Šta se zaista dogodilo 1389. godine?
Šta se, u stvari, desilo na Kosovu tog Vidovdana 1389. godine?
Veliki srpski poraz?
Mala turska pobeda?
Ni jedno ni drugo?
Nedugo nakon Kosovske bitke, tadašnji vladar Bosne Tvrtko I Kotromanić pisao je Trogiru i Firenci hvaleći se kako je on lično izvojevao veliku pobedu nad Turcima na Kosovu. Svog saveznika kneza Lazara Hrebeljanovića ne pominje, ali zato ističe da se bosanski vojvoda Vlatko Vuković vratio sa glavninom svojih ljudi i da je imao malo gubitaka. Tvrtko nedvosmisleno govori o turskom porazu a pobedu pripisuje, kome drugom – nego sebi. Što i nije ništa neobično ako imamo u vidu da se bosanski vladar potpisivao kao kralj Srba i Bosne.
Još i pre ovog Tvrtkovog skromnog hvalisanja, vladalo je uverenje da je srpska vojska pobedila, naročito je zanimljiv odgovor iz Firence Tvrtku u kome se pominju i detalji bitke, te Muratova pogibija kao delo “dvanaestorice zaverenika”.
Legenda o vitezovima Reda Zmaja, kao i šturi podaci o tom viteškom redu, kažu da je on brojao tačno dvanaestoricu. Taj broj ima veze sa hrišćanstvom, konkretno – dvanaest vitezova kao dvanaest Hristovih apostola. Još ako imamo u vidu razna likovna prikazivanja Miloša Obilića kroz vekove gde su mu slikari i ilustratori stavljali na glavu šlem sa figurom zmaja, nameću se mogućnosti koje raspiruju maštu.
“Probivši neprijateljske čete i kamile naokolo vezane, mačem otvoriše sebi put, do Muratova šatora dopreše. Srećan nad ostalima i onaj, koji vođu tolike sile, jurnuvši mu mač u grlo i skut, junački umori.”
Ova firentinska verzija Muratove pogibije savršeno ide u prilog teoriji da je turski sultan ubijen u bici a ne kako to kazuje narodno predanje.
Ali to nije sve.
U jednom spisu nastalom u Parizu, njegov autor Filip Mezijer je koji mesec posle same bitke napisao da je Murat potpuno pobeđen: “On i njegov sin pali su u boju kao i najhrabriji iz njegove vojske.”
O razmerama turskog poraza pišu i Mlečani, kao i Vizantinci, nigde se ne pominje turska pobeda. A vazda oprezni Mlečani su u potezu diplomatske dovitljivosti krajem jula 1389. poslali na turski dvor dva pisma saučešća – jedno za Jakuba, drugo za Bajazita, jer nisu znali koji je od prinčeva poginuo u bici. Čuveni romejski političar, mislilac i govornik Dimitrije Kidon takođe ostavlja zapis o Kosovskom boju u kome nema mesta osmanskoj pobedi i gorko zaključuje: “Ni kad bi svi Turci pomrli, uveren sam da Romeji ne bi počeli pametnije da rade.”
Ove njegove reči ispostavile su se kao proročke.
“Svi do sada poznati izvori iz same godine boja na Kosovu, izazvani samim događajem, ili sasvim otvoreno slave hrišćanski trijumf, ili su prilično neodređeni. O turskoj pobedi ne govori nijedan”, zapisao je 1940. godine istoričar Mihailo Dinić.
Pa odakle onda to da mi danas obeležavamo godišnjicu poraza?
Više je razloga.
Prvi je da se poraz pominje u izvorima nastalim kasnije, negde čak i vekovima nakon bitke, ali su ti izvori uzimani kao relevantni od strane diletanata i raznih nadriistoričara. Onda je tu i narodna mašta doprinela učvršćivanju mita o porazu kroz poeziju i predanje, opet, radi se o pesmama koje su nastale mnogo godina posle same bitke. Zatim je kosovsko stradanje postalo romantičarski ep veoma zahvalan za obradu pa je na velika vrata ušlo u našu književnost, pre svega u poeziju, a posle i u dramu i prozu. Kosovskom bitkom su se u jednom trenutku, kaže profesor Rade Mihaljčić, naš ugledni istoričar, više bavili istoričari književnosti.
