THE NEW YORKER: Ispovesti zavisnika od audio-knjiga

Pošto sam kompulzivan čitalac knjiga, audio-knjige obično ne koristim kao zvučni pandan štampanim, već kao prenosivu verbalnu atmosferu i pratnju u obavljanju nekog svakodnevnog zadatka ili aktivnosti. Ne vozim i već dvadeset godina nemam važeću vozačku dozvolu, pa nikad nisam imao priliku da preslušam, na primer, ceo Beovulf ili Don Kihota tokom vožnje do posla i natrag. Ali sam odslušao Pustu zemlju dok sam čekao da dođem na red u pošti, pratio objašnjenja Ričarda Fejnmana o elektromagnetizmu u vozu koji polazi u sedam za Siti Fild, upijao Marksovu anatomiju robnog oblika za vreme redovne šetnje u parku Van Kortland i sabijao u svoje ušne školjke vijugave rečenice Ajris Merdok dok sam naručivao svoj nasušni (blago prepečeni) đevrek. Jednom sam u samousluzi u Riverdejlu bio tako opčinjen milozvučnim, zavodljivim glasom Džeremija Ajronsa koji je čitao Lolitu da sam monologu Hamberta Hamberta dodao ukuse raznih krekera: „Dame i gospodo porotnici, pečeni paradajz, dimljena gauda, zrnce morske soli, avokado, peršun i limeta.“

Iako su audio-knjige proistekle iz snimaka za slepe koji su postojali već 1948. (Helen Keler ih je nazivala „najvrednijim alatima za slepe od stvaranja Brajeve azbuke“), one sad čine zaseban medijski ekosistem koji ima svoje nagrade za produkciju i izvođenje (Audies), svoje forume za prikaze i pohvale (AudioFile Magazine), a izdavači uveliko objavljuju „vodiče za početnike“ u građenju odnosa s audio-knjigama. Za uspon audio-knjige do potpune estetske autonomije zaslužni su iPod i njegov format MP3 iz 2001. godine, a već 2023. više od polovine američkog stanovništva odslušalo je bar jednu audio-knjigu (u Švedskoj je njihova prodaja premašila prodaju štampanih knjiga). Mada možemo doći u iskušenje da procenjujemo audio-knjige merilima štampanih, one su zapravo nešto sasvim drugo. Naravno, nemate mogućnost da se lako vratite na neku rečenicu ili pasus, bacite pogled na sadržaj, prevrnete knjigu da biste videli bljutavi blurb ili nehajno izvedete neku drugu nelinearnu stvar koju možete da radite s običnom knjigom. Pored toga, tempo je zadat, doduše ne u potpunosti jer možete da podesite brzinu, od uspavljujuće do udvostručene natopljene kofeinom. Audio-knjige nisu ni podkasti. Ovi drugi su često haotični, neuglačani razgovori puni uzrečica kao što su „ovaj“ i „mislim“, raznih „ah“ i „uh“, kikotanja i šmrkanja, dok je audio-knjiga uglačan i doteran veštački proizvod.

