TODOR KULJIĆ: Utopija, distopija, retrotopija

XX vek je počeo sa otvarenjem delatnih socijalnih utopija nastavio se u parališućoj nostalgiji, a završio u konfliktnom žaru retrotopija, idealnom zavičaju, novoj verziji kontinuiteta sa prošlim. Sinergija distopije i retrotopije nameće ton hegemonoj epohalnoj svesti. Utopija je u defanzivi…

Savremena stvarnost može se semantikom pojmovne istorije definisati kao asimetrija utopije, distopije i retrotopije. Hegemoni ovovekovni diskurs snažno je zaokrenuo udesno i pojmovno se stabilizovao. Prognani su klasični pojmovi levice, a ustanovljeni novi. I više od toga. Prazninu u politici nestankom komunizma popunio je nihilizam (postmoderna i desni ekstremizam) koji ima globalne dimenzije. Nihilizam začet 1989 je posledica sumraka utopije, prezentizam (Francois Hartog, Saygun Gökarıksel). Koliko god bili potresni ratovi između kapitalizama u Ukrajini i oni drugi između Hamasa i Izraela nisu ugrozili epohalni prezentizam začet 1989. Potonji sukobi samo su sleganje tla nakon zemljotresnog pada Zida. Osvedočavaju se kao distopijska potvrda odavno najavljenih raznih krajeva: ideologije, istorije, revolucije. Urušio se održivi antikapitalizam 20. veka, utopijska tekovina Francuske i Oktobarske revolucije. Umesto njega danas su ekstremna desnica i neoliberalizam dva lica kapitalizma. Prezentizam, oktroisani novi kraj prošlosti i budućnosti, nije samo učinak neoliberalne moći nego je i delo bivših levičara. Nije bilo potrebno da ih Jeffrey Sachs upozorava: „Vi nemate prava na utopiju“. Sami su se oslobodili utopijskog. Već zaboravljeni sunovrat levice je autentična osovina distopijskog prezentizma koji je odgurnuo Adornovu tezu da nema ispravnog života u pogrešnom.

1.

Šta je utopija? Nije dovoljno reći da je to vizija nemogućeg,

treba dodati da je prekoračenje propisanog mogućeg. Jeste nemoguće, ali sa stanovišta onih koji danas regulišu granice mogućeg. Vizije prekoračenja dozvoljenog mogućeg javljaju se u krizama koje stvaraju potražnju za orijentacijom i smislom u haosu i za drugačijom vizijom budućnosti. Pored delatne uloge utopije imaju i terapeutsko-integrativnu fukciju. Spona su između biti i trebati i izoštravaju svest da uvek može biti drugačije. Ali postoje doba kada društvo zaboravlja da misli utopijski. To su krize utopija kada se govori o bezalternativnosti liberalizma ili o kraju istorije. Samo se u produktivnim krizama javljaju utopisti koji su realisti jer se rađaju iz konkretnih sukoba sa mnoštvom mogućnosti raspleta (Theresa Gerlach). I danas treba biti kadar za utopiju, za nekontrolisanu mogućnost. Iako su po pravilu utopije idealni kriteriji koji stalno izmiču ostvarenju, ipak su neke utopije delom ostvarene u socijalizmu. Nakon sunovrata dekretiranog futurizma ustoličio se prezentizam.

Nema svaka kriza utopijski potencijal zato što nije uvek prisutna uticajna ponuda drugačijeg smisla. Nije ni svaka nestabilnost progresivna zato što nema uvek intelektualaca da je preusmere novom. Danas smo svedoci kumulativne krize (ratne, bezbednosne, energetske i epidemijske). Zato što je na delu sukob kapitalizama izlaz iz nestabilnosti traži se u regulisanju odnosa između kapitalizama. I nikada izvan okvira kapitalizma. Pragmatično i realistično, nimalo utopijski. Pragmatizam i realizam nisu progresivno rešenje krize nego samo njeno odlaganje do novog sudara zakavženih profitabilnosti. Kakav je utopijski potencijal savremene krize? Da li nam je uopšte potrebna proumljena utopija? Ili je utopijska energija definitivno iscrpljena sa slomom evropskog socijalizma? Tršište je uvek hladilo žar utopijske socijalne pravde. I Marks je u svojim empirijskim analizama realnog kapitalizma pokazivao važnost neutopijskog u kritici nejednakosti. Klasici marksizma nisu mogli predvideti potonji razvoj antikapitalističke utopije u 20. veku. Frankfurtska kritička teorija ih je dopunila.

