MUHAREM BAZDULJ: Kristofer Klark ponovo među Srbima

Deceniju nakon knjige „Mesečari” u kojoj je Mladu Bosnu uporedio sa Al Kaidom, nakon čega je priznao da je pogrešio, Kristofer Klark ima novu knjigu, u kojoj se opet dotiče i srpskih tema…

Pre nekih desetak godina, o stotoj godišnjici Sarajevskog atentata, australijski istoričar svetskog glasa Kristofer Klark među Srbima je postao selebriti poređenjem Mlade Bosne i Al Kaide u svojoj globalno proslavljenoj knjizi „Mesečari“. Suočen s kritikama, priznao je grešku. Deceniju kasnije, njegova nova knjiga opet je u fokusu javnosti. I u njoj ima srpskih partitura, ali to niko kod nas (još) nije primetio.


Pre nekih desetak godina, oko 100. godišnjice Sarajevskog atentata, australijski istoričar svetskog glasa Kristofer Klark među Srbima je postao selebriti poređenjem Mlade Bosne i Al Kaide u svojoj globalno proslavljenoj knjizi Mesečari. Suočen s kritikama – priznao je grešku. Deceniju kasnije, njegova nova knjiga opet je u fokusu javnosti. I u njoj ima srpskih partitura, ali to niko kod nas (još) nije primetio.

Pre tačno jednu deceniju, dok se približavala 100. godišnjica Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata, bilo je skoro nemoguće ući u neku evropsku knjižaru, a na istaknutom mestu ne primetiti Mesečare Kristofera Klarka. Knjiga je najpre u engleskom originalu postala hit, a zatim je u nemačkom prevodu postala i bestseler i vrlo uticajno štivo.

Suprotstavljajući se već ustaljenom konsenzusu o Principovom činu kao „povodu”, a ne „uzroku” globalne konflagracije, Klark je tvrdio da koliko god bila istina da su među ondašnjim evropskim silama postojala neslaganja i napetosti, rat teško da bi izbio bez Sarajevskog atentata.

Kritičari su isticali da to, naravno, koliko god eventualno bilo plauzibilno – još je više nepoverljivo. Knjiga je u novim interpretacijama počela da stiče nezaobilazno mesto, javno ju je hvalila i Angela Merkel, a onda su neki novootkriveni artefakti uticali na to da Klark ponešto reterira.

U jednom intervjuu, pomalo i post festum, reći će: „Svakako nisam želeo da okrivim Srbiju za izbijanje rata. Čitava knjiga – i to mi je veoma važno – jeste pokušaj da se odmaknemo od priče o krivici i potrage za krivcima. Treba da shvatimo da je Evropa 1914. bila opasno mesto, a da ta opasnost nije dolazila samo iz jednog ili dva centra, recimo Beča i Berlina, nego se krila svuda. Na Balkanu je postojala ozbiljna regionalna kriza oslikana u dva balkanska rata. Srbija tu ima svoju ulogu, ali bilo bi apsurdno i smešno kriviti Srbiju za rat”.

Sudar čestica

Srpsko izdanje Mesečara objavljeno je kod smederevskog Heliksa, u prevodu Aleksandre Dragosavljević, kad je polemika već bila na zalasku. Deceniju kasnije, nova Klarkova knjiga ponovo je nezaobilazna na listama „knjiga godine” najuticajnijih zapadnih medija.

Oko nje se nisu stvorili srodni masmedijski skandali, pa se čini da nije ni privukla pažnju ovdašnjih izdavača. A daleko od toga da tema nije zanimljiva (i) za ovdašnju publiku. Knjiga se zove Revolucionarno proleće: Borba za novi svet 1848-1849. (Revolutionary Spring: Fighting for a New World 1848-1849).