Taj mit je našao i svoju primenu u srpskom političkom životu, pa je i danas još živo (i bolno) sećanje na jednog sprskog savremenog političara koji ga je vešto zloupotrebio za tzv. “buđenje naroda” i svoju neslavnu državničku karijeru počeo upravo sa Gazimestana.
Drugi razlog možemo tražiti u želji da se opravda sve ono što se desilo pre i posle boja. A to je silna nesloga među srpskom elitom, koja je dovela do rascepa u državi i opadanja moći carstva u čemu je zdušno učestvovao i kosovski mučenik Lazar Hrebeljanović. Da srpska vlastela nije bila toliko nesložna i zavađena, ne bi Turci tek tako na Kosovo ravno. Taj rasap nastavio se i posle bitke, gde je Lazarev naslednik Stefan morao čak da ratuje sa rođenim bratom i sestrićem. Sasvim je moguće da je težina srpske pogibije na Kosovu preuveličana kako bi se opravdao vazalni odnos koji je prema Turcima imao despot.
Zaboravlja se, naravno, da se srpska država posle bitke našla između čekića i nakovnja i da ju je spasla kneginja Milica svojom mudrošću i veštim diplomatskim potezima. Jedan od njih bio je i prihvatanje vazalnih odnosa i davanje kćerke Olivere Bajazitu u harem. Sve to svakako se ne bi desilo da nam Ugri nisu udarili sa leđa i da srpska kneževina nije stavljena u poziciju da bira između turskih vazalnih uslova i ugarskog mača.
Knez Lazar u Simovićevoj drami i istoimenom Šotrinom filmu kaže:
“Kosovo se samo izabralo.”
Nije baš tako.
Po svoj prilici, bojište je izabrao sam Lazar, jer mu je u strategijskom smislu odgovaralo, pre svega zbog toga što je bilo pogodno za dejstvo konjice.
Petar Tomac, koji je napravio detaljnu analizu bitke, povodom toga kaže: “Moramo odati priznanje Lazaru na izboru bojišta i sa taktičkog gledišta. Kad je već rešio da se ogleda sa Turcima na otvorenom polju, bolje polje nije mogao naći u okviru postojećih operativnih i strategijskih zahteva.”
E, sad, ostaje pitanje šta su srpski velikaši tražili u borbi sa Osmanlijama na otvorenom polju.
Naročito nakon što se pokazalo da je pravi način za borbu sa Turcima polugerilsko ratovanje na njima nepovoljnom i nepoznatom terenu i ako se ima u vidu da su Agareni, kao nomadski narod koji živi mahom u pustinji, vičniji borbi na širokom polju.
To će izgleda navek ostati tajna. Mada ima onih koji tvrde da je ključ za odgovor na ovo pitanje u staroj i nadaleko čuvenoj srpskoj vrlini – sujeti.
Navodno su se na nekoj gozbi, da ne kažemo, pijanci, jer to nije primereno “gospodi” kakvu nam prikazuju narodne pesme, srpski plemići utrkivali u tome ko će prvi da stane u kraj Turcima. Pa je tako, prema legendi, Vuk Branković rekao da on sam može da pobedi Turke sa svojim oklopnicima.
Bilo kako bilo, Srbi su tog vrelog vidovdanskog jutra izašli pred Turke u poretku koji je u sebi sadržao jednostavnu, pa samim tim, predvidljivu formaciju i strategiju.
Lazar je bio u centru, sa oklopnom konjicom koja je brojala najmanje 3000 ratnika. Drugu liniju borbenog poretka činila je pešadija. Vuk Branković je sa svojim oklopnicima stao na desno krilo, a zapovedništvo nad levim krilom palo je na Vlatka Vukovića.
