VOJISLAV DURMANOVIĆ: Rupe u srpskom kolektivnom sećanju

Nedavno sam napisao da deo srpske javnosti nažalost Milana Nedića imaginira kao Hamleta iz predstave Siniše Kovačevića, a ne kako predaje Gestapou pisma učiteljice Kraus. Šezdesetdvogodišnja Leontina Kraus koja se pri saslušanju principijelno izjasnila kao Srpkinja napisala je niz protestnih pisama Nediću u kojima je tražila da u zamenu za nju puste najmlađeg logoraša osuđenog na smrt. Na insistiranje upravnika banjičkog logora, Svetozara Vujkovića odvedena je u poslednji krug pakla kojim su se završavale nacističke internacije u okupiranoj Srbiji – stratište u Jajincima – i ubijena 1943. u mesecu junu. Direktor Muzeja žrtava genocida Dejan Ristić naveo je da je najmasovnije stratište na jugoslovenskom tlu u Drugom svetskom ratu posle jasenovačkog logora u čijim rakama i lomačama iščezlo je skoro osamdeset hiljada rodoljuba, Srba, Jevreja i Roma služilo kao izletište, za dečje rođendane i auto trke, a spomenici su vandalizovani  skinhedskim grafitima dok nisu dospeli pod okrilje ove ustanove.

 Komemorativna retorika zvaničnika svakog drugog oktobra, dana sećanja na njegove žrtve sve više liči na traljavi kaleidoskop opštih mesta. Gledam tako nedavno seriju Banjica čuvenog dvojca Mrmak i Pavić, baziranu na suvoj arhivskoj građi – sa suzama, kako je to valjda jedino moguće: i stari revolucionar Rodoljub Čolaković u dnevničkim zapisima iz 1972. (dekadentne faze SFRJ u nastajanju) izražavao je otklon od romantizovanih, akcionih predstava NOB-a na platnu poput Valter brani Sarajevo. Prema knjizi logoraša Sime Begovića Banjički logor objavljenoj 1989. (sa kritičke ekvidistance od agitpropovskih panegirika živim akterima i vulgarnog revizionizma), na uzorku od dvesta trideset hiljada šesto dvadeset sedam interniranih logoraša popisanih u tzv. banjičkim knjigama (stvarne brojke procenjuju se na oko dvesta do dvesta pedeset hiljada), približno osam i po hiljada svojih sunarodnika isporučili su srpski kvislinzi, bezbednjački renegati koji su potpisima Ilije Paranosa i Dragog Jovanovića vladali životom i smrću u Nedićevom pašaluku. Ivan Bekjarev je u pomenutoj seriji tumačeći lik Svetozara Vujkovića svakodnevno prolazio kroz grdne neprilike u javnosti koja ga je psujući i pljujući poistovetila sa likom zverskog upravnika logora za svoje sunarodnike, čiji je jezivi kroki dao Velibor Gligorić u svojim zapisima iz banjičke psihoze: Vujković je obilazio sobe samo zato da pregleda ko mu je zaostao. Tako se jednom izdrao na inžinjera Zavišu što je izveo pritvorenike na rad na drugi dan Uskrsa. ,,Ti mi sprovodiš ovde komunizam, vikao je, ,,ubijaš veru, a dobro znaš da se na Uskrs ne radi. A te iste radnike posle nekoliko dana poslao je u smrt. Kada se danas pljuju i psuju banjički heroji, čini se da narod samo što se ne pridruži klevetnicima – jer mase su glina koja se lako mesi po potrebi.  