Naslov joj, je li, vrlo jasno omeđuje temu. Svrstavajući ovu knjigu među nekolicinu najboljih nefikcijskih naslova iz 2023. kritičar Njujorkera piše:

„Skrupulozno istraživanje ovog istoričara sa Kembridža bavi se međusobno povezanim ustancima koji su zahvatili skoro celu Evropu 1848. godine. Tvrdeći da oni predstavljaju ‘jedinu istinski evropsku revoluciju koja se ikad desila’, Klark prati putanju ovih pobuna, od vrtoglavih početaka, kada su parlamenti bili sazivani i razmnožavali se novi ustavi, do kontrarevolucionarnih reakcija. Odupirući se ‘stigmi neuspeha’ koja je imala tendenciju da se pripisuje događajima iz ovog perioda, on insistira da je sve to imalo velike posledice, nazivajući te događaje ‘komorom za sudar čestica u centru 19. veka u Evropi’. Ljudi, grupe i ideje su uleteli u nju, urušili se, spojili ili rasparčali pa se pojavili iznova u pljuskovima novih entiteta čiji se tragovi mogu pratiti kroz decenije koje su usledile”.

Dok je Kenan Malik u Gardijanu još pre nekoliko meseci primetio: „Klark radi izvanredan posao preplićući bezbroj nizova koji čine narativ, omogućavajući nam da sagledamo događaje u granularnim detaljima i sa sinoptičnom vizijom širom Evrope. Dok su revolucije u različitim zemljama brzo sledile jedna za drugom, nije se zapravo dešavalo da jedna bude varnica za sledeću. Umesto toga, sve pobune su proizašle iz zajedničkog skupa društvenih i političkih uslova koji su se prostirali na kontinentu, ukorenjeni, kao što su bili, ‘u istom međusobno povezanom ekonomskom prostoru, odvijajući se unutar srodnih kulturnih i političkih poredaka’”.

Petefi i Šafarik

Famozna 1848. je u jugoslovenskim udžbenicima istorije imala značajno mesto, prvenstveno u kontekstu zasnivanja Srpske Vojvodine, kao i uloge bana Josipa Jelačića u savladavanju mađarskih pobunjenika. U krležijansko-vigovskoj slici istorije, to je prepoznavano kao jedan od embriona jugoslovenstva. Otud iz naše perspektive i jesu najzanimljivije stranice ove knjige koje se bave Austrougarskom. To zapravo i jeste Klarkov fokus jer Austrougarska, kako već znamo, jeste njegova tema.

Kao i kod Mesečara, mora se reći Klark odlično piše, obrazovan je, potkovan i kompetentan. On možda ne nudi neka nova otkrića, ali je erudita i vrhunski kombinuje silne informacije i podatke kojima vlada. Zato se knjiga lako čita, a to iskustvo ponekad podseća na čitanje beletristike.

Ima mnogo mogućih perspektiva iz kojih je moguće komentarisati ovu knjigu, a mi ćemo ovde zauzeti lokalnu perspektivu. Ima u Klarkovoj knjizi, dakle, mnogo zanimljivih detalja koji se tiču srpske istorije i kulture.

Dok kontekstualizuje univerzalnost evropskog herderovskog „buđenja naroda” on, između ostalog, potencira i jedan ukrajinski časopis koji je 1830-ih godina 19. veka izlazio u Lavovu i koje se zvao Dnjestarska nimfa – a u kojem su objavljivani i ukrajinski prevodi srpske narodne poezije.

Notira Klark i srpsko poreklo Šandora Petefija (Aleksandra Petrovića u sopstvenoj krštenici) – verovatno najvažnijeg pesnika mađarskog jezika svih vremena – koji je, uprkos svom poreklu, sve nacionalne manjine na ugarskom tlu jedanput nazvao „čirevima na telu otadžbine”.

Godina 1848. je bila i godina kad su i slovenske i južnoslovenske mase u Habsburškoj monarhiji prepoznale sopstveno bratstvo. U maju te godine u Pragu je održan famozni Slovenski kongres, na kojem je jedan od ključnih ljudi bio čovek po kojem se i danas zove ona lepa beogradska ulica – Pavel Jozef Šafarik.

Mučenici iz Arada

Naravno, u središtu knjige je mađarska pobuna protiv tadašnje Habsburške monarhije. Klarku je zanimljiva činjenica da, uprkos nacionalističkom duhu ove pobune, među njenim vođama većina zapravo nisu bili Mađari, odnosno ljudi kojima je mađarski bio maternji jezik.