Prema nekim grubim procenama, otprilike 40.000 Turaka na 30.000 Srba.
Nasuprot Lazaru bio je centar turske vojske u čijoj sredini je bio emir Murat okružen janjičarima. Na levoj strani, naspram Vuka je bio princ Jakub, a da desnom krilu princ Bajazit.
Bitku su, po svoj prilici, počeli turski strelci. Oni su zasuli strelama prvu srpsku liniju u kojoj su bili oklopnici. Iako to nije imalo mnogo efekta, niti je nanelo Srbima iole ozbiljnije gubitke, taj manevar je nagnao srpsku konjicu na pokret.
Taktika borbe oklopljenih konjanika bila je jednostavna.
Veliki juriš na neprijatelja čiji bi učinak praktično odlučio i bitku.
Lazar je stavio na glavu svoj šlem sa bivoljim rogovima i naredio pokret.
Plan je bio da se Turci satru u odlučujućem i jakom udaru konjice.
U nekim (pretežno turskim izvorima) piše da su Turci prozreli ovu srpsku nameru te iza prve linije iskopali rovove u koje su postavili naoštreno kolje. Konji srpskih oklopnika su tu upali i polomili noge, tako da je prvi udar bio ublažen.
Međutim, to im izgleda nije mnogo pomoglo.
U centru je Lazar imao početni uspeh, dok se Vlatko Vuković na desnom krilu slabo pokazao protiv Bajazita i njegovih iskusnih trupa.
Kosovska bitka se uglavnom (netačno) prikazuje kao sudar dveju vojski gde su Srbi imali početni uspeh, a onda je Miloš proburazio Murata, knezu Lazaru konja ubiše, pa Bajazit preuzima vođstvo nad turskom armijom i dobija bitku. U međuvremenu pridavi brata, čisto da se osigura. Nakon toga se sveti srpskom knezu i njegovim velikašima tako što ih skrati za glavu. Vuk Branković je, naravno, već negde kod Prištine. A Majka Jugovića dobija loše vesti tako što joj ih saopšte dva gavrana. Marko Mrnjavčević, iako turski vazal, takođe je hteo da se tuče sa Turcima na Kosovu, ali je zakasnio.
U stvari, srpska vojska je bila prilično uspešna protiv Murata i njegove silne ordije.
Toliko, da se ta velika armija nije mogla dugo oporaviti od poraza koji su doživeli na Kosovu.
Prvi udar oklopnika u Muratov centar je strašno uzdrmao Turke.
Štaviše, sasvim je moguće da je u njemu upravo nastradao sam sultan.
Verzija u kojoj Obilić bez ikakvih problema ulazi u njegov šator, pa još i naoružan, i uspeva da ga ubije naočigled svih njegovih vezira, seiza, telesne garde… malo je verovatna.
Pre će biti da je tačnija verzija u kojoj su srpski vitezovi napravili klinastu formaciju, sličnu onoj koju je upotrebio Aleksandar Makedonski u bici kod Ise, i da su probili turski centar sve do emirovog šatora. Tamo je neko od vitezova (Obilić) pogodio Muratovog konja kopljem, oborio ga, a onda mu presudio mačem.
Ono što nije uspelo srpskim vitezovima, a bilo je od iskonske važnosti, jeste da obore sultanovu zastavu, onako kako je to uradio Dušan Silni sa stegom bugarskog cara u bici kod Velbužda. U metežu i kovitlacu bitke to možda i nije bilo moguće. Bajazit ili neki od Muratovih begova lukavo sakriva sultanovo telo i nastavlja sa borbom.
Ovo je veoma bitno jer za tursku vojsku je sultan personifikacija Alaha na zemlji i ako padne, tj. bude ubijen, onda bilo kakva borba nema smisla jer je to poruka direktno sa Neba i kazna za neimenovane grehove. Međutim, turski vojnici na Kosovu nisu saznali da je emir mrtav i nastavili su sa borbom.