Ubrzo nakon sloma socijalizma nestale su mnoge iluzije. Ne samo levičarske nego se urušio i sitnoburžoaski san o svom dućanu u obnovljenom kapitalizmu. Propale su dve utopije (Dieter Segert). Stigao je život bez velikih nada, kraj doba utopije. Da li nova neteleološka levica treba da traži obnovu utopije ili istu treba definitivno napustiti? Da li su danas romantične utopije zamenile konkretne? Ako svaka utopija ima svoj realni kontekst, kakav je utopijski potencijal današnjice? Nizak jer je za mnoge kapitalizam nužnost dok je socijalizam prošlost. Zato neteleološka levica treba da drugačije definiše utopiju uvodeći didaktiku učenja iz istorije lišene iskupljenja i spasenja.

Istorija je neizlečivo kontingentna, otvoreno ili latentno je nehumana, a pozivanje na neumitno širenje prostora demokratije u kojoj ćemo svi jednoga dana biti solidarni digitalni komunisti jeste anahroni deficit teorije, moralizam i lažna nada. Nužna je drugačija vizija razvoja po kojoj istorija uprkos tehničkom napretku ne vodi spontano humanijim odnosima nego se put humanijem mora krčiti. Smetnje su razne. Angažman levice ne trpi nostalgiju, retrospektivnu utopiju (Mitja Velikonja). Često je to žal zbog gubitka onoga čega nikada nije ni bilo u realnom socijalizmu. Nostalgija je čežnja za utopijskim idealom, osećaj gubitka nepostojećeg. Zato treba pojmovno raščlaniti i iznova zgusnuti prošlost. Iz nje nikako ne brisati utopiju koja je skrivala drugačiju danas zaboravljenu budućnost. Zaboravljeno može biti važno koliko i zapamćeno. Ako tu spada i samorefleksivno sećanje da je komunizam bio represivan, onda je poslekomunizam depresivan (Žarko Petan). Antidepresivna je borba protiv zaborava antikapitalizma. Hegemoni prezentizam nije istorija nego puko međuvreme koje je skrenulo udesno, na epohalni poraz levice treba gledati kao na šansu njenog otrežnjavanja, a utopiju shvatati kao polugu prometejske, a ne sizifovske antikapitalističke levice.

2.

Distopija može biti ekološko razaranje, nuklearna kataklizma, digitalni nadzor, ali i socijalno propadanje. Socijalna utopija levice izgleda neoliberalizmu kao distopija. Nakon sloma evropskog socijalizma oslabila je socijalna država i porastao otpor desnice prema „nedoličnim siromasima“ koji žive od socijalne pomoći. Neki raniji apsurdi danas su pretvoreni u smisleno pitanje: „Ako si pametan zašto nisi bogat”? Lako je pojmljivo da bogatstvo ne može biti mera umnosti nego najčešće pokazuje korupciju i snalažljivost na tržištu.

Uprkos tome oživela je antitotalitarna distopija uokvirena horor slikom crvenog holokausta. Socijalizam se briše iz autentične istorije, a negativni moralizam prožima sliku prošlosti levice. U regionu je horor slika titoizma bila oružje građanskog rata i provale etnocentričnog sećanja: “Nikada više u crveno blato komunizma” i “Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu”. Slično svladavanje prošlosti teklo je i posle 1945. nakon sloma fašizma, a nakon 1989. je mnemotehnika skoro samo ponovljena. Kontinuitet moralizovanih diskontinuiteta.

Zato danas i nema utopije kod „kavijarske levice“ koja brani manjine. Egoizam i profitabilnost, neprijatelji utopije, se nisu vratili jer nikada nisu ni otišli, ali su u 20. veku bili umeravani alternativnom realnom socijalnom moći, opasnošću od sovjetskog socijalizma, blohovski rečeno pretnjom mračno progresivnog. Danas u sudaru dva organizovana egoizma u Ukrajini nema utopijske nade niti očekivanja socijalnog umeravanja, preostalo je samo bezbednosno umeravanje oružanih sila.

