JANIS VARUFAKIS: Šta Evropa zamera Kini

Predsednik Evropskog saveta Charles Michel i predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen otputovali su početkom decembra na 24. Samit Evropske unije i Kine, noseći poruke upozorenja za predsednika Si Đinpinga. Iz perspektive evropskog i američkog javnog mnjenja, u kontekstu zaoštravanja novog hladnog rata između Sjedinjenih Država i Kine, to se može tumačiti kao još jedan pokušaj lidera Evropske unije da kredibilnim pretnjama izvrše pritisak povodom četiri velike pritužbe koje imaju u odnosima s Kinom. Ali avaj, kineskim partnerima su njihove pretnje verovatno bili smešne više nego strašne.

Prva pritužba Evropske unije tiče se „neuravnoteženog trgovinskog bilansa“. Von der Leyen je to slikovito opisala konstatacijom da „od tri kontejnera koji u Evropu stignu puni robe, dva se u Kinu vraćaju prazni“.

Naravno, tako izražen trgovinski deficit može biti rezultat merkantilističke strategije druge strane, sračunate da osigura trajan trgovinski suficit. Ali, ima li Evropska unija pravo da optužuje Kinu za merkantilizam? U protekloj deceniji suficit tekućeg računa Kine iznosio je u proseku 1,65 posto, dok je suficit evrozone bio 2,24 posto. U istom periodu, Nemačka, kao lokomotiva evropske ekonomije, ostvarila je impresivnih 7,44 posto.

Druga pritužba Evropske unije odnosi se na kineske državne subvencije zahvaljujući kojima je evropsko tržište preplavljeno jeftinim proizvodima iz Kine. Takve primedbe su možda bile osnovane krajem 90-ih i početkom dvehiljaditih godina, ali u to vreme Evropska unija i Sjedinjene Države nisu imale nikakvih pritužbi i zajedno su pevale hvalospeve uspešnoj integraciji Kine u zapadne tokove trgovine i kapitala. Zašto se to poteže sada, kada optužbe za merkantilizam više nemaju utemeljenje u stvarnosti?

Uostalom, kineske baterije i električna vozila konkurentni su u Evropi ne zbog državnih subvencija već zahvaljujući ogromnim investicijama u njihov razvoj. Kvalitet današnjih kineskih solarnih panela evropski proizvođači jednostavno ne mogu da dostignu – uz državne subvencije ili bez njih.

Folksvagen, jedan od najvećih kineskih proizvođača automobila, nekada je delove i industrijske robote uvozio iz Nemačke. Danas Folksvagen sve što mu je potrebno nabavlja i proizvodi u Kini, što doprinosi zlovolji Evropljana.

Do preokreta nije došlo samo u trgovinskim bilansima. Posao projektovanja novih automobila decenijama je bio rezervisan za nemačke inženjere, a sada se Folksvagen sprema da zaposli do 3000 kineskih inženjera koji će raditi na razvoju nove generacije električnih vozila za tržišta Kine i Evrope. Počevši od 2008, kada je EU nametnula oštre mere štednje i tako oborila nivo industrijskih investicija u EU, Kina je investicije uvećavala do svetskog rekorda od gotovo 50 odsto nacionalnog dohotka.

Traženje krivca u kineskom merkantilizmu ne deluje uverljivo ni nemačkim industrijalcima koji su poslednjih 50 godina proveli tvrdeći da je suficit Nemačke u razmeni s ostatkom sveta prirodna posledica visoke tražnje za visokokvalitetnim nemačkim proizvodima. Šta god da Von der Leyen ima da kaže kineskim liderima, nemački industrijalci vrlo dobro znaju da su kineski konkurenti koji proizvode solarne panele, baterije i električna vozila stekli puno pravo da upotrebe isti argument.

Treća pritužba evropskih lidera tiče se teškoća koje evropske kompanije imaju u osiguravanju ugovora s kineskom državom. Uz prethodne dve pritužbe, to je osnov zahteva EU zvaničnika da se uvedu mere za kažnjavanje kineskih izvoznika – pre svega, visoke tarife za električna vozila (i zelenu tehnologiju uopšte). Evropski zvaničnici se pozivaju na istragu o državnim subvencijama za kineska električna vozila koja je otvorena u Briselu, ali to je prilično neuverljivo obrazloženje.

Lideri evropskih industrija s kojima sam privatno razgovarao tumače pretnje evropskih zvaničnika kao izraz panike koja ih je obuzela kada su shvatili da Evropa gubi korak u više ključnih oblasti. Jedan se zapitao: „Da li von der Leyen zaista veruje da pretnje carinskim barijerama za kineska električna vozila mogu uvećati evropski izvoz u Kinu?“

Da ne bude zabune, evropske kompanije se takođe žale na neravnopravan položaj u Kini, naročito kada su u pitanju državne nabavke. Ali njihovi menadžeri ne veruju da će se to promeniti ako pod pritiskom Amerike vlade evropskih država počnu da isključuju kineske kompanije iz sopstvenih procedura nabavke. „Da ne govorimo o tome“, dodao je jedan od njih, „da od početka pandemije vlade država članica EU dele državnu pomoć kao da je kraj sveta“.

Četvrta pritužba s kojom su Michael i Von der Leyen izašli pred Sija tiče se nedovoljne podrške sankcijama koje je Evropska unija uvela protiv Rusije, zamišljenim kao globalni front za okončanje brutalnosti ruske vojske u Ukrajini. Ako na trenutak zanemarimo problem efikasnosti uvedenih sankcija, ova pritužba govori pre svega o licemerje evropskih lidera: Putin je (zasluženo) osuđen zbog napada na bolnice i infrastrukturu za snabdevanje vodom, energijom i hranom u Ukrajini. Kada Izrael u Gazi radi to isto, možda još i gore, niko nema ništa da kaže.

Ali licemerje nije dovelo do odliva kapitala i topljenja trgovinskih suficita u Evropi. To su posledice nekompetentnog upravljanja krizom evra pre desetak godina. Nezapamćene mere štednje uz istovremeno štampanje novca, kao i propust da se ustanove bankarska unija i unija tržišta kapitala, označili su početak perioda od 13 godina u kom su finansijskim sistemom Evrope kružile rekordne količine novca, dok je nivo investicija u tehnologije budućnosti bio rekordno nizak. Zato je Evropa zaostala za Sjedinjenim Državama i Kinom. Potčinjavane volji Amerike i upućivanje praznih pretnji Kini jednako su tužni i beskorisni.

Izvor: Peščanik
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top