Za audio-knjigu kao proizvod koji se koristi na isti način kao film ili plejlista tipične su veoma popularne autobiografije poznatih ličnosti koje čita sam autor. Springstinovi memoari Born to Run počinju prepoznatljivim rifom naslovne melodije, a onda Brus počinje da čita kao neki od mudraca s benzinske pumpe u njegovim pesmama. Njegov povremeni partner u podkastu Barak Obama čita sopstvenu knjigu Obećana zemlja – naslov je slučajno verzija naslova jedne Springstinove pesme – onim prijatnim izduženim čikaškim diftonzima koje tako dobro poznajemo i koji ga čine večitim sangvinikom. Način na koji Dejvid Linč čita svoju knjigu Lov na veliku ribu mogao bi biti okidač za stvaranje neke nove religije. Njegov glas osciluje između cvrkutave kockastosti Haudija Dudija i razoružavajuće čudnovatih metafizičkih uputstava – na primer, kad opominje slušaoca da izbegava „zagušljivo gumeno klovnovsko odelo negativnosti“ i da umesto toga „zaroni unutra“. (Važno je napomenuti da svako poglavlje počinje zlokobnim hukom iz Glave za brisanje). Jedna od mojih omiljenih audio-knjiga toga žanra je Ja sam Kit Ernandes (I’m Keith Hernandez), koju čita glavom i bradom Kit Ernandes, član velike Metsove ekipe koja je osvojila Svetsku seriju 1986. Slušam Kita na kablovskoj televiziji dva-tri puta nedeljno tokom sezone bejzbola, a izvan sezone se dopingujem njegovim pričama, od onih o svađama s pijanim sudijama u nižim ligama do onih o tome kako je jedanaest puta osvojio Zlatnu rukavicu i pojavio se u nekoliko epizoda serije Sajnfeld (da ne pominjem povremene bisere iz nauke o udaranju, koji su na nivou naučnog doktorata iz te oblasti).

Slušanje autora s literarnijeg kraja spektra kako čitaju svoje knjige može dodati nove dimenzije glasu koji smo dotad poznavali samo u pisanom obliku. Nedavno, za vreme dugog čekanja na aerodromu La Gvardija, slušao sam pokojnog Dejvida Fostera Volasa kako čita iz svoje zbirke eseja Uzmimo jastoga. Volasov stil čitanja je blago zadihan, kroznosan, karakterističan za ljude koji muku muče s velikim krajnicima, što izvlači na površinu humor sadržan u njegovoj pirotehničkoj brbljivosti, a u naslovnom eseju nalazimo jedno zaista izvanredno sredstvo audio-knjiga: svaki put kad Volas pređe na neku od svojih podužih, čvornovatih fusnota, filter menja njegov glas da bismo ga razlikovali od glasa koji čita osnovni tekst. Kad se uživi u lik Pola Čaudera, junaka svog romana Antologičar (The Anthologist), Nikolson Bejker zvuči kao voditelj dečjeg programa na PCP-ju koji izgovara rečenice poput „Istina miriše na kinesku hranu i slatkiše“, dok se memoari Roberta Keroa Rad (Working) o procesu pisanja savršeno slažu s njegovim njujorškim akcentom.

Tu su i poznati ljudi koji čitaju tuđe knjige (na primer, Ajrons koji čita Lolitu). U nekim slučajevima naratorov prethodni rad može uticati na slušaočev doživljaj. Nadahnuti izbor Džejmsa Erla Džonsa za čudesno čitanje Biblije Kralja Džejmsa (King James Bible) navodi nas da dočaramo Darta Vejdera koji nam kraljevski naređuje da „volimo neprijatelja svojega“. Ledena prefinjenost zbirke eseja Džun Didion Bauljanje ka Vitlejemu (Slouching Towards Bethlehem) u vokalnoj interpretaciji Dajane Kiton proizvodi (ne sasvim neprijatan) sudar apokaliptičke Jejtsove pesme kojom knjiga počinje (i iz koje je Didion uzela naslov) i sećanja na fucnuti ralflorenovski šik prsluka, kravate i prevelikih pantalona iz filma Eni Hol. Kad Šon Pen čita Hronike (Chronicles) Boba Dilana, zamišljam mešavinu Džefa Spikolija i Harvija Milka koja rađa jedan novi entitet savršeno prerušen u Boba Dilana.

U romanu Malteški soko, muški narator prelazi na drhtavi falset kad god govori fatalna žena Bridžit O’Šonesi, dok u Misteriji plavog voza Agate Kristi elegantno britansko pripovedanje Hjua Frejzera u trećem licu prelazi u nešto nalik na tipičnog industrijalca ukrštenog s kaubojem kad se pojavi američki milioner Rufes Van Odlin. (Amerikanci u romanima Agate Kristi uvek su milioneri.)