Bogdan Bogdanović isticao je da je svaki grad po sebi složen metaforički sistem – i kad službena memorijalizacija zakaže, javnost živi sa istorijom kroz urbane toponime. Dok se javna mesta nazvana po narodnim herojima preimenuju u Ulice Petra Pana i Tri praseta, Beograđanima znana starogradska osnovna škola u Kosovskoj ulici i dalje čuva pomen na crvenu učiteljicu Drinku Pavlović kroz himnu koja se otkako je napisana 1963. neizmenjenog teksta izvodi. U jednom od proglasa topličkim partizanima koji je Drinka Pavlović sastavila kaže se: Srpski narod pošao je putem svojih slavnih dedova I stupio u borbu za čast, slobodu i nezavisnost. Mi, sinovi Toplice, potomci Toplice Milana, Kosančić Ivana, mi, sinovi boraca iz Gvozdenog puka, napustili smo svoje domove, pošli u odrede da branimo narod i njegovu imovinu, da peremo ime i čast Srbina ukaljano sramno izdajom petokolonaša.Gestapo ju je treći put uhapsio u Nišu uz pomoć Pećančevih četnika i sproveo na Banjicu gde se prvi put od početka rata susrela sa sestrom Darinkom koja je iako srednjoškolka delovala kao specijalni kurir Vrhovnog štaba. Posle rata do njihovih roditelja od preživelih stigla je maramica na kojoj je bilo izvezeno: Dragom tati i mami – Drinka i Darinka, na šta je koncem bilo dodato – Streljane Drinka 14. V 43. Dara 25. V 43. Zajedno sa njima ubijena je i rukovoditeljka beogradske ilegalne organizacije Jelena Ćetković strahovito mučena nakon atentata na Vujkovićevog zamenika Obrada Zalada (dok je, suprotno revizionističkoj mitologiji, direktno suočavanje sa okupatorom preinačeno na delovanje protiv kvislinških struktura upravo iz obzira prema civilnim žrtvama odmazdi).  

Dve trećine članova KPJ dalo je život u borbi protiv okupatora. Od sedmoro dece iz porodice Mitrović čiji je revolucionarni duh krasio zlatni majdan crnogorske patrijarhalne etike samo dvoje je dočekalo slobodu – to je bio i pesnik Stefan Mitrović koji je prošao golgotu od predratnih kazamata i NOR-a do ostrakizacije kao informbiroovac. Narodna heroina iz beogradskog komiteta Vukica Mitrović ubijena je u prvom masovnom streljanju rodoljuba u Jajincima 14. decembra 1941. slomljenih udova i u šatorskom krilu. Sestra Lepa i braća Niko i Rastko koji je poklekao pred mučiteljima i pristao na saradnju streljani su nedugo potom,  Veljko Mitrović stradao je 1943. u partizanskoj bolnici na Majevici, a njen suprug Andija Habuš izvršio je samoubistvo u blizini Krupnja da ne bi pao u ruke četnika. U znak odmazde za umorstvo Vukice Mitrović i drugova partizanski sud osudio je na smrt dvadesetak zarobljenih policijskih agenata iz Mačve. Inicijativa gradske komisije za preimenovanje ulica u slučaju Vukice Mitrović i Jelene Ćetković iz 2002. srećom je odbačena.

I Milorad Ekmečić napominje kako je razgranata mreža gestapovskih potkazivača na Balkanu potcenjen i nedovoljno rasvetljen istorijski fenomen. Suviše je rupa u srpskom kolektivnom pamćenju, ali se s pravom može reći da je verenica šefa SKOJ-a Ive Lole Ribara rođena novembra 1918. i stoga nazvana Sloboda među obesmrćenima. Kada je po tragu jednog od takvih doušnika sa svojom porodicom uhapšena, na mukama je odbila zahtev Gestapoa da napiše pismo vereniku kako bi ga namamila u klopku. Jedinstveno je svedočenje studenta Filipa Marjanovića, borca Užičkog NOP odreda koji je intervencijom brata u zadnji čas izbavljen iz čeljusti smrti koje su progutale porodicu Trajković – Svetolika, Milenu i njihovu decu Miroslava, Milenu i Slobodu: Pozvali su nas, a Vujković je rekao da ne uzimamo odela, već da iziđemo u donjem vešu. Pošto dušegupka nije mogla sve da nas primi, pošla je prvo grupa od 100 ljudi, a ostali su čekali da se kamion vrati iz Jajinaca. Sa mnom u društvu nalazili su se otac i sin iz apoteke Trajković. Stari Trajković imao je u reveru otrov, za koji Nemci nisu znali i ponudio je meni i svom sinu da uzmemo i ne dozvolimo da budemo mučeni. Ja sam odmah pristao, ali me njegov sin odgovorio, rekavši da je bolje da umremo ovako. Poslušao sam Miroslava, ali stari Trajković nije hteo i uzeo je otrov… Bio je mrtav već na drugom kilometru. U dušegupki smo bili jako zbijeni, jedan pored drugoga. Počeo je proces gušenja. Negde tri minuta posle zatvaranja vrata su se ponovo otvorila. Ja sam prozvan i čuo sam svoje ime kao iz daleka.

