Tajna Geneksa je u tome što veliki deo posla koji je radio, nije dodirivao Jugoslaviju. A tamo gde jeste – sve su republike bile zastupljene…
Ako već izgradiš kuću na raskrsnici — metafora kojom volimo da opisujemo Srbiju — onda gledaj da to iskoristiš na najbolji mogući način. Takva pozicija je odlična ako se trguje. A ako se ratuje, onda je katastrofalna.
Nije slučajno što se Geneksove kule, zamišljene da gostima Beograda koji dolaze iz pravca surčinskog aerodroma i za koje se govorilo da sa vrha zdanja po lepom vremenu pružaju pogled skroz do Zagreba i Ljubljane, nazivaju baš “Zapadnom kapijom Beograda”. Jer Geneks, firma čije ime nose, najveća kompanija koju je iznedrila jugoslovenska privreda ukleštena između Istoka i Zapada, predstavljala je nesrazmerno intenzivan iskorak samoupravljanja u kapitalizam.
Za Geneks se nekada govorilo da je “država u državi”. Možda bi preciznije bilo — država izvan države. Kompanija koja je potpuno funkcionisala po zapadnim pravilima, koristeći najbolje što je mogla od, u tom trenutku, dva zaraćena sveta. Stvoreno je privredno čudo koje je više nego uspešno poslovalo na svim meridijanima i moglo da bude nosilac jugoslovenskog privrednog buma posle pada Berlinskog zida. Samo da pad Berlinskog zida nije iste godine ispraćen i padom Miodraga Mikija Savićevića, legendarnog generalnog direktora Geneksa, na čijem mestu su pobednici Osme sednice videli Zorana Todorovića Kundaka. Time je i formalno Srbija, na toj raskrsnici, rekla da joj u izboru trgovina ili rat, ovo prvo nije prioritet.
Milorad Miki Savićević je preminuo 2017. godine, gotovo nečujno. Dugo unazad nije bio prisutan u javnom životu, sve dok nije jednom prilikom dao intervju za magazin Nedeljnik.
Sudbina Mikija Savićevića, od prvog odlaska iz Geneksa 1989, preko opozicionog delovanja devedesetih i povratka na čelo Geneksa posle Petog oktobra, što je završeno neslavnom epizodom koja je bila uvod u “konačni obračun” sa Geneksom i u kojoj je Savićević neko vreme proveo i u zatvoru, da bi na kraju otišao sa ovog sveta tako što je tek nekolicina ljudi iz sveta privrede bila na njegovoj sahrani – ilustracija je svih propuštenih šansi koje je ova zemlja imala.
Sve što vredi u srpskom biznisu, često se uz blago preterivanje govori, što direktno — što indirektno, izašlo je iz Geneksovog šinjela.
Jedan od najzvučnijih geneksovaca je Zoran Drakulić, koji je radio u Geneksovoj firmi na Kipru i bio finansijski direktor za Bliski istok.
Filip Cepter je, prićalo se bar tako, na razvalinama Geneksa izgradio imperiju. On je privukao srednje menadžere Geneksa sa iskustvom iz inostranstva. Geneksove poslove sa Rusijom, u drugim geopolitičkim okolnostima uglavnom je preuzeo Progres Mirka Marjanovića, za koji se govorilo da “Geneksu ne može da bude ni filijala”.
I za Miroslava Miškovića se govorilo da je osamdesetih dolazio da gleda kako radi Geneks, a da je svoj Delta holding pravio po uzoru na tu kompaniju.
Kundak
Posle odlaska Mikija Savićevića, otpočela je silazna putanja Geneksa, a sa embargom je već moglo da počne klesanje nadgrobnog spomenika za nekada najveću kompaniju Jugoslavije.
To je već čuvena priča — koju je Savićević ispričao u poslednjem velikom intervjuu za Nedeljnik — kada su Slobodan Milošević i Mirjana Marković poslali Zorana Todorovića Kundaka da bude Savićevićev zamenik. Savićević mu je tada rekao da će ga poslati u inostranstvo da prvo nauči neki jezik. “Izgleda da ne razumeš, ti ćeš da ideš”, rekao mu je Kundak.
O tome mi je kasnije pričala Gordana Keč.
“Posle tog razgovora rekao mi je: ‘Pa ovaj čovek može da bude samo referent’”, prisetila se Gordana Keč, dugogodišnja saradnica Mikija Savićevića, koja je u Geneksu provela čitav radni vek, od 1973. do 2007. godine, kada je stavljena poslednja klapa na najuspešniji srpski privredni film.
