiče njih koji su hteli da je ostvare, ne možemo u dovoljnoj meri da izrazimo svoje žaljenje zbog toga što je njihov soj potpuno iščezao.
Ali možda su oni morali da iščeznu iz veka kakav je ovaj u kome živimo, kome se toliko žuri da opovrgne njihove teorije i njihova predviđanja. Oni su predskazivali dolazak ere individue, a individua se bliži svom kraju, iščezavanje države, a ova nikada nije bila jača i nikada više smetala ljudima, doba jednakosti, dok je, umesto njega, došlo doba terora. Sve se neprestano srozava. Kad atentate što se danas vrše uporedimo s njihovim atentatima, vidimo da je čak i tu opao kvalitet: u pozadini atentata koje vrlo retko neko još pristaje da izvrši nedostaje onaj apsolut što je iskupljivao njihove atentate, što su ih oni uvek tako brižljivo i tako majstorski izvršavali! Danas niko ne nastoji da bacajući bombe doprinese uspostavljanju „sveopšte harmonije”, najvažnije fikcije od koje mi više ništa ne očekujemo… Šta bismo, uostalom, mogli od nje da očekujemo na samom kraju gvozdenog doba do koga smo došli? Na njemu preovlađuje jedno osećanje – razočaranost, skup naših nagnjilih snova. A ako više nemamo čak ni taj izlaz da verujemo u dobre strane razaranja, to je posledica okolnosti da smo, prestavši da budemo anarhisti, shvatili da je ono preko potrebno i beskorisno.
Patnja u početku računa na dolazak zlatnog doba na ovom svetu, traži oslonac i u neku ruku ukotvljuje se u njemu; ali što se više pogoršava to se više od njega udaljava da bi se naposletku vezala samo za samu sebe. Ona koja je nekad bila pomoćnica utopijskih sistema, sada se okreće protiv njih, uočava u njima nešto što krajnje opasno ugrožava njene sopstvene užase, čiju je draž upravo otkrila. Kroz usta junaka Zabeleški iz podzemlja (8) ona će govoriti u prilog haosu, pobuniće se protiv razuma, onog „dva puta dva jesu četiri”, protiv „kristalnog dvorca”, kopije Falanstere.
Onaj ko je dospeo do pakla, do isplanirane nesreće, ponovo će otkriti njegovu užasnu simetriju u idealnoj državi, sreći za sve ljude, koje se gnuša svako ko je mnogo propatio: Dostojevski je ispoljio nepomirljivu odbojnost prema njoj. Kako su godine prolazile, on se sve više određivao nasuprot furjeističkim idejama čiji je pobornik bio u svojoj mladosti; pošto nije mogao da oprosti sebi to što ih je prihvatio, svoj gnev je zbog toga iskalio na junacima svojih dela, nadljudskim karikaturama… vlastitih prvobitnih iluzija. Slikajući te junake, izražavao je gnušanje nad svojim nekadašnjim zabludama, ustupcima koje je učinio utopiji, čije mu mnoge teme ipak neće dati mira: zar onda kad Veliki Inkvizitor (9) deli ljudski rod na srećno stado i izmučenu, vidovitu manjinu koja preuzima na sebe staranje o njegovoj sudbini, ili kada Petar Verhovenski (10) želi da proglasi Stavrogina (10) za duhovnog vođu buduće države, za papu koji će biti revolucionar i ateist, zar Dostojevski tada ne uzima kao uzor „sveštenstvo” koje su Sen-Simonovi (11) učenici stavljali iznad „proizvođača”, ili Anfantenovu (12) nameru da samog Sen-Simona proglasi za papu nove vere? On upoređuje katolicizam sa „socijalizmom” i čak ih izjednačava, držeći se načina prosuđivanja koji ima neka svojstva metoda i izvrsne crte delirijuma, što predstavlja u najvećoj meri slovensku mešavinu.
