VOJISLAV DURMANOVIĆ: I za našu slobodu!

Prvi moj susret sa modernom lirikom koji mi je predodredio školovanje bio je palestinski nacionalni bard Mahmud Derviš u prevodima Tatjane Botić. Imao sam tu sreću da mi uprkos preovlađujućim konzervativno-šovenskim obrascima prve predstave o rodoljublju budu natopljene mlekom njegovog humanizma. U političkom pesništvu kulturne ikone PLO, proroka demokratskog nacionalizma i prava na samoopredeljenje koji je 1988. sastavio deklaraciju o palestinskoj državnosti ogledalo se poniženje šatorskih naselja i antejska stamenost koju Palestinci zovu sumud, kanibalska mržnja dehumanizovanih na ugnjetače i hebrejski, jezik ljubavi prema Drugom, Arafatova odiseja kroz Jordan, Liban i magrebske zemlje te mir u Oslu. Esencija njegove poetike u tome je da ishodište svakodnevne samopožrtvovanosti palestinskih masa nije isto što i ritualno samožrtvovanje džihadističkih samoubica. Mi svoju otadžbinu nismo pronašli u istoricističkom bunilu, govorio je, palestinski narod zaljubljen je u život, ali sve ono zbog čega vredi živeti – u zoru miris hleba, uzbudljivost svakog novog dana u detinjim godinama – nesloboda pretvara u avete mučnine i nedostojnosti bitisanja. Tako je palestinsko pitanje rano postalo deo mog emotivnog sklopa skoro koliko i jugoslovenska dramatika.

Samo jedno je sada sigurno: hipokrizija kolektivnog Zapada je izraelskim zločinima u Pojasu Gaze, najzverskijim od početka dvadeset prvog veka zadobila moralni udarac od koga teško da će se ikada moći oporaviti. Teško se posle Jugoslavije, Iraka, Libije, Jemena i Sirije može reći da su demokratija i međunarodno pravo unipolarnog sveta sa Vašingtonom kao nekom vrstom savremenog proročišta u Delfima umrli ove jeseni: kako kaže bivši britanski diplomata Alister Kruk, ovo je pre vreme kada je tu smrt postalo nemoguće negirati. Visokotehnološki vojno-obaveštajni aparat jedne nuklearne sile koji 7. oktobra nije znao šta ga je snašlo munjevito je prešao u ofanzivu okomivši se na hiljade meta u jednoj od najprenaseljenijih urbanih celina na svetu (što u praksi znači tepih bombardovanje i belim fosforom), odjednom sa neviđenom samouverenošću da su u pitanju baze Hamasa i drugih palestinskih frakcija (uključujući manjinske sekulariste iz PFLP i DFLP). Broj ubijenih u kaznenoj ekspediciji za prepad koji je potopio mit o nedodirljivosti Izraela protiv getoiziranog grada, ogromne enklave iz koje su ispaljivani primitivni projektili od vodovodnih cevi, koja po metodologiji indiskriminatornih napada na civilnu populaciju podseća na Kozaru 1942. za manje od dva meseca bliži se dvadeset hiljada, od čega gotovo dve trećine čine žene i deca.O svakom od izraelskih talaca (koji se trenutno razmenjuju za palestinske političke zatvorenike) zapadni mediji izveštavali su kao o potencijalnom povodu za treći svetski rat, dok su iz uprave bolnice El-Šifa poručivali da su sile koje hladnokrvno nadgledaju borbu za život beba u inkubatorima iz Avganistana evakuisale pse. Kolumnista Hareca Gideon Levi prenosi da izraelska javnost s desna na levo tone u genocidnu retoriku o definitivnoj deportaciji stanovništva Gaze začetu u publikacijama vladajućeg etnonacionalističkog Likuda kojeg su predstavnici izraelskih Arapa davno okarakterisali kao fašističku stranku.

Deluje da iza insistiranja evro-američkog mejnstrima na osudi Hamasovog prepada ne stoji empatija za izraelske civilne žrtve na koje se sručio teror kakav Palestinci trpe godinama, već iznuda priznanja da je svaki vid otpora poslednjem klasičnom okupacionom režimu na planeti u principu nelegitiman i apsurdan, sličnog kakvo je 1941. u vidu Apela servirano i Milošu N. Đuriću. Na mirne proteste protiv totalne blokade Gaze, izazvane američkim premeštanjem ambasade u Istočni Jerusalim 2018. IDF je odgovorio snajperskom vatrom ubivši dve stotine Gazana. Imajući u vidu fundamentalni odnos snaga, čak i pošto je odbrana Gaze od kopnene invazije kao 2014. kada je IDF zaustavljen posle desetak kilometara prodora u eri dronova i sumraka gerilskog ratovanja neizgledna, zar je neočekivano što je deo Palestinaca, kako bi to napisao veliki antikolonijalni teoretičar Franc Fanon, odustao od pacifističkih apela na savest kolonizatora? Do dan-danas je u svetu pod vlašću krajnje kooperativnog Fataha, bez Hamasa i razmene vatre na Zapadnoj obali ubijeno više od dve stotine Palestinaca. Pre eksklamacije da Izrael uživa pravo na postojanje, postavlja se očiglednije pitanje: priznaje li Izrael pravo na postojanje gotovo polovini domicilne populacije između Jordana i Sredozemlja u svojoj Herrenvolk demokratiji, gde se između izbegličkih kampova Nablusa i telavivskih kafea jevrejskim doseljenicima kolonizovanim kroz demografski inženjering sudi po građanskom pravu, a Palestincima koji žive do njih pred vojnim sudovima? Bivši ambasador Palestine u Beogradu i veteran PLO Muhamed Nabhan ispričao je da se u dnevnim migracijama između Nablusa i Ramale u pedesetak kilometara puta gubi i po osam sati u prolasku kroz izraelske punktove.

