VOJISLAV DURMANOVIĆ: Palestinski okovani Prometej

Manje je poznato domaćoj javnosti da je u svim arapsko-izraelskim konfrontacijama u dvadesetom veku stradalo manje civila nego tokom četvorogodišnjeg rata u BiH. Otkako se 7. oktobra prošle godine dinamika sukoba iz korena promenila, izgleda da su bescenje života i osioni nemar čak i prema vlastitim civilima na obe strane glavno obeležje njegove poslednje faze. Prvo je strategija ekspanzionista iz Likuda koji ne žele palestinsku državu, ni ravnopravnost palestinskih Arapa pod izraelskim suverenitetom, već aneksiju okupiranih teritorija po cenu aparthejda za podrivanje Palestinske uprave i prećutnu konsolidaciju Hamasa da bi se imao stalni izgovor za upotrebu vojne sile umesto pregovora Izraelcima eksplodirala u lice. Ni na terenu kaznena ekspedicija neće iskoreniti Hamas: šatorske deca nove Nakbe biće prvoborci novih pokreta otpora (poput Palestinskog islamskog džihada) kroz koje će gnev zbog dehumanizacije sručivati na glave izraelskih civila. Hasbara – IDF-ova kampanja javne diplomatije tj. propagande usmerene ka zapadnom mnjenju u cilju popuštanja pritiska i dobijanja vremena na terenu pretrpela je nenadoknadiv poraz. Iza kapija samog Izraela, oktobarsko poniženje nalik ivici poraza u Jom Kipurskom ratu 1973. nije dovelo do preispitivanja militarizacije društva, već njene hipertrofije: poslanik levičarskog Hadaša Ofer Kasif zamalo je izbačen iz Kneseta zbog podrške južnoafričkoj tužbi u Hagu.

Sedmog oktobra iz principa sam, bez obzira na zločine, odbio da osudim Hamasov prepad u ime prava podjarmljenih i prepuštenih, kako se izrazio Norman Finkelstin, izumiranju poput Indijanaca na oružani otpor potvrđenog Rezolucijom OUN 3070, pa i uzimanje talaca kao zadnju meru borbe za oslobađanje hiljada potpuno obespravljenih palestinskih zatvorenika. S druge strane, jasno je da se vrhuška Hamasa pokazala sasvim nedoraslom vođenju totalnog rata, odsudne i ultimativne konfrontacije kakvu su sami prizivali. Konačni bilans hazarderske retorike njegovih političkih poglavara koja dopire iz udobnih hotela u Kataru, reakcionarnom banana-emiratu odakle je krenula američka invazija na Irak i finansiran proksi rat protiv Sirije, poslednjeg arapskog saveznika palestinskog otpora, mogla bi biti samo nova okupacija Gaze uz brisanje iste s mape naselja i anihilaciju većeg dela njene nezaštićene populacije – zbog  jedne jedine akcije. Ako je poenta gerilskog ratovanja u odbijanju sukoba pod nepovoljnim okolnostima i bez šanse za prevagu nad nadmoćnim neprijateljem – za gerilu je samo opstanak pobeda – onda je Hamasov Potop Al-Aksa biotaktički besprekoran, ali strateški promašaj.Takođe, činjenica je da Hamas koji je izgradio na hiljade podzemnih tunela u vojne svrhe nije učinio skoro ništa da zaštiti vlastiti narod ionako ostavljen sa tigrovima od papira poput Erdogana kao jedinim saveznicima od odmazdi u kojima je podigao ulog do istrebljenja. Za to vreme, korumpirani Fatah Mahmuda Abasa koji još vlada bantustanima segregiranim zidovima doseljeničkim kolonijama na Zapadnoj Obali izgubio je legitimitet ne samo autokratijom ne manje represivnom od Hamasove – dovoljno je pogledati slučajeve poput ubistva aktiviste Nizara Banata – već nadasve tzv. bezbednosnom saradnjom sa okupacionim aparatom koji uz tu pomoć guši bazičnu slobodu kretanja i političkog organizovanja miliona Palestinaca.

Sve dok je cionizam prešao put od obećanog mesije nakon Holokausta do nakaznog orkestratora pogroma, raseljavanja i getoizacije, što su istorijska iskustva evropskih Jevreja, dotle je palestinski nacionalni pokret posle sumnjive smrti Jasera Arafata ostao izgubljen u vakuumu bez autoriteta koji bi ga efektivno galvanizovao. Prošle sedmice u novi zatvorski kompleks premešten je najznačajniji zatvorenik čije oslobađanje traži Hamas, jednako ugledan među islamistima i sekularnim nacionalistima kao jedina palestinska figura koja iako iza rešetaka uživa pun politički subjektivitet.

