Bogdan Dražeta je naučni saradnik na Institutu za etnologiju i antropologiju pri Filozofskom fakultetu u Beogradu i doktor etnologije i antropologije. U oktobru 2019. godine odbranio je doktorsku disertaciju koja se bavi identitetom stanovništva Mostara i Sarajeva na pomenutom fakultetu, a trenutno priprema monografiju za štampu pod naslovom “Etnička identifikacija i granice u Bosni i Hercegovini: primeri Mostara i Sarajeva”, koja se očekuje do kraja 2020. godine.
Bosna i Hercegovina, uprkos velikoj zastupljenosti u medijima u Srbiji, predstavlja svojevsrsnu teru inkognutu o kojoj se zna svašta i ništa, mada je češće to da se ne zna ništa, kako to da ste se odlučili upravo na ovu temu? Šta ona treba, otkriti građanima Srbije?
Pre svega, predeli, ljudi i običaji su u Bosni i Hercegovini vrlo zanimljivi za proučavanje, a upravo taj aspekt pokazuje da je prostor složen i da se ne treba posmatrati zdravo za gotovo. Nažalost, mediji u svetu su zbog poslednjeg rata koji se odigrao pre skoro tri decenije počeli da prikazuju samo negativne strane i jednostranu sliku stvarnosti na tom podbenlju. U Srbiji je to takođe slučaj, a nekada ti medijski izveštaji uz predstave i predrasude naroda idu toliko daleko da se čovek zapita živi li nekoliko stotina ili nekoliko hiljada kilometara od BiH.
Građanima Srbije treba reći nešto više o geografiji susedne zemlje, koja se sastoji od dva dela – Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine. Treba pomenuti kako su se regije poput Hercegovine, Bosne u užem smislu, Usore, Soli, Romanije, Bosanske Krajine itd, kroz istoriju razvijale, a time i svest ljudi da žive na određenom području.
Nisu samo identiteti na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou izgrađeni u odnosu na podele koje postoje u gradovima, već u odnosu na ono što čini simboliku pojedinih delova urbanih teritorija
Ali treba takođe reći da su vrlo slični ili čak isti toponimi, nazivi mesta, reka, pogledi na svet i neposrednost, koja se ogleda ili u gostoprimstvu i sličnim običajima u pozitivnom smislu, ili u negativnom kada počinje da bude stvar zadiranja zajednice u lične stvari pojedinca ili porodice. Na ovu temu, proučavanje kulture i ljudi Bosne i Hercegovine odlučio sam se, kao etnolog-antropolog, zbog nekoliko razloga ali navešću dva da ne bi dužio mnogo.
Ako još nešto mogu da dodam, onda je to svakako i lična promena koju sam doživeo radeći u Mostaru i Sarajevu na terenu. Postao sam smireniji, shvatio da u životu treba posmatrati sve kao rešivo i da sa ljudima treba ići u svaku priču otvorenog srca. Zato sam i spontano počeo da gledam na poveznice više nego na razdvajanja
Prvi je svakako poreklo porodice po majčinoj liniji iz sela Baraći kod Mrkonjić Grada u Bosanskoj Krajini. Još od prvog boravka u tom kraju se kod mene stvorio osećaj radoznalosti i želja da se interesujem aktivnije za “prekodrinske teme”. Drugi razlog je neopipljiv ali podjednako snažan zato što stvara jednu emociju koja se najbolje može opisati rečima “nešto me vuče ka tamo”.
Neprekidno u sebi osećam da trebam krenuti ka prostorima koji su mi se činili tako blizu a tako daleko, da trebam da istražim nešto o čemu svi pričaju suprotno, o čemu se piše negativno i – polazim, ostajem neko vreme i stvaram poznanstva za ceo život, uključujući najvažnije i životno, vezano za voljenu osobu. Tu je i krug iskrenih prijatelja, dobronamernih i mislećih ljudi. Građanima Srbije Bosna i Hercegovina može otkriti jednu veću dozu opuštenosti i prijatnosti u komunikaciji, ne samo ćevape i viceve kako se to čini.
Naveli ste da je cilj vašeg istraživanja bio utvrditi da li, u kojoj mjeri i na koji način, stanovništvo neformalno podeljenog grada (Mostar) drugačije konstruiše svoj kulturni identitet (nacionalni, regionalni i lokalni) u odnosu na stanovništvo formalno podeljenog grada (Sarajevo), putem različitih stavova, razmišljanja i praksi vezanih za tu (ne)formalnu razdvojenost urbane celine. Da li su ove podjele u Sarajevu i Mostaru samo nacionalne podjele ili tu ima i komplesnijih, da tako kažemo “linija razdvajanja”?