Ovo je bilo od presudne važnosti, jer da se desilo obrnuto, najverovatnije da ni Bajazit ne bi izvukao živu glavu sa Kosova polja.
Štaviše, sasvim je moguće da je do Muratove pogibije dovela pogrešna taktika i procena njegovih najboljih vojskovođa.
Evrenos-beg, koga Petar Tomac naziva Muratovim “taktičkim mentorom”, uspeo je da ubedi sultana i ostale da treba voditi odbrambenu bitku. Pošto je pravilno procenio da turska laka konjica nema mnogo izgleda protiv oklopnika, on savetuje svog emira da se turska linija povuče i namami srpsku konjicu u klopku. “Valja im se skloniti s puta”, savetovao je Evrenos. “Pa im doći ostrag i otada opskakajući oko njih, treba ih udarati neprekidno i ubijati, jer su obučeni u oklopu od željeza. Inače ih natrag suzbiti nije moguće.”
I zaista, ovo se uklapa u sled događaja.
Prsten od turske vojne elite, janjičara, najjači je oko sultana. Turska prva linija je sasvim moguće propustila klinastu formaciju srpskih oklopnika sledeći taktičku zamisao Evrenosa. E, sad, ono što Muratovom mentoru nije palo na pamet jeste da se tako oslobađa put ka janjičarima, dakle – i prema vladarskom bivaku. Ili mu je možda i palo na pamet ali je mislio da nema šansi da Srbi probiju taj bedem sačinjen od najbolje jedinice u celoj osmanskoj vojsci.
Epilog sledi.
Oklopnici razbiju odbrambeni janjičarski prsten, dolaze do Murata i tu mu biva kraj.
Tako je, možda, verni Evrenos-beg, bez očigledne namere, možda pomalo i iz gluposti, ubio svog gospodara.
A uz sve to, znatno je oslabio centar jer je u tom udaru palo dosta vrsnih boraca u janjičarskim redovima pa su srpski oklopnici nastavili da se bore sa pešadijom i lakom konjicom, spahijama i akindžijama, koji im, ipak, nisu bili dorasli.
Nakon Muratove pogibije, situacija na bojištu je sledeća: na levom krilu Jakub je potpuno razbijen, u centru se vodi ogorčena borba u kojoj se ne vidi ko će prevladati, jedino Bajazit na desnom krilu stoji i ne odstupa, ali je svestan da je na ivici poraza.
Tada je usledio turski protivnapad.
“Posle toga odjednom Bajazit han snažno stiže pred nevernika kao grom…”, piše turski hroničar Nešri.
Za njim kreću i ostali turski predvodnici, veliki vezir Ali-paša, nesrećni taktičar Evrenos-beg, za njima Jahši-beg, Sarudža-beg, Tovudža Balaban i ostali.
Kako je ovo obezglavljena turska vojska učinila – nije baš jasno.
Baš kao što nije najjasnije kako je Bajazit uspeo da se nametne kao komandant čitave vojske a ne samo njenog krila. U toj silnoj pometnji i gužvi, preuzimanje komande nad čitavom vojskom u kojoj su centar i jedno krilo obezglavljeni, koja je pred rasulom i porazom, ravno je pokušaju da se osedla besni konj. Pretpostavimo da je Bajazit, koji je bio sposoban i preduzimljiv ratnik, uspeo to nekako da uradi i da rasute redove Osmanlija usmeri u kontranapad. Taj udar svakako nije mogao da bude toliko jak i efektan kako ga opisuju turski hroničari bujne mašte.
“Ohrabri se, pa se ponovo vrati…”, piše dalje Nešri, “I poče nevernika da bije sabljama.”