Odluka da se omladinki Veri Miletić iz požarevačke provincije poveri zadatak obnove najpoverljivijih veza u velegradu koji je svakodnevno prečešljavalo dve hiljade agenata spada u najkontroverznije poteze srpskog Pokrajinskog komiteta koji je partizanski pokret preskupo koštao. Njeno hapšenje iz zasede u stanu Parezanovića 5. oktobra 1943. sa celokupnom arhivom beogradske organizacije u kožnoj torbi sa sobom i potonje priznanje rezultirali su katastrofalnom provalom kojom je čitava ilegalna mreža KPJ desetkovana. Tada su uhapšene i sestre Bukumirović, Jovanka i Srbijanka (streljana zajedno sa Verom) kojima je Oskar Davičo posvetio Dva soneta sa banjičkog groblja. Jedan od postradalih bio je i najvredniji infiltrator NOP-a u okupiranoj Srbiji, šef kartoteke Specijalne policije Janko Janković čiji je rukopis identifikovan na jednoj od pronađenih cedulja. Istoričar Venceslav Glišić među prvima je počeo sa kritičkim preispitivanjem interpretacije uvrežene među partijskom nomenklaturom kojom je sav teret krivice za provalu svaljen na dušu Vere Miletić.

Begović je ravnogorce stradale u beogradskom sistemu logora razlučio u dve kategorije. Prvu su činili istinski borci protiv okupatora, neretko rame uz rame sa partizanima, poput šabačkih logoraša iz odreda potpukovnika Miroslava Dabića koji je raspustio odred da bi izbegao bratoubilačke sukobe. Upamćen je lik kraljevačkog advokata iz odreda Vula Vukašinovića (ubijenog u niškom logoru) Vladimira Radičevića koji je viteški pozdravio partizanske logoraše pre odlaska u smrt najkrvavijeg datuma, 1. oktobra 1943. kada su u jednom danu smaknuta trista dvadeset trojica logoraša. Streljani su i pripadnici beogradske ilegalne organizacije: članovi civilnog komiteta Vlastimir Petković i dr Vojislav Vujanac, te radio-telegrafisti Tihomir Jakšić, Bogoljub Zečević, Luka Špartalj i drugi. Drugu su činili legalizovani četnici čiju nedisciplinu ni okupator više nije mogao da ignoriše: tada bi se partizani i njihovi bivši gonioci sretali oči u oči. Kako se navodi, čak i nacistički odnos prema lojalnim kvislinzima bio je predodređen opštim rasističkim stavom prema Srbima.

Prkosni natpisi u banjičkoj sobi smrti svedoče da ništa nije očaravalo pobunjenu omladinu kao lično junaštvo. Belgijski esejista koji je preživeo pakao Aušvica, Žan Ameri pisao je da je lagani pritisak rukom ojačan oruđem za mučenje kadar zbrisati duh bližnjeg u kojem su možda bili pohranjeni Kant, Hegel i svih devet simfonija, i pretvoriti ga u skvičavo prase za klanje. Više od svih drugih učesnika NOB-a, ilegalci su morali da se izdignu iznad slabosti sopstvenog karaktera: u strahu od mučenja pri inkvizitorskim saslušanjima i mrežama podlih isledničkih trikova, ucena i obećanja, ne bi li porazili nacifašističku mašineriju morali su prvo pobediti sebe – da bi pobedili čitav svet.  Bilo je posrnuća i skretanja s uma, ali i čudesnog uzdizanja duha, poput neznanog studenta sa Homolja koji je svog ispijenog saborca u dvoumici sokolio: Deset puta si izdržao, strpi se još jednom. Narodni heroj Mrša Matijević smogao je snage da u predahu od mučenja čestita poglavaru Specijalne policije Božidaru Bećareviću na unapređenju. Prečanin Rade Kozomara kome su iz otvorenih rana virile kosti poručio je islednicima da su mu majku u Bosni ubile ustaše, a da je on pao u ruke srpskih ustaša na putu za Jajzberg, ne htejući gubilište ni nazvati srpskim selom Jajinci. Smrvljenih ruku i spaljenih dlanova, novosadska učiteljica Olga Petrov pred pogubljenje 9. maja 1942. krvlju je na zidu ćelije ispisala: Ponosno umirem za KPJ. Olga Alkalaj ubijena u dušegupki odbila je spremnu akciju spasavanja iz Jevrejske bolnice kako ne bi izložila medicinsko osoblje odmazdi nacista. Slavni jugoslovenski reprezentativac u fudbalu, Milutin Ivković – Milutinac pri transportu za Jajince 24. maja 1943. vezan je udario glavom u stomak Vujkovića koji ga je pre streljanja pretukao do besvesti. Nije slučajno ni što je Žarko Vidović prvo ishodište hrišćanskog smirenja u stradanju otkrio kao skojevac u dostojanstvenom držanju drugova u norveškom logoru Narvik.