Jesam, naveo sam to kao cilj istraživanja koji jeste ostvaren ali oko koga se pletu mnoge druge stavke. Nisu samo identiteti na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou izgrađeni u odnosu na podele koje postoje u gradovima, već u odnosu na ono što čini simboliku pojedinih delova urbanih teritorija. Ako su to natpisi ulica, grbovi, zastave, bilo šta što pokazuje da je nešto pripada jednom na nekom prostoru, onda to nekom drugom predstavlja smetnju ukoliko je naučen da voli drugačiji korpus simbola. Kada kažem da populacije u ovim gradovima drugačije konstruišu identitet u odnosu na to da li imaju formalnu podelu ili ne, važno je reći da u odnosu na ono što zovemo “sistemom” drugačije reaguju i odnose se prema nečemu što im je ponuđeno kao datost.
Neprekidno u sebi osećam da trebam krenuti ka prostorima koji su mi se činili tako blizu a tako daleko, da trebam da istražim nešto o čemu svi pričaju suprotno, o čemu se piše negativno i – polazim, ostajem neko vreme i stvaram poznanstva za ceo život, uključujući najvažnije i životno, vezano za voljenu osobu
Međutim, u okviru svake zajednice, bilo da je reč o Bošnjacima, Srbima ili Hrvatima, kao i ostalima koji se tako ne izjašnjavaju, postoje složenije “linije razdvajanja”. One mogu biti po imovinskom stanju tj. ekonomskom zaleđu određenih ljudi, ali su najčešće prema geografskom poreklu, prema tome ko odakle potiče, ko je “starosedalac” ili “doseljenik”, o čemu svedoči čak veliki broj nadimaka koji postoje za određene populacije.
Takvi i drugi podaci nalaze se u monografiji koju trenutno pripremam, a trebalo bi da izađe do kraja ove godine. Postoje “linije razdvajanja” vezane za muziku koju neko sluša i one nisu povezane sa etničkim linijama, već se manje ili više preklapaju sa granicama između različitih muzičkih žanrova i muzičkih oblika. I o tome sam pisao sa Zoranom Guja, koja je trenutno na doktorskim studijama etnomuzikologije na Muzičkoj akademiji u Sarajevu. Inače, voljena osoba.
Pa ipak, također bi bilo pojednostavnjeno reći i da nacionalne grupe ne detirminiraju “graničnost”. Kako ti Bošnjaci, Srbi i Hrvati percipiraju granice u Sarajevu i Mostaru i zašto je to tako?
Nacionalne grupe ne determinišu “graničnost” kao takve već pojedini interesi onih koji vode te, prikladnije bi bilo reći, zajednice. Dakle, u određenom istorijskom trenutku određeni ljudi imaju određene ciljeve i to nije ništa novo. Isto tako, pripadnici određenih naroda smatraju da ono što oni žele da postignu drugačije od onoga što žele da postignu drugi narodi. Problem nastaje kada se kasnije svi bave posledicama umesto uzrokom, tako što se optužuju ti isti čitavi narodi da su započeli neki sukob ili se poistovetili sa njim.
Zaboga i u jednoj porodici članovi imaju različita mišljenja, kako da u okviru istog naroda drugačije bude slučaj!? “Graničnost” i uopšte pojam granica, poprimio je prilično negativnu konotaciju u javnosti a radi se o pojmu koji može da nam poruči mnogo. Od toga ko sve može da sarađuje uprkos nečemu što mu se nameće, preko toga šta je sve porozno tj. labavo u odnosu na čvrstinu sa kojom se predstavlja, do toga zbog čega nastaju uopšte granice. ko ih stvara itd. Bošnjaci, Srbi i Hrvati granice u Sarajevu i Mostaru shvataju kao barijere koje im čuvaju ono što smatraju svojim i što bi im ugrozilo opstanak ukoliko bi nestale.
Međutim, u okviru svake zajednice, bilo da je reč o Bošnjacima, Srbima ili Hrvatima, kao i ostalima koji se tako ne izjašnjavaju, postoje složenije “linije razdvajanja”. One mogu biti po imovinskom stanju tj. ekonomskom zaleđu određenih ljudi, ali su najčešće prema geografskom poreklu, prema tome ko odakle potiče, ko je “starosedalac” ili “doseljenik”, o čemu svedoči čak veliki broj nadimaka koji postoje za određene populacije
Iako na različite načine to predstavljaju tokom razgovora, vrlo jasno se radi o nečemu pomoću čega se osećaju sigurno. Najviše zbog poslednjeg rata i toga da bi možda neka veća integracija stvorila drugačiji ambijent od ovoga koji je trenutno na snazi. Ipak, često sva tri naroda različitim međusobnim druženjima, radom na istim mestima i drugim praksama društvenog i ekonomskog (a i političkog) karaktera, pokazuju da se svakodnevni život odvija bez ikakvih prepreka. Njima je granica u tom slučaju nevažna ali nije nepostojeća, jer mnogi znaju i žele da dalje prenesu drugima “dokle je njihovo” u smislu teritorije, običaja, verovanja i vrednosti. Ipak, i u tom domenu čini se da svi rade iste stvari na tri različita načina, da svi imaju isti cilj do koga drugačije dolaze, mada sam rekao na početku odgovora da to ne deluje baš tako.