U tom udaru koji je predvodio Bajazit lično, najverovatnije je stradao i sam Lazar. Neki turski izvori, pa i neki srpski, poput Studeničkog i Cetinjskog napisa, tvrde da je Jildirim lično odsekao Lazaru glavu. Po Orbiniju, Lazar je uhvaćen u bekstvu i pogubljen. Čak i Konstantin Filozof tvrdi da je Lazar obezglavljen posle bitke a da je srpska vlastela izmolila princa da budu pogubljeni pre njega kako ne bi gledali smrt svog gospodara.
Sve ovo je prilično protivrečno i nejasno, a mnogi izvori potiču iz perioda mnogo godina posle bitke, tako da se ne mogu uzeti za potpuno verodostojne. Ipak, ovakva mučenička Lazareva smrt, nasuprot onoj koja je istorijski realnija i koja se desila u bici, pogodnija je za nadogradnju. Na odsečenoj Lazarevoj glavi sagrađeno je toliko legendi i narodnih priča da bilo koja druga verzija tog događaja, makar bila apsolutno istorijski istinita, jednostavno ne dolazi u obzir.
Biće da je ovaj poslednji trzaj turske vojske i napad potpuno iscrpao malaksale vojnike i na jednoj i na drugoj strani i da posle njega ni Srbi ni Turci nisu mogli da dođu do pobede.
Po svoj prilici, bitka je prestala kada su obe vojske iznemogle i kada je i jednima i drugima bilo jasno da neće biti pobednika. Krajnji ishod bitke, Pirova srpska pobeda, ogleda se u prostoj činjenici da je Bajazit bio suočen sa velikim gubicima, na neprijateljskoj teritoriji, sa neostvarenim ciljem samog vojnog pohoda, kao i u tome da je sada u zaleđu imao carstvo koje će, kada do njega dođu vesti o pogibiji emira i princa, zahvatiti potpuni haos.
Teško da je Bajazit, stojeći nad odrom oca i brata, vojske razbijene i posečene, razmišljao o tome kako da kapitalizuje svoju “pobedu”.
On je već mislima bio u Jedrenu, gde se već javio zametak dinastijskih borbi.
Kada do rođaka i pohlepnih vezira dođu vesti o pogibiji Murata i Jakuba, te o slomu osmanske armije na Kosovu, povadiće se mnogi gajtani namenjeni preostalom, jedinom sultanovom nasledniku. A da se ti gajtani ne bi stegli oko njegovog vrata, Bajazit je morao da reaguje munjevito, u skladu sa svojim nadimkom.
Tako je jedini preostali sin ubijenog turskog sultana učinio ono što se nametalo samo od sebe. Pokupio je ono što je ostalo od vojske i vratio se odakle je došao.
S druge strane, Srbija je ostala obezglavljena, njena vojska satrvena, a novi gospodar je faktički bio – Vuk Branković.
Tu dolazimo do jednog od ključnih pitanja – zašto je narodno predanje žigosalo Vuka Brankovića kao izdajnika?
Postoji više razloga za to. Nijedan od njih nema veze sa njegovim držanjem u Kosovskoj bici.
Jedini greh gospodara Vuka Brankovića bio je to što je preživeo bitku.
A kako se on zaista poneo na Kosovu?
Vuk se, za razliku od Lazara, opredelio za “carstvo zemaljsko”, a to buduća pokolenja guslara, pesnika i kvaziistoričara nisu mogla da mu oproste. Ipak, on je izdajnikom prvi put oglašen čitava dva veka posle bitke, u pseudoistorijskom delu “Kraljevstvo Slovena” Mavra Orbina.
S vremenom, on je postao simbol nevere, izdajstva i kukavičluka, pa je tako nazvati nekog “Brankovićem” u Srba postalo vrhunska uvreda.
Branković se, istorijska nauka je to dokazala, na Kosovu borio časno i do kraja, uspevši da sa svojim oklopnicima nanese teške gubitke Osmanlijama i najverovatnije ubije princa Jakuba. Iz boja se povukao tek kada je video da je svaka borba uzaludna i da su Turci takođe rešeni da se povuku.