U odnosu na Zapad, u Rusiji se sve podiže na stepen više: skepticizam postaje nihilizam, hipoteza dogma, a ideja ikona. Šigaljev (13) ne izgovara više budalaština nego Kabe; međutim, on u njih unosi strastvenost koju ne nalazimo u knjizi Francuza koji je Dostojevskom poslužio kao uzor pri stvaranju tog lika. „Vi više nemate opsesija, jedino ih još mi imamo” – čini nam se da Rusi govore zapadnjacima kroz usta romana Dostojevskog, opsednutog čoveka u pravom smislu reči, koji se, kao i svi njegovi junaci, sav bio predao jednom snu, snu o zlatnom dobu, bez koga – kako nas sam uverava – „narodi ne žele da žive i ne mogu čak ni da umru”. On ne očekuje da će se ono ostvariti u istoriji nego, naprotiv, strahuje od njegovog dolaska, ali zbog toga, ipak, ne prelazi u tabor „reakcije”, jer „napredak” ne napada u ime poretka, nego u ime hira, prava na hir. Da li će, pošto je odbacio budući raj, sačuvati onaj drugi, negdašnji, pradavni? On će ga uzeti kao temu sna koji će sanjati najpre Stavrogin, potom Versilov (14), i naposletku „smešni čovek”. (15)
„U drezdenskom muzeju postoji slika Kloda Lorena koja se u katalogu vodi pod imenom Akid i Galateja […] Tu sliku video sam u snu, ali ne kao sliku, već kao stvarni predeo. Bio je to, baš kao i na njoj, kutak grčkog arhipelaga, i bio sam se, kako je izgledalo, vratio 3.000 godina u prošlost. Video sam plave i nežne talase, ostrva i stene, cvetne obale; u daljini se ukazivala čarobna panorama iz koje je dolazio zov Sunca na zalasku […] Tu je bila kolevka ljudskog roda […] Ljudi su se budili i tonuli u san srećni i nevini; šume su se orile od njihovih veselih pesama, a višak njihove obilne snage prelivao se u ljubav i prostodušnu radost. Osećao sam ga nazirući u isti mah bezgraničnu budućnost koja ih očekuje a koju oni nisu čak ni naslućivali, i srce mi je podrhtavalo od radosti dok sam o tome mislio” (Fjodor Dostojevski, Zli dusi).
I Versilov će usniti isti san kao i Stavrogin, ali s tom razlikom što će se Sunce na zalasku njemu odjednom ukazati, ne više kao Sunce sa početka, nego kao Sunce sa kraja bivstvovanja „ljudskog roda u Evropi”. Kao što vidimo, u mladiću se ta slika malo zatamnjuje, a potpuno će se zatamneti u Snu smešnog čoveka. Zlatno doba i njegovi klišei predstavljeni su u njemu pomnije i sa više žara nego u dva prethodna sna, kao da je tu u pitanju vizija Kloda Lorena koju bi komentarisao neki samarićanski Hesiod. Nalazimo se na Zemlji, „u vreme kada ona još nije bila oskrnavljena prvobitnim grehom”. Ljudi su na njoj živeli „u nekakvom ljubavlju ispunjenom sveopštem i uzajamnom zanosu”, imali su decu ali pri tom nisu znali za grozote sladostrašća i rađanja, lutali su po šumama pevajući himne i, neprestano obuzeti ushićenjem, nisu znali za ljubomoru, gnev, bolesti, itd. Svi ovi elementi navedenog opisa dosta su konvencionalni. Na našu sreću, njihova sreća, koja je izgledala večita, pokazaće se krhka kada bude stavljena na probu: „smešni čovek” stigao je kod njih i sve ih izopačio. Sa pojavom zla, klišea iščezavaju, a slika dobija na živosti. „Kao kakva zarazna bolest, kao atom kuge koji je kadar da zarazi čitavo jedno carstvo, tako sam i ja svojim prisustvom zarazio tu čarobnu zemlju koja nije znala za greh dok se ja u njoj nisam pojavio. Njeni žitelji naučili su da lažu, zavoleli su laž i osetili njenu lepotu.
Možda je sve to počelo na vrlo bezazlen način, samo zabave radi, iz koketerije, kao nekakva šaljiva igra, a možda je doista počelo od kakvog atoma, ali taj atom laži prodro im je u srca i učinio im se dostojan njihove ljubavi. Malo zatim pojavilo se sladostrašće, iz njega je ponikla ljubomora, a iz ove – okrutnost… Ah, ne znam, ne sećam se kada se to dogodilo, ali uskoro, vrlo malo vremena posle toga, krv je prvi put bila prolivena: oni su se začudili, užasnuli i stali da se udaljavaju jedni od drugih. Začuli su se prekori i pokude. Ljudi su otkrili stid i proglasili ga za vrlinu. Među njima se pojavilo osećanje časti koje je podiglo svoju zastavu iznad svakog saveza. Stali su da zlostavljaju životinje, i životinje su pobegle