MARKO CRNOBRNJA: O potrebi novog srpskog stanovišta

Kao i uvek kada izbije svađa, oproštene stvari se otvaraju ponovo. Usred bratoubilačkog rata, naša vojska je Muslimane počela zvati Turcima, prizivajući time 5 vekova ropstva koji su ostavili najdublji bolni trag koji u našem nacionalnom biću postoji.

Danas, iskopane su seni četnika i partizana. Jedan razlog zašto smo uopšte imali ponosnu i jaku zemlju koju smo imali jeste jer su oslobodioci umeli da oproste. Četnici su masovno puštani u Partizane u više talasa amnestije.

Četnički pokret je sam kolabirao kada je Kralj, koji je u tom momentu služio kao puka marioneta Britanske imperije, kao što nikada ni nije bio ništa više, podržao Narodno oslobodilačku vojsku, i time uništio poslednji rezon detre koji su četnici imali. Sama vojna akcija čišćenja ostataka JVUO trajala je još dugo, pa i posle rata.

Ali četnici bili su u glavnome amnestirani. Četništvo je spalo na jednu sitnu kulturu koja je odgajana u nekim džepovima imerije, kao recimo u Čikagu pod budnim okom imperijalnog obaveštajnog aparata. Isto kao što su gajili i Ustaše, Banderiste, kubansku buržoaziju ili razne separatiste sa teritorije SSSR.

Neverovatno je da pored živog Šešelja i Vuka ljudima nije očigledno koliko namešteno, pandurski i ultimativno slugeranjski je bilo otkopavanje kostiju iz bratoubilačkog rata. Bačeni smo u jedan stalni rat, gde se četnici i partizani iskopavaju kao glavni akteri golog otoka, ratova devedesetih i 5. Oktobra, stvari koje su i dalje dominantne rane i traume koje oblikuju svesti svakog od nas.

A ne smemo ni zaboraviti ko su stvarni glavni akteri. Naši ljudi.

Naši komunistički funkcioneri, koji su do 80-ih potpuno istisli radnika iz političke vlasti i pokrenuli dalju liberalizaciju ekonomije uz mere štednje. Naš Ante Marković koji je bio spreman da privatizuje našu privredu i ostavi hiljade bez posla dok bi direktori kupovali vile.

Naši ljudi iz inostranstva koji su tamo uspeli da se izbore da budu buržoazija koji su krenuli da se vraćaju u našu zemlju i da je guraju u zagrljaj zapada. Naš kralj, koji ima oko sebe kružok NATO lobista i sejača mržnje, koji se zajedno bore za povratak enormne imovine, koju je dinastija stekla raznim koruptivnim radnjama.

Naš Sloba, koji je na sebi imao istorijski zadatak odbrane ovog naroda od pritiska imperije i od humanitarne katastrofe onoga što se zove tranzicija i što je odnosilo živote masovno u Istočnoj Evropi.

Sa Albancima razgovarao je sa pozicije moći, nije mogao da ulazi u to šta za njih znači raspad Jugoslavije i pad socijalizma u Albaniji.

Niti je umeo da se obračuna sa crvenom buržoazijom, oni su bili njegovo uporište, što će odlično naplatiti, pogotovo posle 5. Oktobra.

Nije umeo da se obračuna sa neo-četnicima, jer fundamentalno nije imao da ponudi narodu šta osim večnog mučeništva i mržnje prema spoljnim neprijateljima. Njihovom guslanju nije umeo da odgovori nego ga je puštao da služi kao ventil.

Ipak, najnedorasliji ljudi svojoj misiji su Radikali, koji su postali jedina sila koja se bori protiv tranzicije, ne toliko svojom voljom koliko istorijskim spletom okolnosti.

Zašto su radikali izgubili? Zato što su pustili da njihova borba postane kulturalizovana. Borili su se u preduzećima protiv privatizacije, ali nikada nisu osvestili ekonomsku borbu kao suštinsku već su širili neo-četništvo, mržnju prema Zapadu i provincijalizam.

I šta smo onda dobili? Imperija je samo uzela njihove kulturne narative, i napravila svoje izdanje, SNS, koji je umeo da oprosti svim građanima sve grehe, ali i da nastavi okupaciju i pljačku pod kojom živimo i nove grehe koje se masovno čine u jednom potpuno korumpiranom konceptu države koji se rađao dugo i procvetao 2000-ih.

To je krajnji domet politike kulturnog rata. Deljenja na drugosrbijance, četnike, partizane, slobiste, nacionaliste i tako dalje. Moramo znati tačno kakvu državu želimo i kako želimo da izgledaju preduzeća i političke organizacije koje će umeti da učestvuju u izgradnji socijalizma, društva u kome ćemo svi napredovati i razvijati se, odgajati porodicu u ljubavi i biti dostojni da pogledamo čoveka iz bilo koje zemlje u oči.

Piše: Marko Crnobrnja za Preokret
Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top