ANA JOVANOVIĆ: Muški izbori

Dosta toga je rečeno o izborima, kampanjama, kao i o samom predizbornom ciklusu. Sada smo u postizbornoj fazi koja će po svemu sudeći trajati duže no što smo očekivali. Analiziraju se potezi opozicije, ili šta je opozicija propustila da uradi, analiziraju se potezi vlasti, prave se kalkulacije i pokušaji da se razumeju pojedini događaji, ko je kime manipulisao i na koji način. Predviđanja mogućih ishoda na osnovu šturih informacija sastavni su deo svega toga. Sve to postoji u političkoj sferi, kako bi i trebalo da bude. Mene trenutno interesuje nešto malo ličnije. Kao što će svako ko malo ozbiljnije prati profesionalni sport posvedočiti, da biste predvideli pobednički tim, nije dovoljno da znate ko je od igrača je povređen ili kako su prošle pripreme. Morate da pratite i žutu štampu. Morate da znate ko ima porodičnih problema, ko je sklon kasnim noćnim izlascima, ko je uhvaćen sa nelegalnim supstancama.

Na ovom prostoru koji nazivamo državom, samo je jedan lični nivo koji je značajan i koji utiče na politička dešavanja. Na svu sreću, ne moramo da se okrećemo žutoj štampi kako bismo dobili informacije o privatnom životu tog jednog čoveka. U stvari, moram da naglasim da mene trenutno i ne interesuje taj privatni život sam po sebi. Lični nivo koji mene interesuje je nivo performativne (izuzetno toksične i fragilne) muškosti Aleksandra Vučića, koju je on spreman da deli s nama na instagramu, tiktoku i brojnim obraćanjima.

U prosečnim demokratskim društvima jedan čovek na jednoj funkciji nije važan i ne može bitnije da utiče na politiku. Važne su institucije i da li one funkcionišu. Na ovom prostoru koji nazivamo državom stvari stoje malo drugačije. Generacijama smo obučavani da nam je neophodan jak vođa, bilo na vlasti bilo u opoziciji, a onda nam je to vraćano uvijeno u oblandu „našem mentalitetu je neophodan jak vođa“. Sada nam to pokazuju i mladi. Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji za 2023. koji je objavila Krovna organizacija mladih Srbije, pokazuje da čak 60 posto mladih osoba smatra da je Srbiji potreban jak vođa.

Jak vođa jedino može da se nametne u društvima gde institucije ne rade. Jak vođa u stvari nastaje tako što sve institucije potčini sebi i svojim interesima. Siguran u njihove odluke, jak vođa može po potrebi da skida odgovornost sa sebe i sa svog bliskog kruga (šta je jak vođa bez ekipice) tako što zloupotrebljava institucije. Tako ipak održava i privid demokratije, jer institucije „donose“ odluke. Jak vođa ne trpi kritike i stoga mora u potpunosti da kontroliše i narativ. Narativ se kontroliše medijima. Na „svojim“ medijima on i ekipica ponavljaju istu priču, bezbroj puta. Oni idu i korak dalje, oni tumače našu stvarnost. Vođa i ekipica će nam reći kako živimo, nema potrebe da se mi time opterećujemo.

Mi sve to imamo u jednom čoveku na jednoj funkciji (koja i nije najmoćnija funkcija u političkom sistemu Srbije). U situaciji gde nas svojim svakodnevnim performansima podseća da je on taj koji donosi konačne odluke, apsolutno je nebitno da li za njega radi ceo tim koji te performanse osmišljava. Nebitno je da li je i on sam žrtva nekih manipulacija. On nam je nametnut kao prva i poslednja instanca.

Upravo zbog toga je performativna muškost Aleksandra Vučića važna. Ne samo što je on najvažniji na ovim prostorima koje nazivamo državom, on je i sveprisutan. On nam demonstrira dozvoljeno ponašanje, i ponašanje kakvo se očekuje od dominantne osobe – bahato, dismisivno i pasivno agresivno. Ta performativna muškost je izuzetno toksična, ali iznad svega fragilna. Svestan da mu je mesto u hijerarhiji ugroženo, zato što zna kako je i sam došao do mesta na kome se trenutno nalazi, on stalno mora da se brani. Što je muškost fragilnija, jače mora da se brani i tako postaje sve toksičnija.1 U poslednjih nekoliko dana smo videli kako se ponaša toksični muškarac kada oseti da mu je pozicija u hijerarhiji ugrožena.

Primarno i najvažnije je pokazivanje snage. Kod toksične fragilne muškosti snaga se uvek demonstrira nad slabijima. To smo videli prilikom susreta Aleksandra Vučića i najvećeg izbornog gubitnika Ivice Dačića. Snaga se takođe pokazuje i u odsustvu suparnika. Nakon nedeljnih nereda na protestima protiv krađe izbora, Vučić objavljuje post na instagramu sa terase Predsedništva. Posle tumačenja stvarnosti i onoga što se desilo u nedelju, gde su siroti mali policajci i nameštaj postali najveće žrtve, neustrašivi vođa ponosno priznaje da je on bio figura na toj istoj terasi koja je primećena tokom protesta. On se ne krije, on se ne sklanja od siledžija i nasilnika, već hrabro stoji na terasi.

Kao dodatni dokaz svoje hrabrosti, objavljuje tiktok video. Ponedeljak veče, on i Siniša Mali (i Duki?) voze se automobilom kroz Beograd, bez obezbeđenja. Hrabro, u automobilu. Prokomentarišu kako je grad pun ljudi, „srećni, veseli, spremaju se za praznike“. Na snimku se doduše ne vide ljudi na ulicama, ali ostavimo da su možda svi ti srećni i veseli ljudi na drugoj strani ulice. Opet priča neku priču, kao rekao mu je neki čovek, stranac, nešto. Skroz opušteno. Za završnicu, Siniša i saputnik za Aleksandra puštaju pesmu Lepe Brene „Četiri godine“. Smeh, kraj videa. Osim dokazivanja snage u odsustvu suparnika, ovaj video služi i ruganju političkim protivnicima. U tipičnom maniru fragilnog toksičnog muškaraca, Aleksandar Vučić se sakrio iza kordona policije i policajaca u civilu, skrivenih pod masakama među demonstrantima, sa zadatkom da bacaju kamenice na svoje uniformisane kolege, sakrio se iza institucija koje kontroliše i koje su mu omogućile krađu izbora. Bezbedno ušuškan upire prstom u opoziciju i smeška se uz „Četiri godine, godine duge, godine bola, godine tuge“. On sam je pobedio njih bezbroj, on sam sa svojih deset prstiju.

A nama, ili slede četiri godine, godine duge, godine bola, godine tuge, ili čišćenje od toksina.

Izvor: Peščanik
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top