od njih u šume i postale im neprijatelji. Počelo je doba borbi u korist težnji za podvajanjem, za izdvajanjem iz društva, u prilog ličnosti, razlikovanje između onoga što je moje i onoga što je tvoje. Pojavili su se razni jezici. Ljudi su otkrili tugu i zavoleli je, stali su da čeznu za patnjom i rekli da se istina otkriva samo pomoću nje. I tada se nauka pojavila među njima. Postavši zli, počeli su da govore o bratstvu i čovečnosti i shvatili su te ideje. Postavši prestupnici, izmislili su pravdu i nametnuli sebi čitave zbornike zakona kako bi je sačuvali. A potom su, da bi obezbedili poštovanje tih zakonika, ustanovili giljotinu. Sećali su se još samo mutno onoga što su izgubili, pa čak nisu hteli ni da veruju da su nekada bili nevini i srećni. Nisu propuštali da ismevaju mogućnost postojanja te negdašnje sreće koju su nazvali obmanom.” (Fjodor Dostojevski, San smešnog čoveka)
Ali postoji i nešto gore: oni će uskoro otkriti da je svest o životu iznad života, i da je poznavanje „zakona sreće” iznad sreće. Od tog trenutka bili su izgubljeni; zar odvajajući ih od njih samih demonskim delom nauke i sunovraćujući ih iz večne sadašnjosti u istoriju, „smešni čovek” nije ponovo počinio na njihovu štetu greške i ludosti što ih je Prometej učinio? Pošto je izvršio svoje nedelo, obuzet grižom savesti, on počinje da nagovara ljude da krenu u borbu za ponovno osvajanje tog čarobnog sveta koji je sam razorio. On se u nju upušta, ali ne veruje stvarno u njen uspeh, a isto tako ni pisac, kako se barem nama čini: odbacivši formule u vezi sa budućnošću, on se okreće svojoj omiljenoj opsesiji, blaženstvu iz pradavnih vremena, samo zato da bi uočio njegovu krhkost i njegovu fantazmagoričnost. Potišten zbog onoga što je otkrio, pokušaće da ublaži posledice svog otkrića, da ponovo udahne život svojim iluzijama, da spase – makar kao ideju – svoj najdraži san. On zna, baš kao što i mi znamo, da u tome neće uspeti, i jedva ćemo izvitoperiti njegovu misao tvrdeći da on naposletku zaključuje da je postojanje raja dvostruko nemoguće.
Uostalom, zar nije simptomatično to što se Dostojevski, da bi opisao idilični predeo iz tri verzije tog sna, poslužio slikom Kloda Lorena (16), čije je otužno čarobne predele voleo baš kao i Niče? (Kakvu nedokučivu tajnu podrazumeva tako iznenađujuća osobita naklonost?) Ali od trenutka u kome treba da pređe na opisivanje propadanja te prvobitne sreće, sredine u kojoj se zbiva čovekov pad i pometnji što ih on izaziva, Dostojevski više ništa ne preuzima ni od koga, nego sve crpi iz sebe samog, a odbacuje svaku tuđu sugestiju; on čak prestaje da izmišlja i sanjari, nego vidi ono o čemu piše. I tako se naposletku on ponovo nalazi u svom elementu, u središtu gvozdenog doba, radi koga je napadao „kristalni dvorac” i žrtvovao raj.
Pošto nas je pisac, čije je mišljenje o ovom predmetu tako merodavno, obavestio o krhkosti negdašnjeg zlatnog doba i o ništavnosti budućeg zlatnog doba, iz toga ćemo morati da izvučemo zaključke koji se nameću i nećemo više moći da se uljuljkujemo Hesiodovim i Prometejevim buncanjima, a još manje njihovom sintezom koju su utopije pokušale da ostvare. Bez obzira na to da li se zamišlja kao sveopšta ili delimična, harmonija nikada nije postojala, niti će ikada postojati. Što se, pak, pravde tiče, da bi čovek poverovao da je ona mogućna, da bi je samo zamislio, trebalo bi da poseduje neobičan dar za previđanje činjenica, da na neuobičajen način bude povlašćen, da bude predmet božanske milosti osnažene đavoljom milošću, da računa, uz to, i sa naporom neba i pakla da se pokažu plemeniti, naporom za koji je, pravo govoreći, veoma malo verovatno da bi bio učinjen kako na jednoj, tako i na drugoj strani. Mi, po rečima Karla Barta, (17) ne bismo „mogli da sačuvamo ni trunku životne snage u sebi kada u dnu duše ne bismo bili sigurni da je Bog pravedan”. Međutim, postoje ljudi koji i dalje žive iako ne doživljavaju tu izvesnost, iako je čak nikada nisu ni doživeli. U čemu se krije njihova tajna i zahvaljujući kome čudu su oni, znajući ono što znaju, još živi?