Sravnjivanje Arafatovog spomenika buldožerima u Tulkaremu prošle nedelje (kada su u raciji ubijena šestorica Palestinaca) od strane režima ubica Icaka Rabina koji, kako kaže američki ratni reporter Kris Hedžis, predvode oni koji su kreirali atmosferu njegovog smaknuća verno ilustruje namere Tel Aviva po pitanju dvodržavnog rešenja. Čak se i Hamas pri pobedi na slobodnim izborima  u sklopu američkog paketa 2006. založio za povlačenje Izraela u granice iz 1967. u zamenu za desetogodišnji mir. Međutim, arabista Bešir Ebu-Maneh u intervjuu za socijalistički Džejkobin pojašnjava da je sistematsko srozavanje ekonomskih prava od devedesetih naovamo gurnulo Palestince u potpunu podređenost izraelskoj sili i izopštenje putem aparthejda u kojem su njihovi životi postali izlišni, a metodama borbe masovnim štrajkovima i neredima kao za vreme Prve intifade 1987. koja je popločala stazu do Osla zatvorilo vrata. To je pozadina uspona Hamasa i geneze novog vala terorizma.

Starozavetnom alegorijom Josifa/Jusufa i njegove braće Mahmud Derviš prikazao je odbačenost Palestinaca od strane arapskih režima i petromonarhija kojima pola veka caruju dinastički interesi i priliv kapitala za organizaciju mundijala. Izraelsko-saudijski dil pod američkim patronatom na novoj mapi Bliskog istoka kojom je Netanjahu mahao u Skupštini UN dve nedelje pre eskalacije sukoba zacementirao bi ovaj status kvo u palestinskom pitanju.

Zapad je od početka u aškenaskom cionizmu video, u saidističkom smislu, i svoju kulturološku ekspozituru: iste, doduše anahrone principe na kojima su nastale doseljeničke države poput SAD, Kanade ili Južne Afrike. Protesti protiv tragedije u Gazi u evropskim prestonicama, pa tako i  Zagrebu bili su mahom humanitarne prirode.

Izjava izraelskog ambasadora u Hrvatskoj da su krajiški Srbi za razliku od proterivanih Palestinaca imali sreće da ih susedi prime u očima ovdašnje javnosti direktno svedoči da se pozivima na evakuaciju u duhu ove sporadične aluzije na Tuđmanovu vojno-redarstvenu operaciju zapravo prizivala nova Nakba, čije su razmere do sada i zvanično nadmašene. Sudeći prema sentimentu običnih građana iskazanom na sarajevskom protestu, uprkos višku viktimološke simbolike tipičnom za tamošnju političku kulturu, srca su na mestu. Međutim, stiče se utisak da bi aktivisti mladomuslimanske ideološke provenijencije, među kojima je i dosta simpatizera Bernara Anrija Levija, ujedno vodećeg apologete Alije Izetbegovića i jednog od najžešćih izraelskih propagandista, a koji pozivaju na bojkot izraelskih saveznika morali prvo bojkotovati – sebe. Klečeći pred atlantizmom u celini i budući jednim od njegovih regionalnih konjevodaca, oni malograđanski neuko objavljuju džihad njegovom zloduhu u Koka-koli i deterdžentu, na čisto kulturalnom nivou, bez ikakvog strateškog utemeljenja, kao tekstoterapijsko sredstvo suzbijanja vlastite nemoći. Tako se srpski i bošnjački desničari u BiH vazda tradicionalno nadmeću za naklonost političkog Zapada: prvi konzervativnog, u stilu odbrane Evrope od islamske najezde, a drugi liberalnog, narativom o multietničnosti i poslednjim žrtvama genocida, i dok jedni nariču o tome kako je čitav svet (kako ga imenuju)protiv njih, drugi zapomažu kako to da svet iznova mirno posmatra njihove, a sada patnje Palestinaca ništa ne čineći.