Postavlja se, dakle, pitanje šta je u srži mađarskog takozvanog identiteta? Među famoznom trinaestoricom „mučenika iz Arada” (godišnjica njihove smrti je u Mađarskoj do danas dan žalosti), odnosno generala koje su Austrijanci u Aradu pogubili, bili su jedan Nemac austrijskog porekla, jedan Austrijanac nemačkog porekla, dva Nemca iz Mađarske, jedan Hrvat, jedan Srbin i dva Mađara jermenskog porekla. Preostala petorica bili su „pravi” Mađari.

Ovaj Srbin je bio Jovan Damjanić, u Mađarskoj znan kao Janoš Damjanić. Rođen je na području Krajine, u mestu Staza, u okolini Sunje, u današnjoj Hrvatskoj. Majka mu je bila ćerka generala Taborovića. Njegova supruga, Emilija Čarnić, poticala je od Čarnojevića. Početkom mađarske pobune tek je bio unapređen u majora, a u nekoliko idućih meseci stići će do čina generala. Pukovnik je postao zbog junaštva koje je pokazao u bici kod Alibunara. I Lajoš Košut lično je teatralno i demonstrativno skinuo šešir pred Damjanićem, koji je bio prepoznat kao jedan od najvećih mađarskih nacionalnih heroja.

Među trinaest mučenika iz Arada – on je pogubljen poslednji, jer su neprijatelji želeli da gleda ubijanje vlastitih drugova. Damjanić je, navodno, rekao da je znao da će ga pogubiti poslednjeg, jer je u borbi uvek bio prvi. Poslednje reči su mu bile „Živela Mađarska!”

Vojvođanski Srbi Damjanića su zvali „ljutom gujom, srpskim izdajicom”. Ta „brankovićevska” zloglasna slava verovatno je i izvor onog apokrifa prema kojem je Damjanić navodno rekao: „Hteo bih da iskorenim sve Srbe, pa da na kraju samog sebe, kao poslednjeg Srbina, ubijem”.

Marks i Engels

Svrstavanje Hrvata i Srba uz Austrijance 1848. i 1849. godine Marks i Engels su videli kao nešto kontrarevolucionarno. Od svih nacija pod vlašću Habsburga, Engels je samo u Nemcima, Poljacima i Mađarima video „nosioce napretka”. Pa ih je stoga definisao kao revolucionarne. Svim ostalim „narodima i plemenima” Austrougarske je „misija da u revolucionarnoj svetskoj oluju nestanu”.

Marksa je plašio scenario „podjarmivanja civilizovanog Zapada od strane varvarskog Istoka, grada od ravnoga sela, trgovine, industrije i duhovnog života od strane primitivnih slovenskih robovskih zemljoradnika”, da bi cela Evropa „postala vlasništvo slovenske rase” – a posebno Rusa.

„Mržnja” prema „malim slovenskim nacijama” – koje su svojom vernošću monarhijama doprinele porazu građanske revolucije – u zapadnoevropskom građanstvu 1848/1849. bila je široko rasprostranjena. Deo tih predrasuda živ je do dana današnjeg.

I ne samo to, u mnogo čemu je i današnji svet podeljen po linijama iz „revolucionarnog proleća”. I to danas deluje tačnije nego pre nekoliko decenija.

Pred sam kraj svoje knjige, Klark kaže da je njemu, dok je išao u školu, 1848. godina izgledala jednako daleko kao i stari Egipat. Činilo mu se da tadašnji narativ nema nikakve veze sa modernošću. Danas mu se, međutim, čini da smo mi na rubu nekog novog „revolucionarnog proleća”.

Godine 1848. mnogo toga je bilo na zalasku, pa Klark nabraja šta mu se sve čini da je sada na zalasku: „Era visoke industrijalizacije; ‘polet održivog rasta’, uspon velikih ideoloških partijsko-političkih formacija; uspon nacionalne države i države blagostanja; doba sekularizacije; uspon velikih novina i nacionalnih televizija“.

Kaže Klark, takođe, da ga ideološki amorfni pokreti od Trampovih pristalica, preko onih koji su stajali iza „okupatora Volstrita”, do „žutih prsluka” i nemačkih demonstranata protiv vakcinacije, podsećaju na mase koje su pokrenule pobune iz 1848.

U tom smislu, i ova knjiga bi mogla biti ishodište zanimljivih polemika, samo što, eto, nije bila. Više se u ovih 10 godina, rekao bih, promenio svet, nego što se promenio Kristofer Klark.

Izvor: Novi Standard
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top