DEJAN ILIĆ: Godina opasnog življenja

Kraj 2023. neće stići u ponoć 31. decembra. Tako je to s teškim godinama – traju. Nije stvar samo u tome što izbori nisu završeni. Tragedije od 3. i 4. maja takođe nisu završene. Kako to novoradikali i inače rade, umesto da rešavaju stvari, oni velike probleme potiskuju. Računaju, ako se ne vide, kao da ne postoje.

Roditelji dece (teško je to napisati) pobijene 3. maja u osnovnoj školi u Beogradu na svaki način i najdobronamernije podsećaju nas pak da ne samo da se neće završiti 2023. nego ni sam 3. maj nije prošao. U pravu su. Pod novoradikalima ne može da prođe. I to jeste stvar svih nas. Ne može se biti srećan pod tim pritiskom.

Evo, zamislite, poželite srećnu novu 2024… kome… Zar ne, kao da nam je uskraćeno pravo na sreću, makar u novogodišnjoj noći. Možemo jedni drugima poželeti barem da budemo zdravi. Ali, opet – zdravi gde… U Srbiji… Kako? Zamislimo, deca vam kreću u školu u 2024. I vi im poželite srećan polazak u školu. Kako?

Odavno nam škole, izuzev učitelja i nastavnika, ne liče ni na šta. Loše se njima upravlja, u njima deca uče gluposti iz obaveznih programa, i to ih uče na naopak način da kada iz škole izađu nikada više ne budu u stanju da bilo šta novo nauče. I onda – deco, srećan vam polazak u školu. I da je samo to, naprosto ne ide. Ali, sad bi trebalo reći: deco, ako se vratite iz škole – sreća.

Ništa, ali baš ništa, i ponavljam, ništa ova novoradikalska vlast nije učinila da se popravi stanje u školama i obrazovnim programima, ni pre 3. maja, a pogotovo posle. Nema planova da se poveća broj nastavnika, da se zaposle psiholozi, pedagozi i socijalni radnici u svakoj školi. Ne razmišlja se o smanjenju broja đaka po odeljenju. Ne razmišlja se o popravljanju statusa učitelja i nastavnika.

Ili, ako se o svemu tome kao razmišlja, pa čak i ako se to najavljuje, niko to ozbiljno ne misli da uradi. Zato nema kraja ni 3. maju ni 2023. A na sve to su se onda nadovezali i izbori iz decembra, bez nagoveštaja da se taj proces u dogledno vreme može završiti. Za jednim nasiljem stiglo je drugo. I dok se u vezi s prvim nasiljem, od 3. i 4. maja, može reći da su novoradikali loše odgovorili na masovna ubistva, u vezi s fizičkim nasiljem posle izbora može se reći da su oni njegovi glavni protagonisti.

Preciznije, policija nam otvoreno stavlja do znanja da će svim sredstvima braniti svoju izbornu „pobedu“ od 17. decembra. Jeste, policija krala, policija pobedila. I zato ne možemo da spustimo zavesu na 2023. Jer sad policija treba da istražuje samu sebe i utvrdi da je krala. To vam je kao ono nesrećno pseto što juri sopstveni rep – nema kraja.

Dobro, ostavimo pseto na miru. Druga slika je upečatljivija. To vam je kao kada pred kamerama šef beogradske policije (tako sam zapamtio, da je bio šef beogradske policije, al možda grešim) pokaže spisak dece koju je dečak-ubica bio krenuo da ubije. I pošto je time prekršio zakon, jer taj spisak nije smeo da izađe u javnost, roditelji zatraže od policije da se utvrdi ko je obelodanio spisak.

Dakle, šef policije izađe pred kamere, pokaže spisak, prekrši zakon, i onda isti taj šef policije treba da utvrdi ko je izašao pred kamere, pokazao spisak i prekršio zakon. Tako je, policija ukrade izbore tako što mimo zakona izda lične karte, i onda policija treba da utvrdi ko je mimo zakona izdao lične karte i pokrao izbore. Od 3. maja do danas, šef policije nije se pogledao u ogledalo i rekao – ti si / ja sam kriv. Tako da, i da okačimo sad ogledala po policijskim stanicama širom Beograda, od toga takođe ne bi bilo nikakve koristi.

Desetine i desetine policajaca učestvovalo je u krađi. Već smo o tome više puta govorili i pozivali se na Neumanna i Dostojevskog: ako od ljudi hoćete da učinite verne sledbenike i slepe poslušnike, uvucite ih u zločin, i pošto se jednom ogreše o pravo i moral, zauvek će biti viši. To se desilo sa „Srbima“ u devedesetima, a po istom obrascu, to se dogodilo i policijskim službenicima u 2023. Vučić sada više nije samo njihov naredbodavac, on je i njihov zaštitnik od moguće osude i kazne za učinjeno nedelo. Ta veza se praktično više ne može raskinuti.

Ima još slika. To s ličnim kartama nije počelo u mesecima pred izbore. Čitalac će se svega setiti čim vidi „Asomacum“. Tada je važeća lična karta Vučićevog brata proglašena za nevažeću, to jest kao falsifikat. Posle toga je sve bilo lako. Ako važeće lične karte mogu da ne važe jer tako odgovara Vučiću i njegovom bratu, zašto ne bi nevažeće, to jest falsifikovane, to jest ukradene lične karte mogle biti važeće kao ulaznice za glasanje, ako tako odgovara…

Ako bi neko sad hteo da uvede red u vezi s ličnim kartama, a posle zloupotreba iz 2014. i 2023, onda je jedini način da se to uradi – da se ukinu lične karte. Jer, koliko god one na prvi pogled mogle biti korisne za razne administrativne i druge svrhe, posle novoradikalskih zloupotreba, one više ne služe ni za šta. Ubuduće, umesto ličnih karti, kao potvrdu identiteta, žitelji Srbije i svi drugu koji glasaju u Srbiji treba da koriste – palac. Ali, niko ne može garantovati, u zemlji kakva je danas Srbija, da i tada ne bi došlo do zloupotreba i otkinutih ili prišivenih palčeva.

To nam je donela 2023. Krajnju nesigurnost. Naši životi i identiteti više nam ne pripadaju. Može ih uzeti ko hoće kad hoće. I tome neće doći kraj 31. decembra.

Izvor: Peščanik
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top