Dvadeseti vek je za Srbe bio kako stoleće velikih stradanja, tako i velikih pobeda. Stoga raduje i novost o studiji Gaja Trifkovića nedavno objavljenoj u Velikoj Britaniji, a posvećenoj vojnoj istoriji partizanskog pokreta o kome se u njegovoj domovini sve više piše kroz prizmu provincijalističku, o babama, đedovima i seoskim čarkama, a ne onu pravu, titansku, najvećih gerilskih operacija i bravuroznih ratnih preokreta – prizmu Kozare, Sutjeske, Neretve, Srema i jajinačkih mučenika. Primera radi, preko pet hiljada zahteva za rehabilitaciju tobože stradalih u ideološkim rivalstvima i vansudskom deljenju pravde podignuto je na osnovu podataka Cvetkovićeve i G. Markovićeve komisije za tajne grobnice koja je rezultate svog delovanja obelodanila u vidu svima dostupne veb baze podataka. Pomna analiza registra otkriva da su pod jedini kriterijum – nepoznato mesto ukopa – i termin žrtve podvođena pogubljena lica bez ikakvih napomena za njihovu odgovornost za zlodela kvislinškog represivnog aparata, računajući čelne zločince sa Beogradskog procesa računajući Vujkovića i predratne agente Abvera poput Dragog Jovanovića i Tanasija Dinića čije suđenje je bilo predmet još jednog vrhunskog ostvarenja dokumentarne drame – Na putu izdaje, te čak i balističke, hortijevske i folksdojčerske dželate poput Aćifa Hadžiahmetovića, Janoša Tota i Juraja Špilera. Usled ideološkog pomodarstva i antipatije crni teror potisnut je iz kolektivne memorije, a Lisičji potok proglašava se – crvenim Jajincima.To više nije ni pitanje izjednačavanja četnika i partizana kroz već izlizani narativ o nacionalnom pomirenju baštinika dva antifašistička pokreta zarad mira u kući s početka 2000-ih ili regionalističkih trauma sa prostora uže Srbije gde je bilo znatno više srpsko-srpskog ratovanja nego preko Drine, niti da li je Draža čiji se pokret raspao 1944. zaslužio smrt pre Stepinca kojem je slao pisma, već otvorena satanizacija uloge srpskih partizana bezmalo kao ustaških blizanaca u zločinima nad nedužnim stanovništvom. Stvar je u izjednačavanju, kako je Skender Kulenović pisao, onih Srba koji su za Moskvu visili sa drugim Srbima koji su nedaleko odatle u hotelu Moskva nazdravljali pivom.

Mi živimo trijumf ideologema slomom Jugoslavije izvezenih na sve strane kao epigonski import iz ustaštva: antipartizanstva i revanšističkog antikomunizma, klerikalnog monopola na nacionalnu svest i malograđanskog evropejstva kakvom se izrugivao Ljubomir Micić, a nadasve shvatanja da je jugoslovenski okvir bio tamnica naroda koju je trebalo razoriti trampom zaokruženih etničkih prostora, te rasističke histerije o svetosavskoj sekti koja je utkana u sve susedne nacionalizme. Pristajanje na banderizaciju kojom se kvislinška vremena pravdaju kvislinškim junacima iz prošlosti najgora je srpska samonanesena rana od početka devedesetih. Niko ne prezire srpsku istoriju dublje od verbalnih marodera po kalupu devetojanuarske besede Kolje Pejakovića sa mesta u čijem krugu od dvesta kilometara nema sela bez dva narodna heroja, koje u Drugom svetskom ratu nije platilo cenu slobode kao srbijansko u Prvom, jer se ne uklapa u njihove fantazmagorije sem kojih od pada omraženog im titoizma ništa drugo na idejnom planu nisu proizveli.

Piše: Vojislav Durmanović za Preokret, Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top