MILOŠ CRNJANSKI: Sodoma

Nisam znao da će mi biće Sodome biti jedan od najslađih doživljaja u Sijeni, da će me njegova bolna čulnost vratiti u zbrkanu tugu, iz koje se jedva oteh, na tom toskanskom putovanju…

Pri kraju, pred odlazak, upozna se još jedan majstor sijenski, najveći, što zbuni svojom tamnom dušom, mutne snage i žalosti.

Majstor čiji su crteži talasasti i finiji od Rafaelovih, čija je površina često mirnija i svetlija od površine umbrijske, a čija je tuga i misao slikarska pomešana sa slutnjama, teškim i dubokim, često oštrijim od Leonardovih.

Čudniji je od svih Sijenjana, pravi medeni proizvod etrurske čulnosti i zemlje grobnica podzemnih, rumen i modar, lak i lepljiv, mutan i svilen – Sodoma.

Što je najčudnije, taj sijenski majstor, veći od svih drugih, beše došljak, iz vetrovitog, čistog i oštrog Pijemonta. Rodno mu mesto beše Verčeli. Otac mu je bio obućar. Ipak je danas, više od svih drugih, predstavnik gorkoslatke Sijene, u koju je došao slučajno. Kao da je zavičaj prazna reč, i neizvesno nešto, i kao da postoji samo, večno, sloboda.

Sodoma, ćaknuti, ludi, Sodoma, budala, Matačo, kako ga monasi zvahu. Sodoma, slikar bračne noći Aleksandrove sa Roksanom, tihom kao ružičasti led, na visoravnima medskim. Sodoma, obožavalac mistične dragane Hristove, padavičave svete Katarine sijenske, strasni crtač njenih nogu, bedara i grudi. Sodoma srebrni, Sodoma ametista, Sodoma tamni kao ćilibar, Sodoma žalosni zbog lepote tela koja je prolazna. Sodoma bedni, Sodoma ostavljeni, ničiji. Sodoma gorki, demonski, Sodoma bezimeni, požudni, slobodni.

Tako je veliki da ga, vekovima, nisu ni spominjali. Tako je taman da su ga ovenčali sramotom i zavišću, a tako mutan da se raspada u Sijeni, ali urođen, više nego onaj ljiljan kameni što ostade u vrhu kule opštinske, nad Sijenom.

Ime mu je Sodoma, a pravo mu ime ni grad u kome življaše ne reče: zvahu ga, tako, sramnim i bestidnim imenom, što im, u ono doba, nije smetalo.

U 13. godini dadoše ga na zanat, da uči slikanje i farbanje, osobito crkvenih prozora. Tako je u svome zavičaju naučio šarati. Malo mlitavo, kako to u verčelskih majstora beše običaj, ali ljupko i lako.

Vazari, koji ga je celog života mrzeo i, kao baba, ogovarao, zapisao je: da ga trgovci i agenti bankarske kuće Spanoki godine 1501. nagovoriše da dođe u Sijenu. Palančanin, i ne baš probirač, u svojim manirima, Sodoma je imao tada 24 godine. Bio je lepuškast i lakomislen, ali nije bio – kao što bi akademski Vazari želeo – obični klipan.

Sijenu je zatekao baš onako kako je dolikovalo njemu. Rumena i pomodrela, mirisala je već teško, kao natrula, lepa jabuka. 20 revolucija imala je, među zidinama svojim, za poslednjih nekoliko godina.

Naduven i dedak, Vazari je mrzeo ovog mladog leptira i veseljaka, ovu lastu i goluba sijenskog, što se kitio i šepurio i pred ženama, po ulicama sijenskim, kao ćuran. Kaže da je Sodoma uspeo u Sijeni više zbog svojih ludorija, nego darom svojim i radom. Sodoma je, međutim, pao kao muva bez glave, u sve to crkveno mleko i mistični med sijenskog slikarstva, otvrdlog, od tradicija, primera i zakona. I on je počeo da slika Bogorodice. Vazari kaže da je pri tome crtao skulpture Kverčove, učeći na njima poze i divnu mekost tela porodilja.