Prvi put zatvaran sa osamnaest godina, Marvan Barguti ušao je u politiku kao militant omladine Fataha koju je kasnije probao da obnovi kao protivtežu korumpiranom rukovodstvu. Prvobitni pobornik mirovnih odredbi iz Osla razočaran njihovom zloupotrebom na drugoj strani kao dimne zavese za agendu slamanje volje lomljenjem kostiju predvodio je Drugu intifadu protiv okupatorskih snaga i njihovih doseljeničkih šok trupa 2000. na čelu vojnog krila Fataha – Tanzima. Izraelske snage uhapsile su ga u aprilu 2002. nepunih godinu dana nakon neuspešnog atentata, pa je 2004. osuđen na kaznu od pet doživotnih robija kao inspirator nekoliko izolovanih napada u procesu koji je iskritikovala Interparlamentarna unija. U zatvoru je podvrgavan mučenju u stolici sa ekserima dok je štrajkovao glađu. Supruga mu je predala listu za nadolazeće predsedničke izbore posle Arafatove smrti januara 2005. da bi se u ime nacionalnog jedinstva u zadnjem trenu povukao s mesta nezavisnog kandidata. Tvorac je nacrta zatvoreničke deklaracije iza koje stoje zatočeni pripadnici svih palestinskih frakcija koje dele cilj antikolonijalnog oslobođenja, a kojom se pozivalo na ostvaranje nukleusa nacionalnog jedinstva u pregovorima o održivom miru sa Izraelom.U pritvoru je kažnjavan zbog poziva na novi ustanak putem građanskog otpora i Abasovoj upravi da obustavi kolaboraciju sa izraelskim bezbednosnim strukturama. Premda Abas deklarativno podržava Bargutijevu borbu u zatvoru, a deo liberalnog bloka u Izraelu, poput bivšeg šefa Šin Beta i laburističkog poslanika Amija Ajalona u njemu vidi ultimativnog partnera za dogovor, njegova vizija mogla bi i te kako pomrsiti račune starim i diskreditovanim igračima u palestinskom pitanju ako bi se u zatišju našeg rata u Gazi, kako se frojdovski izlanuo Bajden, pod stranim pritiscima ipak našao na slobodi.

Naučna istraživanja PCPSR u Ramali iz 2022. potvrdila su decenijske rezultate anketa koje pokazuju da bi Barguti sa dve trećine glasova mogao poraziti na izborima kako Mahmuda Abasa, tako i Ismaila Haniju, osvajajući poverenje glasačke baze Fataha, kao i onih koji za Hamas glasaju iz revolta zbog korupcije i servilnosti njegovog glavnog rivala, a ne islamističke ideološke platforme, šta ga čini jedinim živim ujediniteljem Palestinaca. Dvadeset godina neslobode ne samo da ga nisu marginalizovale, već su ojačale njegov kredibilitet pregovarača koji bi posle fijaska od mira u Oslu umesto delirične spirale nasilja povratio duh konstruktivnosti i obostranim ustupcima uokvirenog sporazuma. Bargutijeva ideja vodilja su palestinska i izraelska država u granicama iz 1967. i nezavisnoj, ravnopravnoj koegzistenciji od reke do mora, što je smelo stanovište u žrvnju maksimalističkih opcija i trn u oku narativu da Izrael ne sme položiti oružje jer nema partnera za mir. Isto tako, on nije pacifista koji bi gubio vreme u moralisanju za okruglim stolom – zalaže se za pravo na samoodbranu i nasilnu, totalnu ekspulziju okupacione sile sa palestinske zemlje, ukoliko polazište za mir to zahteva, ali uz odlučnu osudu retributivnih terorističkih napada na nedužne s područja budućih suseda unutar Izraela. Poslednji dan okupacije biće prvi dan mira, reči su njegove lozinke, ali ako Palestinci hoće do kraja istrajati u svojoj revoluciji, ne smeju potonuti u histeriju, već naposletku moraju kao Mandela (koji je u kazamatu savladao burski kao i Barguti hebrejski) probuditi moralnu snagu da okrenu list pomirenja umesto gubitničkog revanšizma. Peresovo obećanje o predsedničkom pomilovanju 2007. i dogovor o razmeni zarobljenog Gilada Šalita 2011. (zasigurno najuspešnija operacija Hamasa kojom je oslobođeno preko hiljadu i više visokoprofilisanih zatvorenika) ostali su mrtvo slovo: Izrael je i dalje na potezu, a sloboda za Bargutija mogla bi biti jedina šansa da kolosalna stradanja Palestinaca ne budu uzaludna.  

Muamer Gadafi svojevremeno je svojim darom za sažimanje istina na samitima Arapske lige upozoravao da čak i slanje humanitarne pomoći koja se tiče elementarnih životnih potreba žiteljima Gaze ohrabruje izraelsku blokadu slanjem poruke Tel Avivu da nipošto ne brine o svojim obavezama prema međunarodnom pravu da građanima pod svojom vojnom čizmom obezbedi osnovne uslove za život, već da slobodno nastavi sa razaranjem, jer o sadaki za palestinske izbeglice ima ko drugi da brine. Zar je onda išta časniji stav Hamasovog čelnika Muse Abu Marzuka da su tuneli građeni više od decenije smrtonosnih izraelskih napada namenjeni borcima, dok civili ove izbegličke enklave kao takvi nisu briga svojih vlasti nego UN? U armagedonskim masama gazinskih muhadžira prisiljenih da piju slanu morsku vodu i hrane se krmnim biljem moguće je nazreti i starija lica: neki od njih su u najnovije logore verovatno za sobom poneli ključeve ognjišta iz 1948. koje su kao zavet povratka nasledili od porodica. Retko istorija dodeljuje svoj ključ pojedincu kao u slučaju Marvana Bargutija – zadnjeg otelovljenja Arafatovog etosa maslinove grančice čiji legitimitet niče iz pištoljske cevi, tribuna pružene ruke i čvrstih principa u maglama nacionalne razjedinjenosti, gotovo nezamislivog u galeriji beskrvnih i beskrupuloznih političara ovog neherojskog doba, koji još kao Bolani Dojčin ili okovani Prometej u samici ispašta na spasenje svom narodu.

Piše: Vojislav Durmanović za Preokret, Ilustracija:  Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top