GIDEON LEVI: Sretno u Hagu

Svi oni koji jasno vide da je nastavak rata besmislen te da su razmere masovnog ubijanja i uništenja u Gazi ogromne i zato žele da zaustave neljudsku patnju više od dva miliona ljudi – moraju se nadati, makar i potajno, da će Međunarodni sud pravde u Hagu u četvrtak izdati naredbu za prekid vatre. Nije lako Izraelcu da poželi naredbu protiv svoje zemlje koja može dovesti i do kaznenih mera, ali postoji li drugi način da se zaustavi rat?

Nije lako prihvatiti da vašu zemlju tuži država koja zna nešto o nepravednim i zlim režimima, a čiji je osnivač bio moralni uzor za čitav svet. Nije lako kada vas optuži Južnoafrička Republika, i to za genocid koji je navodno počinila država podignuta na pepelu najvećeg genocida u istoriji.

Više nije moguće potisnuti činjenicu da je Izrael pod sumnjom za najteže zločine protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Sad više ne govorimo o okupaciji: govorimo o aparthejdu, preseljenju, etničkom čišćenju i genocidu. Ima li gore od toga? Ne znam za drugu državu koja je optužena za sve to.

Optužbe nije moguće poništiti, čak ni pozivanjem na antisemitizam. Čak i da je deo optužbi preuveličan ili neosnovan, ravnodušnost s kojom se ovde o njima govori, uz večito krivljenje onoga koji tuži, možda jeste način da se one negiraju ili potisnu, ali tako ne može da se očisti ime Izraela, i to svakako nije put za izlečenje i popravljanje.

Više od 20 hiljada ubijeno je za tri meseca, a među njima na hiljade dece i beba, potpuno je uništeno čitavo područje, i sve to ovde ne izaziva sumnju u genocid. Neshvatljive izjave ključnih ličnosti o tome da je nužno očistiti Gazu od njenih stanovnika ili te stanovnike čak eliminisati daju osnova za tešku sumnju u nameru da se izvede etničko čišćenje. Izrael zaslužuju da mu se sudi za oboje.

Izrael nije ušao u rat s namerom da učini genocid, u to nema sumnje, ali i bez prvobitne namere on ga na terenu izvršava. Svaki dan koji prođe sa stotinama ubijenih jača sumnju. U Hagu će morati da dokažu prvobitnu nameru i u tome možda neće uspeti. Da li to oslobađa Izrael?

Sumnja u postojanje planova za etničko čišćenje, o kojima se sada neće raspravljati, još je više osnovana. Ta je namera otvorena i deklarisana. Linija izraelske odbrane, prema kojoj većina njenih ministara ne predstavlja vladu, groteskna je. Sumnjam da će neko to uzeti za ozbiljno. Ako transferista Becalel Smotrič ne predstavlja vladu, šta onda traži u njoj? Ako Benjamin Netanjahu nije razrešio Itamara Ben Gvira, kako je onda kao predsednik vlade bez krivice?

Ali u izraelskoj javnosti vlada atmosfera koja treba da nas uznemiri više od onoga što se dešava u Hagu. Duh vremena sastoji se u široko rasprostranjenom legitimitetu za činjenje ratnih zločina. Etničko čišćenje Gaze, a zatim i Zapadne obale tema je o kojoj se otvoreno iznose argumenti za i protiv, dok se masovno ubijanje stanovnika Gaze uopšte ne postavlja kao pitanje u izraelskom diskursu.

Problem Gaze je stvoren 1948. Stvorio ga je Izrael kada je u nju proterao stotine hiljada ljudi. To je nesumnjivo bilo etničko čišćenje juga zemlje. Izrael nikada nije preuzeo odgovornost, a ministri sada pozivaju da se završi posao u Pojasu Gaze. Mučno je suočiti se s pitanjem o „danu posle“ čiji je smisao da će Izrael odlučivati šta će biti u Gazi. To pokazuje da duh 48. nije umro. To je ono što je Izrael učinio onda i što želi danas da ponovi.

Neka Međunarodni sud pravde u Hagu odluči da li ima dovoljno osnova za optužbu za genocid ili druge ratne zločine. S gledišta savesti odgovor je već dat.

Izvor: Peščanik
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top