Prve godine svoje slave i zanata proveo je u manastiru Monte Oliveto Mađore. Put jedan mirisan, od vinove loze i maslina, na bregu, vodi sad u manastir, i divalj i pitom, u tom vrućem kraju, dalekom od sveta. Niko, ko u Sijenu dođe, ne propušta da ode i pregleda čuvene freske Sodome, koje je naslikao na zidu manastirske trpezarije. Automobili svaki dan odnose prijatelje umetnosti, iz hotela, ali je divno putovati do manastira na volovskim kolima, vanrednim u okolini sijenskoj. Posle nekoliko sati vožnje, po sijenskim vrtovima i nebesima, stiže se u manastir, kao u neku ogromnu tvrđavu, ili grobnicu, pod visokim čempresima.

Monasi su se ratosiljali tog došljaka, koji je bio ćaknutiji od najćaknutijih Sijenjana, ali su ga dobro zapamtili. Naslikao ih je, po zidu, u freske svoje, svađalice i pijanice, grošićare i bludnike, kako se nisu nadali. Umeo je da ih razveseli, kad je hteo, šalom svojom i ludorijama, a još više svojom malom menažerijom, bog te pita kakvih ptica i majmuna, koju je seljakao svud sa sobom. Da je slikao u ženskim manastirima, kao što se dešavalo šaljivdžiji Bufalmaku, kod monahinja, kojima se osobito dopadahu mali anđeli što liče na malu decu, i on bi im, svakako, gotov na sve, ponudio, da im napravi sasvim slične, žive.

U tom ćaknutom životu, među monasima koji su i sami bili slikari, svirači i vrtlari, u tišini suncem zalivenih maslina, koja je i sada mlaka kao i pre 500 godina, postao je majstor.

Bio je demonski darovit, a slikao je olako i brzo, često aljkavo. Knjiga manastirska u kojoj se beležahu izdaci, sačuvana je i priča o njegovoj veselosti i lakomislenosti. Platu za pet fresaka dao je nekom plemiću što je došao u manastir da se pokaluđeri, za njegovo bogato odelo, mač i ostalo. Obućarski sin obukao je sve to i divio se sebi, kao junak. Stanovao je zajedno sa svojim životinjama, u jednoj ćeliji, a naročito je voleo jednog gavrana, kojeg je slikao na freskama i koji je umeo da brblja.

Na zidu manastirske trpezarije trebalo je da naslika život svetog Benedikta, što je Sinjoreli bio započeo i prekinuo. I zbilja je naslikao freske kao naručene za monahe.

Sadržaj njin trebao je da obradi po biografiji svečevoj, koju je napisao jedan drugi svetac, a Sodoma izabra najbolje mesto, gde piše: kako je neki zavidljivi kaluđer „Florencije, ne mogav da mu ubije telo, pokušao da mu zadavi dušu. Zato mu posla sedam mladih žena, da golišave igraju pred monasima, kako bi u njinim dušama probudile bludne misli. Sveti Benedikt, ugledavši ih i strahujući za svoje mlade učenike, odseli se iz manastira.”

Sodoma je naslikao, odmah na prvoj fresci, kaluđere i bludnice, što ulaze korakom plesačica. Vazari priča čak da je Sodoma, „koji je bio bez časti u svome slikanju, kao i u drugim stvarima u životu”, priredio, tajno, neki bal golišavih žena u manastiru, koje je obukao tek kada vide srdžbu igumana. Noviji, promućurniji, arheolozi misle da je to bilo samo na slici.

Freska je sad prilično bleda i opala, mada je ponajbolje sačuvana, ali dve visoke igračice, jedva odevene, snažne i velike, kao karijatide, niko ko ih vide, ne zaboravlja. Obe se jedva drže prstima, divnim i dugim, pri igri, držeći u ruci, jedna biljku, druga voće. Kose su im kao zmije, savile se oko grla. Plavuša, koja je najbliža zažarenim kaluđerskim očima, u providnom, bledoplavom, grčkom platnu, mekom kao da je sa ostrva Kosa, ljulja se na nogama tako lepim, kao u najlepših antičkih Dijana. Njena se odežda kao od vetra zavitlala; tako su odežde slikane svim anđelima i ženama toskanskim, kao da su slikari hteli da sačuvaju lik grčkih Pobeda, što su sletele. Vanredna je, i sad još, ta igračica; kao da je sestra one Nike sa ostrva Samotrake. Ko li je bila ta visoka, divna devojka?