Nisu više tiražne utopije koje veruju u moć socijalne pravde. Ali zato postoje distopije koje se uzajamno dopunjavaju i smenjuju. Kod distopija je više opreza prema hilijazmu, ali i više straha nego nade. Distopije su osobeni žanr mišljenja koji zabavlja strahom od apokalipse. Da li su savremene prognoze ekološke katastrofe ili opasnosti od veštačke inteligencije jednostrani pesimizam? Političke, tehnološke i ekološke distopije nude razne strahove i radikalno drugačije vizije budućnosti od utopija nošene nadama u bolje. Pa ipak nije to kruta razlika između pesimizma i optimizma jer i distopije upozoravaju na zastrašujuće greške. Distopijska mašta tokom epidemijske krize (naročito do nalaženja vakcine) nošena je horor scenarijom pandemije. Strah od virusne apokalipse gonio je na pojačana medicinska pregnuća, distopija je bila konstruktivna. Ali su aktivne druge nekonstruktivne distopije i pretnje nuklearnim ratom (Ukrajina, Bliski istok).

3.

Postoji i treća vrsta svesti – retrotopija (Zygmunt Baumann) kada se prošlost ubacuje na mesto budućnosti i ideali traže u prošlosti. Retrotopija je negacija utopijske budućnosti, idealizacija izgubljene i porobljene, ali žive prošlosti. U stanju u kom je budućnost neizvesna i nesigurna, nudi se okretanje prošlosti, tobože isprobanom receptu, greškom napuštenom ili propuštenom. Nakon izneverenog neoliberalnog sna o svom dućanu i nakon nestanka nade u solidarniju budućnost retrotopija se vraća slavnoj nacionalnoj prošlosti u postsocijalizmu. Da li danas nedostaju pozitivne vizije ili poverenje u pozitivne vizije? Kako bilo, u ovom vakuumu se prošlost dobro prodaje, a nacionalna slava postaje surogat za socijalnu stabilnost. Napredno nije ispred nego iza nas, retrotopija postaje romansa sa vlastitom maštom. Društvena istorija skraćuje se na nacionalnu, nepredvidivost i nemogućnost kontrolisanja budućnosti prepliću se u dijalektici smisla i besmisla, misao o društvu je zarobljena bezalternativnim prezentizmom. Kapitalizam je sudbina u kojoj je ideja napretka privatizovana: nije to više vizija opšte dobrobiti nego trenutna šansa za pojedinačno zgrtanje.

Retrotopijska nostalgija desnice žali za prošlošću. Apoteoza porekla, korena i slavne prošlosti je najčešće nazadna jer jača viziju etnički homogene zajednice okupljene oko neprolazne prošle monumentalnosti (nacionalne, verske, imperijalne). Polaganje javnih nada u prošlo, nazad slavnom, čežnja za kontinuitetom u tzv. “dinosaurus sećanju” (idealizovanoj moćnoj nacionalnoj prošlosti), lišeni su samorefleksije u identitetskoj politici obnovljenog nacionalizma. Čim je etnocentrično sećanje izgubilo šarm zabranjenog voća postalo je konformistički deo hegemone epohalne svesti. Već sama nuda veritas pobede pretvorila je restauraciju u prividni progres. Pobednik ne može biti nazadan, a novi početak 1989. i pad Zida promovisani su u svetskoepohalni proboj ne manji od pada Bastilje ravno dvesta godina ranije. U suštini retrotopije je povratak starim vrednostima. Obnovljeni etnocentrizam nije mnemotehnički originalan nego se vraća arhaičnom konfesionalnom ekskluzivizmu preuzimajući teleološku naraciju od srušene birokratizovane komunističke vlasti. Retrotopija nije vidljiva samo u regionu. Rast ekstremne desnice u EU pokazuje da se širi identitetska sigurnost i “radosni patriotizam” (Edgar Wolfrum) uz kritiku rodomrzaca. Idealni ambijent za anti-antifašizam koji je priprema puzajućeg fašizma. U kritici retrotopije ne treba odbacivati nacionalno, entitet koji nije po sebi retrotopijski. Kruto podvajanje klasnog i nacionalnog je štetno. Treba istorično razdvojiti šta je kod nacionalnih pokreta emancipatorsko (antiimperijalističko i antikolonijalno), a šta je šovinističko? Ne prepuštati nacionalno i patriotsko desnici. Za levicu je patriota svaki intelektualac koji intelektualno prednjači. Ustavni demokratski patriotizam (Habermas) počiva na tolerantnom rodoljublju.