Ponekad je narator audio-knjige tako ubedljiv i upečatljiv da njegovo izvođenje može da gurne prvu atrakciju – autora – u drugi plan. Moje redovno vraćanje prozi Henrija Džejmsa u toj meri je skopčano s glasom Flo Gibson da ne mogu da čitam Dejzi Miler, Okretaj zavrtnja, Ambasadore ili Zlatnu zdelu, a da ne čujem njen reski, melodični, mudri glas, koji mi dočarava sliku ljudske sove. (Karijera Flo Gibson, koja je umrla 2011, proteže se unazad do zlatnog vremena radija i titule „Najbolja naratorka“ koju joj je svojevremeno podarilo Udruženje audio-izdavača.)

Postoji još jedan neobičan efekat: različite knjige koje čita isti narator mogu se zbućkati u jednu jedinu super-knjigu. Artur Mori je narator audio-knjiga Majami i opsada Čikaga (Miami and the Siege of Chicago) Normana Majlera, Osećaj za stil (The Sense of Style) Stivena Pinkera i Nabokovljevog epa Ada, pa sam počeo da čujem kako se njegov oprezni glas, umoran od sveta, pretapa u imaginarno delo u kom se republikanska konvencija iz 1968. satirizuje između naleta zastrašivanja čitaoca pričama o građenju rečenica, a sve u divljački zamrznutoj prozi poznog Vladimira Nabokova. Mnoge od mojih omiljenih naučnofantastičnih audio-knjiga čita Robertson Din, čiji glas zvuči kao da guste kapi melase od nara padaju s ivice kašike. Taj istovremeno robotski, halovski ravan i raskošno blag ton koji izgovara „ležala je zureći u mutan, bezobličan prizor istovetnih insektoidnih kartuša“ (iz romana Grof Nula Vilijama Gibsona) izvanredno je pogodan za tehno distopije iz bliže budućnosti. Din čita i Arsenale ludosti: pravljenje trke u nuklearnom naoružanju (Arsenals of Folly: The Making of the Nuclear Arms Race) Ričarda Roudsa, velikog istoričara nuklearnog oružja, oblasti koja se lepo slaže sa situacijom ekološke katastrofe iz mnogih naučnofantastičnih romana.

Tu je zatim i gerila javnog domena: čitatelji i snimatelji u stilu „uradi sam“ koji su se uhvatili u koštac s celokupnim delima Edgara Alana Poa ili Platona, s celim Mobi Dikom, dnevnicima Luisa i Klarka ili istorijom Egipta. Ti ekscentrični podvižnici služe se mikrofonima najrazličitijih kvaliteta i često jasno čujemo coktanje, pućkanje, praskavo „P“ i dirljive pokušaje tačnog izgovaranja reči na stranim jezicima. Ceo Divlji zapad audio-literature, a sve za džabe (zahvaljujući LibriVoxu).

A šta tek da kažemo o mnoštvu neiskorišćenih hibridnih mogućnosti? Na primer, dela koja su rođena kao audio proza s dizajniranim zvukom. Ili meni u kom slušalac-čitalac može izabrati boju glasa, stil čitanja i apstraktnu zvučnu pozadinu (surfovanje po belom šumu, brujanju generatora, rominjanju kišice, urbanom žagoru). Ili knjige koje stižu s plejlistom tako da čitalac može da kombinuje različite delove po svojoj volji. (U ovom trenutku me ne zanima kako bi u svemu tome funkcionisala intelektualna prava, ali slutim da bi vizantijska kombinatorika bila malo dete prema tome.) Takvi hibridni artefakti mogli bi izroditi nove forme razumevanja ili možda nešto za šta još nemamo ime. U međuvremenu se nadam pojavljivanju audio-knjiga za kojima žudim, ali koje još ne postoje: da li bismo, molim vas, mogli da dobijemo knjigu Daglasa Hofštatera Gedel, Ešer, Bah u izvedbi Benedikta Kamberbača ili Suverenitet dobra (The Sovereignty of Good) Ajris Merdok u izvedbi Kejt Blančet ili Hamleta u izvedbi Dejva Čapela?

Izvor: Peščanik
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top