I na drugim freskama njegovim možete je prepoznati.

Na drugoj fresci sačuvao se njegov autoportret. Naslikao se pred kućom svečevom, kako je zastao, u ogrtaču crnom, svilenom, vezenom zlatom. Velike njegove oči i sad gledaju, a pune i modre usne, kao rasečeno, natrulo voće, i sad još, čine se sočne. Ni jedno lice toskansko ne znam tako blisko svim gresima i strastima, ali i vanredno. Samo opis Katiline, u Salusta.

Život tog divljeg i tužnog genija prošao je, tako se savremenicima činilo, uludu. Posle nekoliko godina u manastiru provedenih živeo je u sjaju i strašnoj raskoši Rima. Slikao je Papi i bankaru Kidžiju. Vazari piše tada da: „ta životinja traći vreme u Rimu, sa svojim bestijama i ludorijama. Valja se po zemlji i ne gleda posla”.

Papa ga je otpustio, zajedno sa starim Peruđinom i zavoleo mladog Rafaela, koji je bio oličena učtivost. I u Rimu Sodoma je stvorio jedno besmrtno delo. Na zidu rimskog dvorca bankarevog, naslikao je bračnu noć Aleksandrovu. Posle se vratio u Sijenu i ostao do smrti njen žitelj. Oženio se bogato i imao decu.

Postao je otmen i dopisivao se sa Gonzagama i Alfonsom od Este, a živeo je i putovao kao neki velmoža.

Postoji njegova prijava imanja, koja je bila za sve Sijenjane obavezna zakonom, i, mada je tada imao već 54 godine, evo šta je prijavio: „Prvo, imam jedan vrt, kod Fonte Nuove, gde plevim, a drugi beru. Jednu kuću u Valeroci i sa njom parnicu, protiv Nikole de Libri. Imam jednog majmuna i jednog gavrana koji zna da govori; držim ga da predaje rečitost jednom zatvorenom magarcu, koji je teolog. Jednu buljinu, da plaši veštice; dva pauna, dva psa, dva mačka, jednog kraguja, i šest kokoši, sa 12 pilića, i dve morke, i mnogo drugih ptica, koje bi bilo dugo nabrajati. Mal’ ne zaboravih najglavnije: imam tri odvratne, zle bestije, tri žene. Najzad, imam 30 odrasle dece, i Vaše Ekselencije priznaće tek da, u tom pogledu, mogu da se merim sa ma kojim bogatim gavanom. Uostalom, onaj koji ih ima 12, oslobađa se, po statutima, od opštinskih dažbina. U tom se smislu preporučujem i zdravim Vas.“

Bio je napunio kuću dragocenim oružjem i istočnjačkim odeždama. Nekromant i zainteresovan svim tajnama, istočnjačkim vradžbinama, nakupio je čitave hrpe rukopisa o magiji. Postao je prijatelj starih, vladarskih porodica, ali je pod starost uzalud trčkao po Toskani i slikao na sve strane: ruka mu je otežala i počeo je da siromaši. Vazari, koji ga je do smrti panjkao, kaže da je umro sam samcit, u bedi.

Nisam znao da će mi biće Sodome biti jedan od najslađih doživljaja u Sijeni, da će me njegova bolna čulnost vratiti u zbrkanu tugu, iz koje se jedva oteh, na tom toskanskom putovanju.

Zar sad, kad vidim blagu, izvanrednu nadu, finoću bivanja svega što će biti, srebrnu mrežu nad svetom, tako laku, zar sad da klonem, opet, u tamnu i tužnu jezu telesnu? Providan svet, tišinu duše kao sneg, šum listića što se stresaju, videh i čuh, još juče, po glatkim i hladnim ikonama Devojke. Zar se nije činilo da prestaje žudnja, da oštri oblici zvezda, volje i uma, svetle i trepere kao led, u kom je zanavek mir? Činilo mi se da sam u očima sjedinio sve duboke i strasne biljke duha, da u jedno blago zelenilo zarastaju, što će me ljuljati odsad, bez šuma, kao ispod voda, iz kojih ne mogu izići.

