NEMANJA RUJEVIĆ: Lažov laže jer je lažov

Ima onaj vic kad vladika dolazi u posetu seoskoj crkvi pa kritikuje lokalnog popa: „Zašto zvona ne zvone da objave moj dolazak?“ A ovaj mu kaže: „Vladiko, ima barem hiljadu razloga, ali prvi je što nemamo zvono.“

Setio sam se toga prateći sve što se dešava posle masne krađe izbora – za koju je jedino pitanje da li je jednako ili više masna od prethodnih krađa izbora.

Opozicija se lomi da dokaže kako je brojka pokradenih glasova u Beogradu tolika da je direktno odlučila ishod. Licemerno bi bilo tražiti od njih da dokumentuju baš svakog „fantomskog glasača“, da poimence sastave listu onih koji su pred izbore dobili socijalnu pomoć ili jednu crvenu ispred glasačkog mesta, one koji su tureni na popis kapilarnih glasova i primorani da slikaju svoj listić.

Takav dokazni materijal nikada neće biti sastavljen, iako ima brdo posrednih dokaza da su izbori žestoko manipulisani.

Ali, razlog što sam se setio vica sa vladikom je opštije prirode. Kad se kadar proširi, kad dođemo do već zbunjenog, sluđenog ili pak nezainteresovanog građanina koji površno prati televiziju, šta on tu može da vidi?

Može da vidi kako lopov i lažov poriče da je lopov i lažov. „Ukrao si izbore!“ „Nisam!“ „Lažeš!“ „Ne, vi lažete!“

Postoji barem hiljadu razloga što lopov i lažov poriče da je ukrao izbore, ali prvi razlog je taj što je to lopov i lažov. Dalji razlozi postaju sasvim nebitni jer kad nema zvona, ne može ni da se zvoni.

Tvrdnja opozicije da se na ovim izborima desilo nešto vanredno, do sada neviđeno, možda je tačna kad se radi o tehnikama i razmerama krađe.

Ali kad je u pitanju suština – ništa novo. Lopov ukrade, lažov laže.

Recimo, kad naprednjački kapoi korbačima uteraju ljude u autobuse, sve po spisku, i razvoze po besmislenim mitinzima – vašarima Vučićeve taštine i kulisi za prenos na Pinku – to je očevidno. To znaju oni koji su u autobus uterani, to znaju svi koji uopšte hoće da znaju.

Ali, režim kaže „pobogu, pa najnormalnija je stvar da iznajmimo autobuse za svoje pristalice, u čemu je problem?“
Kad sirotinji dele paketiće sa uljem i brašnom pred izbore, kad im donose ogrev ili pokoji dinar – naprednjaci se sami time pohvale na društvenim mrežama. Kupovina glasova? Ma jok, šta vam je, to ništa nije iz partijske kase nego su pojedini naprednjaci tobože izdvojili iz „ličnih sredstava“ jer su dobrotvori, a to nije zabranjeno, je li tako?

Ista je logika i sada. Beogradom su tumarali neki zbunjeni ljudi, ne znajući u kojoj su opštini niti gde treba da glasaju, ili su pak dovezeni i upadali đuture, sa urednim papirima i predznanjem koga da zaokruže. Šta na to kaže vlast?

Kaže da opozicija mrzi Srbe iz Republike Srpske. Ukrade pa laže, i tako svaki put.

Ismeva opozicionare koji štrajkuju glađu, narodna milicija mlati i hapsi klince, Vučić na Instagramu jede jabuke i čestita praznik demokratije, na TikToku se vozi sa svojim Malim i divi okićenom Beogradu koji je sa ovih deset prstiju podigao, konfabulira o srećnim ljudima koji se spremaju za praznike.

Doduše, kod ovog poslednjeg je barem polovično u pravu. Nije prijatno, ali jeste otrežnjujuće čuti ono što je rekao politikolog Boban Stojanović – za 99 odsto Srbije su izbori završeni 17. decembra. Punkt, šlus, ende.

Sasvim je druga stvar koliko su ti ljudi srećni. Možda su psovali sebi u bradu, ali su na kraju rekli: „Opet je pokrao izbore, jebiga.“ I otišli svojim poslom. Nisu na ulici, tamo gde opozicija zove na odbranu izborne volje.

Prošle sedmice sam pisao zašto mislim da je „Srbija protiv nasilja“ doživela fijasko, barem u Beogradu – od njanjave kampanje preko nemogućnosti da spreči krađu do docnje sa izjavama u izbornoj noći.

Ali, podržani relativno malim brojem građana na ulicama (i mnogo većim brojem na društvenim mrežama, ali to mačku o rep), opozicionari barem pokušavaju da se odupru ovome „jebiga“. To jest, nenormalnoj situaciji u kojoj svi prosto nastave da taljigaju svojim životima nakon što su još jedni izbori pokradeni.

To kad silnik krade pa laže – ne propuštajući da se iskezi i ruga, ubeđen da mu niko ništa ne može – stvara frustraciju.

Iz nje se rađa akcija ili pak rezignacija.

Kad se taj dan mrmota ponavlja dovoljno dugo, svako ko ne rezignira postaje mali heroj.
Ali, ako od toga opet ne bude ništa, ima li ikakve koristi za narod? Ili samo još više frustracije? Ne znam.

Ali znam da su mi draži oni koji se ritaju i psuju, od onih koji slegnutih ramena puštaju da ih pokradu.

Izvor: Danas
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top