Ma koliko nemilosrdna bila naša odbacivanja, mi ne razaramo u potpunosti ono za čime čeznemo: naši snovi nadživljavaju naša buđenja i naše analize. Uzalud prestajemo da verujemo u stvarno postojanje raja na određenom mestu, ili u razne njegove slike, on ipak obitava u nama kao vrhunska data, kao dimenzija našeg prvobitnog „ja”; sada u ovome treba da ga otkrijemo. Kada nam to pođe za rukom, doživljavamo blaženstvo koje teolozi nazivaju suštastvenim; ali ni tada se ne suočavamo sa Bogom, nego sa večnom sadašnjošću, otetom od postojanja i same večnosti… Zar je onda istorija važna! Ona nije obitavalište bića, nego predstavlja ono u čemu njega nema, negaciju svake stvari, raskid živog sa sobom samim; pošto nismo sazdani od one tvari od koje je ona sazdana, mrsko nam je da uz to doprinosimo njenim grčenjima. Ona može, ako joj je to volja, da nas smoždi, ali će pogoditi samo naš spoljašnji vid i ono što je u nama prljavo, te ostatke vremena koje uvek vučemo sa sobom, simbole neuspeha, znakove neoslobođenosti.
Lek za boljke od kojih patimo treba da nastojimo da otkrijemo u sebi, u vanvremenskoj osnovi naše prirode. Kad bi nerealnost takve osnove bila pokazana, dokazana, bili bismo nepovratno izgubljeni. Koje bi dokazivanje i koji bi dokaz mogli, međutim, da prevagnu nad dubokom, strastvenom ubeđenošću da deo nas samih izmiče ograničenom trajanju, nad provalom onih trenutaka u kojima Bog predstavlja isto što i svetlost što se iznenada ukazuje na granicama našeg vidokruga i znači blaženstvo koje nas projicira u nas same, veliko, izvan svemira doživljeno uzbuđenje? Ne postoje više ni prošlost, ni budućnost; vekovi iščezavaju, materija se povlači, tama potpuno raspršuje; smrt izgleda smešna, a smešan izgleda i sam život. A to duboko uzbuđenje bilo bi dovoljno – čak i kad bismo ga samo jednom doživeli – da nas izmiri sa našim sramotama i našim nevoljama, za koje ono, bez sumnje, predstavlja naknadu. Čini nam se da je svekoliko vreme došlo da nas, pre nego što iščezne, poslednji put obiđe…
Posle toga uzaludno je vraćati se prema starom raju, ili hrliti prema budućem raju; prvi je nedostižan, a drugi neostvarljiv. Zauzvrat, važno je čežnju ili očekivanje zatvoriti u naš unutrašnji svet – jer oni neminovno bivaju prikraćeni onda kad se okrenu spoljašnjem svetu – i nagnati ih da se otkriju, ili da stvore u nama sreću za kojom u prvom slučaju žalimo, dok je u drugom slučaju očekujemo. Raj ne postoji, osim u najdubljem kutku našeg bića i tako reći u onom „ja” našeg „ja”; ali da bismo ga tu otkrili, uz to je neophodno i da smo razmislili o svim rajevima, onim iščezlim i onim mogućnim, da smo ih voleli i mrzeli nespretno, onako kako zanesenjaci vole i mrze, a da smo ih potom pomno proučili i odbacili sa razočaranošću svojstvenom poznavanju stvari.
Da li će čitalac reći da jednu utvaru zamenjujemo drugom, da mitovi o zlatnom dobu zacelo vrede koliko i večna sadašnjost na koju pomišljamo, i da ono prvobitno „ja” – temelj naših nada, dočarava sliku praznine i u krajnjoj liniji se na nju svodi? Neka je tako! Ali zar praznina koja pruža osećaj punoće ne sadrži više realnosti nego što je celokupna istorija poseduje?
NAPOMENE:
(1) Uz Homera najstariji helenski pesnik (oko 770. pre n. e.).
(2) Tvorac helenske tragedije (525–456. pre n. e.)
(3) Italijanski istoričar, estetičar, filolog i filozof (1668–1744), osnivač psihologije kulture i filozofije istorije kao naučne discipline.
(4) Helenski stoičar (oko 50 – oko 130. n. e.)
(5) Francuski teoretičar radničkog pokreta, filozof, etičar i ekonomist (1809–1865).
(6) Crkveni pisac i filozof (oko 360 – oko 429), jedan od najžešćih protivnika svetog Avgustina i njegovog učenja o predestinaciji.
(7) Engleski teoretičar (1771–1858), jedan od značajnih utopijskih socijalista.
(8) Novela koju je Dostojevski objavio 1864. godine.
(9) Lik iz romana Braća Karamazovi.
(10) Junaci romana Zli dusi.
(11) Francuski filozof i socijalni reformator-utopist (1760–1825).
(12) Francuski socijalni teoretičar (1796–1864), jedan od osnivača sen-simonističke škole.
(13) Junak iz romana Zli dusi.
(14) Junak iz romana Mladić.
(15) Junak novele San smešnog čoveka.
(16) Francuski slikar i bakrorezac (1600–1682), jedan od najizrazitijih idealistički nastrojenih pejsažista u evropskom slikarstvu.
(17) Švajcarski teolog i filozof (1866–1968).
Izvor: Novi Standard
Foto: MidJourney prompt by Preokret