Šta je to što uvijek bježi mejnstrim medijima kada izvještavaju o “gradovima slučajevima”?
Mejnstrim medijima gotovo uvek izmakne da pomenu nešto što je oličenje ljudskosti i dobrote, a da to ne vezuju za etnicitet lica o kojima pričaju. Dakle, bitno je šta si a ne šta radiš i kako se ponašaš, pogotovo još ako je nekakav sukob ili tenzija u pitanju, vest je zagarantovano odlična i može da prođe! U doktorskoj disertaciji na kojoj sam radio ravno tri godine bilo je važno da se pođe od nečega, ne da se tvrdi nešto što je konačno, tako i nikako drugačije.
Kako ne bi dolazilo do razdvajanja dalje potrebno je da se shvati kako život na određenom geografskom prostoru stvara određene sličnosti, ali da istorijsko breme ponekad odvede u ćorsokak iz koga svako od nas treba da nauči kako da se izbavi, bez toga da ga mora zaboraviti
Zbog toga sam morao da postavim određene okvire vezane za dve urbane celine, Mostar je neformalno podeljen u simboličkom, političkom i delimično administrativnom ali ne i teritorijalnom smislu, dok je Sarajevo na svim tim nivoima zvanično podeljeno, budući da postoje Kanton odnosno Grad Sarajevo i Grad Istočno Sarajevo. Kada koristim reč “podeljen”, ne mislim da je ona dobra već da se koristi u teorijskoj literaturi iz etnologije i antropologije, sociologije, politikologije i drugih društveno-humanističkih disciplina, tako da se često ne može izbeći.
Međutim, postoje nazivi “granični” i “sporni” i sl. gradovi, koji se takođe mogu naći ali su manje učestali.
Termin koji Vi pominjete “gradovi slučajevi”, možda je najpogrdniji u smislu etikete koja se stavlja stanovnicima istih. U dva grada u kojima sam vršio terensko istraživanje, što je sama srž nauke kojoj pripadam (etnologija i antropologija), proveo sam vreme sa ljudima svih etničkih zaleđa – živeo i pričao sa njima, boravio među njihovim članovima porodice, poznanicima i prijateljima.
Tako su stavovi, razmišljanja i prakse beleženi iz dana u dan. Najpre sam jednu godinu proveo čitajući i informišući se o gradovima i njihovom istorijatu, kulturi, političkoj i ekonomskoj situaciji, a zatim sam dve godine proveo u njima.
Zaboga i u jednoj porodici članovi imaju različita mišljenja, kako da u okviru istog naroda drugačije bude slučaj!? “Graničnost” i uopšte pojam granica, poprimio je prilično negativnu konotaciju u javnosti a radi se o pojmu koji može da nam poruči mnogo
Mnogo dobrih ljudi pomoglo mi je za smeštaj, poznanstva sa drugim ljudima, uopšte pružalo mi je neprekidnu logističku i moralnu podršku. Naravno, porodica je stajala iza mene u svakom trenutku. Za mene sve bilo neverovatno iskustvo, prijatno, opušteno i bez onoga što sam mogao da čitam na osnovu izveštavanja medija – sukobi, sukobi i samo sukobi. Primetio sam da su prelasci preko entitetskih, simboličkih i državnih granica učestali ne samo na ekonomskom već i društvenom nivou, da su ljudi povezani iako se ne čini tako, a da kod nacionalnih grupa postoje unutrašnje granice, najviše uslovljene migracijama i tome kakvu predstavu imaju “starosedeoci” o određenoj “doseljeničkoj” populaciji na osnovu njenog geografskog porekla i predstava vezanih za određeni kraj ili regiju.