Uprkos tome, neki pisci, poput đeneralštabnog pukovnika (a potonjeg predsednika Srpske kraljevske akademije) Jovana Miškovića koji je 1890. izdao za to vreme obimnu vojno-istorijsku studiju o boju na Kosovu, čak tvrde da je Vuk bio u rezervi sa 6000-8000 oklopnika i da uopšte nije ulazio u bitku.
Narodno predanje je još nemilosrdnije, u našim narodnim pesmama Branković je izdajnik i zlikovac bez premca. U narod je s vremenom ušla priča da je Vuk izdao svog zeta Lazara i da je on kriv za poraz Srba na Kosovu.
Poraz, koga, doduše nije ni bilo, ali ko će u pesničkoj i pripovedačkoj zanesenosti da vodi računa o takvim sitnicama? Naročito ako pesme i priče nastaju dva ili tri veka nakon samog događaja.
Posle Kosovskog boja, Vuk Branković je defakto postao prva ličnost u onome što je ostalo od srpskih zemalja. Uživao je ugled među Ugrima, Dubrovčanima i Mlecima, čak je počeo da se potpisuje kao “gospodar Srba i Podunavlja”, stremeći na taj način da bude glava ne samo Brankovićima nego i Lazarevićima jer je Lazarev naslednik tada imao tek 15 godina. Otišlo se toliko daleko da je imenu gospodara Brankovića pridodavano i ime Stefan, koje je ujedno bilo i vladarska titula a u vreme Nemanjića imalo i državno-simboličko značenje. Čak se i crkva podelila između Brankovića i Lazarevića. Tako je vrh Srpske pravoslavne crkve podržavao Stefana, što i nije mnogo čudno ako se ima u vidu koliko je njegov otac bio izdašan prema njima, a hilandarski monasi su podržavali Vuka. Što, takođe, nije nikakvo iznenađenje, jer je Vukov rođeni brat monah Gerasim uživao veliki ugled na Svetoj Gori.
Ovde se jasno vidi da duga i brižno negovana tradicija mešanja naše crkve u svetovne stvari, pa i u državnu politiku, nije proizvod novog doba već da postoji odavno.
Rade Mihaljčić u svojoj studiji o Kosovskom boju lepo primećuje: “Vuk je od Kosovske bitke do smrti više vremena Turcima pružao otpor nego što im je bio vazal.”
Za razliku od kneginje Milice koja je zastupala svog maloletnog sina, Lazarevog naslednika Stefana, Vuk Branković nije priznao vrhovnu vlast Osmanlijama. Nije bio u pratnji sultana Bajazita u bici na Rovinama 1395. za razliku od Konstantina Dragaša i Marka Mrnjavčevića koji su u njoj izgubili glave. Već u jesen 1397. dakle, manje od deset godina posle Kosovske bitke, Vuk Branković je završio u turskom ropstvu a njegov posed dat je Lazarevićima.
Pa zbog čega je onda Vuk zaslužio sudbinu izdajnika kada se on jedini od srpskih velikaša opirao Bajazitu?
Rade Mihaljčić kaže: “Neodoljiva moć legende, u stvari, najviše je privlačila diletante koji su slepo prihvatili svaku pojedinost kosovske priče.” Jedna od tih pojedinosti, slepo prihvaćenih i ponovljenih u narednim vekovima hiljadama hiljada puta, jeste i priča o tobožnjem izdajstvu Vuka Brankovića. Motive za to treba možda tražiti i u tome da je Vuk pretendovao da zauzme Lazarevo mesto, da je imao razmirice sa njegovom udovicom koja je bila popularna u narodu, da je imao razmirice i sa njenim sinom, koji je, iako turski vazal, opet bio popularniji međ pukom, te da su na kraju i njegovi naslednici bili u sukobu sa despotom Stefanom i čak ratovali protiv njega.