Od Sodominih igračica, vratih se iznemogao. Tišina i vedrina vinograda učini mi se lažna, a iz vlažnih, grozničavih zidina drevne Sijene, dopirao je prigušeni plač. Ako ni začeće nije tako čisto, kao što zamišljam, šta onda, kud onda? Smrt će se vratiti u osećaje i strast će mi tresti kolena, ista ona strast koja trese rebra hrtova i krila bubica.

Težak je i raskošan uticaj slika Sodome.

Na uljanim slikama nikad majstor nije postao. To je bilo za vrednog, pitomog, dobro vaspitanog mladića iz Urbina. Ovaj siromašak iz Pijemonta bio je lud i darovit, oko i ruke njegove volele su ono što je bezdano, kao burno nebo, mračno pod munjama. Freske se rade hitro i nepogrešno: ono što se jednom potegne se nikada brisati ne može; zid sve upija. Taj aljkavi, mlitavi slikar, u zidu je odlično šarao.

Igračice pred svetim Benediktom vanredno su delo, mada su početničko. Kad se od njih vratih, Toskana mi, dotle poletna, pokaza svoje naličje, pomešano sa iznemoglošću, vinom i žalošću. U svetu opet primetih ljubičasto, prolazno i bezdano.

Učinile su na mene, i na svakoga, dubok utisak. Na opaloj fresci, ona igračica što dolazi sa desna, izgleda kao kopija rimske Venus Genetriks. Odežda te ogromne devojke pada mračna kao tama, leva joj se ruka, u kojoj drži cvet, iz nje pomalja bleda i svetla, kao tanak, oštar, prvi deo Meseca. Noć je to. Tama i bezumlje i smrt, i ništa je od monaha ne odmami više; svane, ali se opet spušta.

Velika i teška igračica, sa desna, sasvim je skulptura. Možda su to zbilja stavovi Kverča, stari stavovi Etruraca, brutalni i zdravi. U njima nema ničega novog, ali ni dekadentnog. Robustni je to, veliki, realizam, zemljana snaga, pečena glina, što se ponavlja. Za današnje oko, noge u te kurtizane na fresci teške su, kao u slona. Pa ipak, ima zaljuljano krilo, pa ipak igra, sa cvetom u ruci.

Ona druga, plavuša, ulazi kao alegorija renesanse u moju napaćenu i zamišljenu, bledu i modru Toskanu, vitkih i nikad razgolićenih devojaka. Ljupkom i groznom, toskanskom dobu je kraj; Danteovom svetu, što, kao Mljeci na vodi, stoji na snazi i pučini nebesa i uma. Mišljah da budućnost svoju i celo jedno brdo mogu, na ničemu, da sazidam, naporom volje, sugestije i zenica uprtih u zvezde; mišljah da ću cvetanjem i opadanjem lišća da vladam iz tišine, bolnim i dugim uzdržavanjem daha.

U stvari, to je neka Flora, ili Cerera, koju je Sodoma negde video, kao i ove rimske kolonade, svodove i lodže, iza manastira.

Plava i teških zenica, nekada je izvesno Grkinja bila, ne kao one sijenske porodilje, tankih očiju, azijski uskih. Sodoma je antičke igračice uveo, sa jonskom čulnošću, u sijenski manastir, a ta devojka, u odeždi boje ametista, ostaće zauvek u Toskani, kao mramorni stub, okićen ljubičicama.

Pred polazak iz Sijene, ona mi još jednom otkri svoje ružičasto, delirično meso i svoju padavičavu i goruću dušu, ogrnutu crno belim plaštom. U biću svoje čuvene i poznate svetiteljke, Svete Katarine Sijenske, koja za života beše odenuta krvlju, „purpurnim poklonom” Hristovim, koji toliko spominje u svojim ekstazama.

Sodoma slikar i Katarina dominikanska, sladostrasnik i asketa, verenica Hristova, stopili su se u vanrednom braku, čiji mutni miris dopire, i sad još, do putnika i prati ga neko vreme, dok se Sijena gubi u brdima i nestaje…

Izvor: Novi Standard
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top