Pokolj u Gazi zaista je raskrinkao i mnoge protivrečnosti na geopolitičkoj periferiji, u zemljama bivše Jugoslavije. Slučaj direktora Memorijalnog centra Potočari Emira Suljagića demonstrira gde su granice solidarnosti bošnjačkog establišmenta sa Gazom. Stav da je njegova dužnost isključivo briga o bošnjačkim stratištima ne želeći da samoproklamovanu neutralnost ruši zbog, kako kaže, agende Hamasa, nekako bi se dao braniti da MC koji ignoriše Gazu neposredno pre napada nije objavio izveštaje o ratnim zločinima u Etiopiji, Južnom Sudanu, te posebno Siriji i Ukrajini, naročito na meti intervencionizma.

Na istoj strani onih koji neće u kolonu sa Putinom i Čomskim našao se i sociolog Aleksej Kišjuhas čija kolumna u beogradskom Danasu vrvi od površnosti i banalnosti. Na stranu suluda analogija između marginalizovane sekularno-nacionalističke stranke SRS i panislamističkog militantnog pokreta koja govori da liberalni intelektualci u Srbiji ni ne umeju da posegnu za analitičnijim poređenjem od zadriglog Šešelja na Hepiju.

U njegovoj interpretaciji taktičko povlačenje IDF-a iza složenog sistema nadzora 2005. da bi odatle Gazu zapravo tobože snabdevao životnim resursima prikazano je kao velikodušni povratak palestinskog suvereniteta koji je iz vedra neba iskoristio krvožedni Hamas sve podredivši uništenju Izraela, za šta ovaj nema ni teorijski kapacitet, a pravi problem su njegovi moćnici koji humanitarnu pomoć preusmeravaju na svoje privatne račune čija bi parola mogla glasiti Ne damo svetinje! Zatim se iz moralističke pouke da nema znaka jednakosti između Hamasovog napada i izraelskog kontranapada ovlaš dotiče i toga da Likud ipak Palestince programski smatra najblaže rečeno građanima drugog reda i da etničko čišćenje Gaze verovatno i jeste na pomolu. Nije baš najjasnije razmatra li sociolog Kišjuhas postavljanjem pitanja jesu li palestinski civili bili primorani da glasaju za Hamas potencijal kolektivne odgovornosti za političku pozadinu svega toga od koje je druga, podrazumeva se, demokratska strana a priori amnestirana, ali stručan odgovor na to šta je istorija ako ne, kao što veli da je vide nadrilevičari, sukob tlačitelja i potlačenih – možda nekakav apstraktni sukob slobode i autokratije? – čitateljstvu nije ponudio.

Pobuniti se protiv palestinske golgote znači boriti se protiv onih koji iza nje stoje. Jedino u Beogradu protesti u dva navrata bili su antiimperijalno intonirani, jedino su srpski protesti bili principijelno u odbranu prava malih naroda prepuštenih sebi i drugih remetilačkih faktora na otpor poretku usmerenom protiv njihove budućnosti jeftinije od cene barela i dolarskog kursa.

Da su domaći desničari koji navijaju za Netanjahua istinski nacionalni Srbi državotvornih i suverenističkih shvatanja, a ne karikaturalni epigoni američkih konzervativaca, stali bi uz narod pred kojim trabant globalnog hegemona cinično gazi međunarodno pravo i anektira mu teritoriju uz isti blagoslov s kojim to proizraelski Kurti sprema kosmetskim Srbima, a kijevski režim već vrši represiju nad vlastitim građanima zbog pripadnosti kanonskoj pravoslavnoj crkvi.

Sve po znanom modelu – prvo pod humanitarnim izgovorima, a potom otvoreno rasističkih i kahanističkih motiva. Takvima ni Haški tribunal nije bio sporan kao imperijalistički sud onih koji su razbili Jugoslaviju, već jer im nije tolerisao zločine za koje je amnestirao albanske i hrvatske lidere, a kakve i dalje na Bliskom istoku aminuju njegove zemlje-osnivači. Inače ne bi prikrivali podršku tlačiteljima najstarije pravoslavne zajednice, one u Svetoj zemlji prepisanu od protestantsko-cionističkih mentora pozivanjem na zajedničko stradanje Srba i Jevreja u NDH. Srpski narod bio je u zenitu svetske istorije onda kada je bio bundžija protiv might makes right geopolitike u kojoj veća riba guta manju, bilo oličene u dve feudalne imperije, Trojnom paktu ili NATO-u.Takvo stanovište sada ne može biti ograničeno provincijalnom islamofobijom onih koji se u Banjaluci na tu tradiciju inače pozivaju. Zato što se narod Palestine bori i za našu slobodu, protiv siledžijskog poretka čija je budućnost, kako je svojevremeno napisao Viktor Igo u svojoj osudi evropske ravnodušnosti prema srpskom oslobodilačkom pokretu, Bog koga vuku tigrovi.

Piše: Vojislav Durmanović za Preokret,
Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top