Sve to uticalo je na nastanak legende o izdajniku Vuku Brankoviću koja je samo potvrđena tvrdnjom Mavra Orbina, narodnih stihoklepaca i raznoraznih umetnika i istoričara koji su preuzimali ovaj motiv zdravo za gotovo.
Čak i u poznatoj Simovićevoj drami i potonjem Šotrinom filmu “Boj na Kosovu”, iako nastalim u vreme kada je istorijska nauka nepobitno dokazala da izdajstva na Kosovu nije bilo, Vuk je prikazan kao negativac koji se koleba i ne želi da prati Lazarevu viziju žrtvovanja za viši cilj i “Carstvo nebesko”.
Nema ličnosti u našoj istoriji prema kojoj je narodno predanje bilo toliko nepravedno.
I još uvek je.
Do dana današnjeg stereotipna slika kosovskog “izdajnika” i te kako je živa u svesti prosečnog Srbina, tako da, i pored silnog truda istoričara, ona opstaje i toliko je ubedljiva da se neki savremeni političari, kada neko želi da im okalja lik i delo, porede sa Vukom Brankovićem.
Možda će jednog dana, oklevetani gospodar Prištine, Vučitrna i Trepče biti rehabilitovan u kolektivnom sećanju Srba, ali imajući u vidu da je njegovo “izdajstvo” deo temelja na kome se drži mazohistička teza o srpskom “porazu” na Kosovu, teško je da će se to uskoro desiti.
Sama teza o Kosovskoj bici kao srpskoj pobedi bila bi u neku ruku revizionistička. Jer bi onda ispalo da su slepi guslari pevali zalud, da Kumanovska bitka nije bila nikakva osveta za poraz na Kosovu, jer šta ima da se sveti kad pomenutog poraza nije ni bilo? Da ne govorim o tituli kojom se zakitio Aleksandar Karađorđević – “osvetnik Kosova”. Osvetnik čega? Pa onda Njegošev lament u “Gorskom vijencu”… Nit je Miloš ostao na srijedi, nit je Branković pogano koljeno, nit se dragi Bog na Srbe razljutio.
Da ne govorim o pesmama Rakića, Zmaja, Jakšića, Bojića, Ilića…
Umetnici imaju pravo da biraju sebi uzor i inspiraciju za svoja dela, makar se ona temeljila manje na istorijskim činjenicama a više na narodnom predanju.
Sa istoričarima bi trebalo da je malo drugačije.
Ali nekako i danas opstaje teza o pet vekova srpskog ropstva pod Turcima, iako je despot Stefan sačuvao i narod i državu a kneževina prestala da postoji tek padom Smedereva 1459. godine. Opstaje priča o Obiliću koji u Muratov šator jaše sa obrnutim kopljem kao znakom predaje i nakon toga ga raspori “od učkura do bijela grla” dok Muratova svita to samo ravnodušno posmatra. Opstaje priča o izdajniku Brankoviću. Opstaje, na kraju, priča o velikom srpskom porazu.
Zašto?
Srbi vole da vide sebe kao mučenike.
Čak i kad to, realno, nisu bili.
Pa je tako, recimo, jedna potresna jadikovka o bici koja nije izgubljena zasenila blistavi period srpske istorije pod despotom Stefanom koji je bio kudikamo bolji ratnik, političar, državnik i diplomata od svog oca. Grad Beograd prvi put je bio srpska prestonica za Stefanovog vakta.
Činjenica koja je danas poznata veoma malom broju Srba. Iako je ima u svim udžbenicima i istorijskih knjigama.
Jednostavno, Srbi više vole mit od istorije.
I tu je ključ za razumevanje Kosovske bitke i njene kasnije recepcije kako u predanju, tako i u istorijskoj nauci.
Na Kosovu su se, dakle, tog vrelog vidovdanskog jutra 1389. godine, pored Turaka i Srba, sudarile i istorija i legenda.
Kako stvari stoje – legenda je pobedila.
Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret