Ima li razloga za optimizam u Novoj Godini? Šta se može naučiti iz godine pandemije i globalnog „reset-a“? Kako se nositi sa propagandnim / ideološkim narativima u eri „post-istine“?
Informacije (uključujući tu i fikciju, poluistine i laži) koje cirkulišu u javnom prostoru igraju odlučujuću ulogu u oblikovanju društva i karakteru javnih politika. To, po sebi, nije ništa novo. Nove su mogućnosti njihovog širenja i manipulisanja istim. Tehnologija manipulacije informacijama je naročito važna u vremenima velikih kriza, poput tekuće globalne krize izazvane pandemijom kao i još jednom, cikličnom, krizom kapitalizma.
Sofisticiranost koja je manipulativnost
Kriza koja pogađa najveći broj zemalja na svetu ima svoje ekonomske, političke ali i ideološke aspekte. Kao i svaka velika kriza, i ova predstavlja mogućnost za stvaranje profita, za korišćenje kriznih situacija kako bi se zauzeli povoljniji položaji u nekoj od mnogobrojnih šahovskih partija koje se globalno igraju. U te svrhe je manipulacija informacijama i „javnim mnenjem“ nezamenljiv instrument.
Nove tehnologije su omogućile sofisticiranost i manipulativnost koje nisu bile poznate starim totalitarnim sistemima. Nije neophodno posetiti neku egzotičnu despotiju da biste bili neprekidno izloženi propagandi. Demokratski (ili „demokratski“) sistemi će vam takođe ponuditi tu uslugu, i, što je najlepše, toga najčešće nećete biti ni svesni.
U stvari, koristeći digitalne tehnologije („pametne“ telefone, aplikacije na istim, društvene mreže, online pretrage, kupovinu itd.), propaganda i određene idejno-ideološke matrice će vam biti plasirane na takav način da će vam se iste učiniti kao nešto samorazumljivo, veoma logično, „blisko pameti“, nešto u šta i vi sami verujete.
Ukoliko nemate svest o manipulativnim tehnikama, i ne zauzimate aktivan i kritički stav prema informacijama koje do vas dolaze, vrlo se lako možete naći u „pro-NATO“ ili „pronacionalnom“ bloku (sa svojim partikularnim „agendama“), u „antivaxxer-skom“ ili „samo hard science“ taboru.
Vrlo lako možete postati propagandni vojnik, pri čemu su vaše „sopstveno“ uverenje, i vaša duboka ubeđenost u ispravnost vašeg mišljenja – zapravo pravi propagandni produkti. (Dodatan problem je što je često teško razlučiti šta su pouzdane a šta nepouzdane informacije, kakav stav treba zauzeti prema nečemu i zašto, čak i ako imate kritičku svest i ne nasedate lako na „pro“ i „contra“ propagandne trikove.)
Ako svi lažu…
Ovo stanje društva i medija u kome su građani neprekidno izloženi najrazličitijim sadržajima u javnoj sferi, od kojih je veliki, ako ne i najveći broj upitan, nepouzdan, lažan ili poluistinit, se danas popularno zove stanjem „post-istine“. Još 1974, mnogo pre nego što je normalizovan i u opštu upotrebu uveden pojam „post-istina“, Hannah Arendt je dala važnu dijagnozu takvog stanja društva: „Ako vam svi stalno lažu, posledica toga nije da vi počnete da verujete u laž, već da niko više ne veruje u bilo šta“.
Ovo je, čini se, samo delimično tačno, jer smo svedoci da i pored neprekidne izloženosti lažima i manipulacijama, određeni segmenti stanovništva nemaju problem da veruju – koliko god površno – i u dve kontradiktorne stvari istovremeno (prizivajući u sećanje Orvelovu „dvomisao“). Ali Arendt ipak ukazuje na jednu važnu stvar: na dvostruku ideološko-propagandnu zamku koja vreba u javnom, „post-istinitom“ prostoru.
Otvorena ili maskirana propaganda ima efekat polarizacije, da određene informacije (fiktivne ili ne) „hrane“ određene segmente populacije, nezavisno od toga da li te informacije doprinose promeni/poboljšanju života tih ljudi ili ne (jer većina ljudi će radije pristati da ostane u lošoj praksi nego što će prihvati da su bili u krivu). Drugi problem je što stanje „post-istine“ često rezultira, i kod onih naprednijih u kritičkom mišljenju, stanjem rezigniranosti i neverovanja u bilo šta, pa samim tim i pasivnošću.
Stanje „sluđenosti“, odustva jedinstvenog i jasnog narativa koji će ljudima reći „šta je i kako je“, u najvećem broju slučajeva dovodi do
- Polarizacije, radikalizacije, zatvaranja u grupe ideoloških istomišljenika, koje pružaju osećaj sigurnosti, osećaj postojanja jasnog (i simplifikovanog) narativa, kao i osećaj sopstvene vrednosti (unutar homogenizovane grupe), dajući razlog za borbu,
ili, naprotiv,
- Rezignacije, inercije, povlačenja iz sfere bavljenja bilo čim što prevazilazi najneposrednije lično iskustvo i izazove.
Stanje loše beskonačnosti
Tako često čujemo, i od ljudi koji nisu intelektualno nevini, komentare tipa: „čemu sve to“, „kao da ima neke koristi baviti se time“ (npr. kritičkim mišljenjem, „teorijom“), „vidiš kakvo je vreme došlo, nema ničeg drugog, samo surova realnost.“
U ovim stavovima nije teško prepoznati ropsku svest koja prihvata (nekad svesno a nekad nesvesno) pasivnost i rezigniranost, koje pružaju izgovor i objašnjenje za svako buduće perpetuiranje stanja loše beskonačnosti, na ličnom i kolektivnom nivou.
U percepciji stanja „surove realnosti“, gde nikakva „teorija“ ne pomaže, većina ljudi je fokusirana na brutalnu silu, prinudu (kao neku vrstu „čiste prakse“), koju država, korporacija, ili neka druga struktura moći nameće i sprovodi, koja otežava životne uslove, čineći ih nekad i nepodnošljivim. I tu, navodno, „teorija ne pomaže“. Iako ovo može biti tačno u konkrentim slučajevima (naročito kada je pojedinac ili manja grupa prepuštena sama sebi u odnosu prema moćnom a opresivnom sistemu), ovakva pozicija zamagljuje nekoliko stvari.
Prva je da svaki režim, bez obzira na brutalnost ili autoritarnost, postoji dok god ne izgubi legitimitet. Autoritarni režimi se plaše gubitka legitimiteta. Zato je tu moćna (npr. partijski kontrolisana) propagandna industrija i represija. Instinktivno ili svesno, opresivni režimi znaju da njihovo održanje zavisi isključivo od spremnosti većine građana da prihvate takav režim.
Interesi formalno demokratskih režima
Onog momenta kada kritična masa ljudi shvati da je reč o uzurpatorima, da to nije pravedan niti legitiman sistem, i reši da više ne želi da podržava taj režim i živi njegove loše fantazije, tog trenutka počinju da se javljaju pukotine u mehanizmu vlasti i sile. Ljudi više nisu spremni da rade sve što se od njih traži, bar ne toliko revnosno, što vodi ka urušavanju piramide moći.
Formalno „demokratski“ režimi su još više zainteresovani za to šta ljudi misle. Ukoliko postoje mehanizmi za nenasilnu promenu režima, političkog usmerenja, pa time i društvene realnosti, onda tehnologija manipulacije informacijama u javnom prostoru postaje glavni prostor bitke (umesto tajnih policija, poslušnosti partiji ili partijski kontrolisanih medija), kako bi se postigao željeni „produkt“ – građanin konzument, koji će biti veoma poslušan u stvarima koje su bitne, i kome će biti ostavljeno da vodi svoje izolovane mikro-borbe (ako za njih ima snage i inspiracije) ali koje nemaju značajniji potencijal da promene neke od najvažnijih aspekata društvene realnosti (poput, recimo, kapitalističkog sistema).
Tako vreme post-istine dovodi do toga da to što se naziva društvenom i životnom „praksom“ jeste jedan oblik laži, jedan vid ideologije koju ljudi apsorbuju, i u skladu sa kojom se onda ponašaju. Ideologija (ili, ako hoćete, „teorija“) tako generiše društvenu realnost.
Nastaviće se.
Davor Džalto je pravoslavni teolog, društveni teoretičar, umjetnik i istoričar umjetnosti, i autor više knjiga, stručnih članaka i umjetničkih projekata. Svojevremeno najmlađi doktor humanističkih nauka u Njemačkoj i bivšoj Jugoslaviji. Značajan doprinos dao je analizi procesa globalnih integracija, te kritici nacionalizma na prostoru bivše Jugoslavije. Autor je knjige „Anarchy and the Kingdom of God: From Eschatology to Orthodox Political Theology and Back“. Redovni je profesor Univerzitetskog koledža u Stockholmu
Piše: Davor Džalto za Preokret, Ilustracija: Preokret