I dobro kad razgolimo sve te tako normalne i ljudske, svečovječanske, podjelice koje smo predimenzionirali…
Eto, mediji neće reći da postoje unutrašnja trvenja i da nije isto npr. biti Srbin u Sarajevu, Istočnom Sarajevu i Mostaru, Hrvat u srednjoj Bosni i Hercegovini, Bošnjak u Mostaru, Sarajevu, istočnoj Bosni. Recimo stalno u medijima čujemo da Neretva deli Mostar, što je samo delimično tačno jer se kroz Šantićevu ulicu i Bulevar, kao i neke druge topose, prostiru simboličke linije. Za Sarajevo je vezano toliko arhitektonskih i kulturnih uticaja da bi bilo krajnje pojednostavljeno posmatrati ga kao “orijentalni” grad, ne pominjući austro-ugarski uticaj ili jugoslovenski, kako iz doba Kraljevine tako i socijalističke Jugoslavije. Dakle, često mediji ne žele da nam kažu koliko je narod tamo međusobno sličan, čime bi se možda otvorila scena za priču o sličnostima naroda između današnjih država – Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije. Iako nisam neko ko zagovara ideju da se sada moraju svi pod okriljem nekih moćnika u svetu i velikih sila grliti i ljubiti, jesam itekako neko ko stalno ponavlja da smo međusobno toliko slični ili ponekad isti da se u toj svojoj situaciji zaboravimo sve i odlutamo.
Šta su kod ljudi najčešće “neuralgične tačke”, šta je to što čini međaše razdora čak i onda kada dominantni narativi popuste?
LJudi u Sarajevu i Mostaru imaju svoje, kako Vi navodite, “neuralgične tačke”, koje poprime oblike granica između različitih naroda kada se govori o neprijatnim temama. Mislim da je upravo granični karakter prostora u Bosni i Hercegovini, Srbiji i drugim zemljama stvorio kroz istoriju jedan ambijent kod ljudi čije je regovanje “na prvu” krajnje odbrambeno i pomalo podseća na adolescentsko ponašanje dece prema roditeljima. U prošlosti su se ovde sukobljavala i razgraničavala carstva, ideologije, mišljenja, prostor je bogat resursima kako ljudskim tako i prirodnim, a to nije nimalo zanemarivo u očima onih koji se bore za prevlast u svetu.
Iako nisam neko ko zagovara ideju da se sada moraju svi pod okriljem nekih moćnika u svetu i velikih sila grliti i ljubiti, jesam itekako neko ko stalno ponavlja da smo međusobno toliko slični ili ponekad isti da se u toj svojoj situaciji zaboravimo sve i odlutamo
Tako su i različlite zajednice kroz istoriju poprimile dominantne narative koji su zasnovani na strahu od onog Drugog ali i nekoj vrsti upućenosti prema tom istom Drugom. Zato čak i kada dominantni narativi popuste, ljudi se gložu oko toga kako treba da izgleda prostor u kome žive, upravo zbog toga što su posleratna dešavanja na nivou formalno-pravnog uređenja stvorila “namerni haos” na temeljima onoga što je postojalo od ranije – sukobi “velikih” u kojima su učestvovali “mali”.
Ipak, ako su “mali” dovoljno mudri da zajedno mogu postati i ostati “veliki”, onda se njima ne može upravljati i manipulisati. Mislim da se na takvu kartu može uvek igrati ali oprezno i uz učešće različitih ljudi ne samo po etničkoj pripadnosti, što je za sve goruće pitanje, već po zanimanju, iskustvu, pogledima na svet, duhu itd.
Gdje vi, najzad mislite, da postoje najveće poveznice, a gdje ponajveće razdvajanje među svim kolektivima?
Možda sam kroz svoje dosadašnje kazivanje nagovestio, dakle svakako kulturne sličnosti, svakodnevni život, pogled na svet, to su najveće poveznice, a najveće razdvajanje dolazi usled forsiranja (namernog ili nenamernog) razgovora o neprijatnim temama kao što su političko i društveno uređenje prostora u kome narodi u Bosni i Hercegovini žive, u smislu grada, entiteta, države ili nečega drugog. Kako ne bi dolazilo do razdvajanja dalje potrebno je da se shvati kako život na određenom geografskom prostoru stvara određene sličnosti, ali da istorijsko breme ponekad odvede u ćorsokak iz koga svako od nas treba da nauči kako da se izbavi, bez toga da ga mora zaboraviti. Ako još nešto mogu da dodam, onda je to svakako i lična promena koju sam doživeo radeći u Mostaru i Sarajevu na terenu. Postao sam smireniji, shvatio da u životu treba posmatrati sve kao rešivo i da sa ljudima treba ići u svaku priču otvorenog srca. Zato sam i spontano počeo da gledam na poveznice više nego na razdvajanja. Ukoliko ne budemo počeli da gledamo ono što je dobro među našim narodima ili narodom, postaćemo ono što želi svet da mi budemo – bezumna banda ludaka koja se međusobno svađa i koju svako može iskoristiti.
Razgovarao: Vuk Bačanović, Foto: Lični arhiv Bogdana Dražete