4.

Nije lako zaboraviti aktuelna blještava zbivanja i novu nepreglednost redukovati pojmovima, a ne događajima ili procesima. U ovom prilogu analitički pokušaj se oslanja na tri pojma koja zgušnjvaju različite vrednosti i oprečne socijalne smislove. Sva tri su delatna, ali im je oprečan smer promena koje nagoveštavaju. Apstraktniji su od moralizovane stvarnosti jer teorijski posrednije povezuju znanje i moć. Prilično su pouzdana refleksija i samorefleksija našeg doba. Treba otkrivati moć i nasilje iza pojmova. I nasilje nad nasiljem u složenoj utopijskoj nadi. Utopija definiše stanje socijalne pravde koje je uvek odgođeno, pa se mora stalno osvajati. Zato je ovaj pojam prognan kao subverzivan. Distopija je mračna pesimistična apokaliptična prognoza. Koliko god alarmantna, socijalno je bezopasna. Nije buntovna, ne ugrožava nego opominje kapitalizam na mogućnost sunovrata. Još manje je socijalno subverzivna retrotopija, osvajanje prošlosti kao uzora. Asimetrija ovih pojmova svedoči o promenama bića kapitalizma, organizacije i kontrole najamnog rada. U njoj se prepoznaje ideologija koja prožima misao o društvu. Asimetriju regulišu nova iskustva i nova očekivanja, ali je uvek nadzire moć.

XX vek je počeo sa otvarenjem delatnih socijalnih utopija nastavio se u parališućoj nostalgiji, a završio u konfliktnom žaru retrotopija, idealnom zavičaju, novoj verziji kontinuiteta sa prošlim. Sinergija distopije i retrotopije nameće ton hegemonoj epohalnoj svesti. Utopija je u defanzivi. Šta činiti kada desnica reguliše večnu sadašnjicu i bar za sada uspešno blokira utopiju? Kako se ponašati kada je nada privatizovana zato što je kapitalizam proglašen večnim? Zato što se o kapitalizmu ćuti liberalna kritika nacionalizma je svedena na kućnu zabavu desnice. Već pola stoleća traje kontraofanziva prezentizma lišena delatne konkretne nade, telosa utopije. Ni zemljotresni rat u Ukrajini nije uzdrmao rastegnutu antisocijalnu sadašnjicu i progon nekapitalističke budućnosti. Bar za sada je verovatnije da će krajnje desnice iskoristiti posledice ovog potresa. Ako se i ustroji nova bezbednost ostaće zakavženi kapitalizmi sa neprogresivnim potencijalom kontingentnih sudara i sa berzom koja ništi konkretnu utopiju. Iako je teško reći koliko će još dugo normalnost (rastegnuta sadašnjica) biti hegemona, ne treba odustajati od traženja drugačije nekapitalističke normalnosti. Podržavati i realnu utopiju. Danas je to socijalna ekonomija sa raznim verzijama neprofitnih struktura koje bi mogle da uspešno konkurišu krupnom kapitalu. Dakle, uz nezaborav utopije tražiti i održivo bolje. Za intelektualnu levicu je otpor mekoj pojmovnoj moći neoliberalizma trajni izazov. Treba stvarati teorijski imunitet nužan za samoodređenje levice, vakcinu protiv menadžerskog antiutopijskog mišljenja. Jačati idejnu otpornost levice znači vlastitim antitelima (pojmovima) neutralisati novu normalnost, tražiti nemoguće izvan dozvoljenog mogućeg i revolucionisati nadu. Nužno je više teorijske sigurnosti kod buđenja nesigurnosti u normalnost nejednakosti. I više izbirljivosti pred vašarskim šarenilom novih tolerancija.

Dakle, jasnim razlikovanjem utopije, distopije i retrotopije treba izoštravati dioptriju poraženih i podvlašćenih koja ne muti pogled na celinu. Odlučnije osvajati zapuštene diskurzivne teritorije izvan distopijskog i retrotopijskog. U duhu Blohove konkretne utopije ne treba uvek ono što postoji uzimati kao važnije od onoga što ne postoji. Analizu stvarnosti razlikovati od analize mogućnosti. Jačati emancipatorsku svest o katastrofičnosti koja remeti spremnost podvlašćenih da trpe u tišini.

Izvor: ResPublica
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top