Ona se sećala da je na mesto Mikija Savićevića došao Andrija Dozet, podoban novim vlastima, i da je “prodao JUL-u zgradu u Đure Đakovića (gde je bilo i sedište stranke) za pet miliona maraka, ali da taj novac nikada nije uplaćen Geneksu”.
“Posle Mikijevog odlaska počeli su da dolaze u Geneks ljudi kojima tu nije bilo mesto. Mi stari geneksovci smo bili kao prokazani, kao građani drugog reda. Ja sam još devedesetih nagovarala Mikija da se vrati, čak sam razgovarala i sa onima koji su bili protiv njega. On nije bio za to, samo bi mi rekao da će razmisliti”, sećala se Gordana u jednom razgovoru pošto je preminuo Miki Savićević.
Ona mi je prenela i još jednu priču o Mikijevom prvom odlasku iz Geneksa, o kojoj sam Savićević nije želeo da govori. Kada je došao Kundak i kada je smenjen, niko od direktora nije želeo da stane na njegovu stranu, a kako nam kaže Gordana Keč, pobunio se samo Radiša Jevtović, direktor agrara u Geneksu.
Pričala mi je i kako je Mikijev zamenik bio prvi u pobuni protiv Mikija, a da je bila atmosfera u kojoj je malo ko smeo da kaže šta misli. Kao i da se tračarilo da mu je ubačen zamenik, školski drug Slobodana Miloševića, da radi tu protiv Mikija.
Osim Savićevićeve bliskosti sa Stambolićem, bilo je još razloga za klinč sa novim srpskim voždom. Miki Savićević nije pristao da uđe u Miloševićev zajam za preporod u očekivanom kapacitetu (prema jednim izvorima pristao je da dâ pola od traženog novca, po nekim trećinu), a ozbiljan sukob je nastao i zbog odabira dugoročnog partnera srpskoj pošti.
Milošević, odnosno ljudi koji su bili pod njegovom zaleđinom, forsirali su francuski Alkatel, dok je Geneks zastupao nemački Simens, sa kojim je već imao dugotrajnu saradnju.
Baš kao nepun vek ranije, kada je Srbija odredila svoju sudbinu odabirom francuskog naoružanja umesto austrougarskog, kao da je Milošević u sebi video otelotvorenje Nikole Pašića, ne želeći “nemačku infrastrukturu”, u vremenima koja mirišu na rat. Ovo možda ne govori o svesti nacije, ali govori o podsvesti državnog vrha kome je biznis, ipak, bio daleko manje važan od drugih projekata.
Životna želja Vlajka Stojiljkovića
Tragom te priče došao sam do Radiše Jevtovića, legendarnog geneksovca koji je “jedini stao uz Mikija”. On je u prvoj polovini osamdesetih bio direktor Geneksove firme u Milanu, verovatno i najuspešnije strane firme, a potom i direktor agrara, a uz to je vodio neke od poslova po kojima će Geneks ući u istoriju jugoslovenske privrede.
“Miki je u suštini bio apolitičan, jer je to bila priroda Geneksa. Firma je bila protiv bilo kakvog publiciteta, bilo u pozitivnom ili u negativnom smislu. Kada je prvi geneksovac ušao u politiku i postao poslanik, većina nije mogla to da mu oprosti. I oni koji su se okušali u politici nisu imali uspeha, jedino je Slobodan Buca Prohaska bio i potpredsednik Vlade, ali nećete videti prave Geneksove ljude u politici”, sećao se Jevtović.
Miki Savićević je u nekim stvarima bio tvrd, i tako je stvorio opoziciju unutar firme, koja je saveznike našla u političkim moćnicima, ispričaće nam jedan od najbližih saradnika Mikija Savićevića. Nekome nije želeo da učini da “dosluži” godinu-dve u Americi kako bi dobio američku penziju, jednom nije dao drugi direktorski mandat u Frankfurtu, jednoga je poslao u Ameriku da rešava problem “Yugo Amerike”. Neispričani deo priče o ovom poslu koji je doneo 35 miliona dolara gubitka (uglavnom je išao na Zastavu) odnosi se na činjenicu da je to bio državni program koji je bio gurnut Geneksu da on realizuje, a da je Miki Savićević bio protiv tog posla.
“Počelo je od Kundaka, a onda je do izražaja došla i životna želja Vlajka Stojiljkovića da uzme kontrolu nad Geneksom. Oni su imali svoje unutrašnje snage”, rekao mi je Jevtović, dodajući da je Mikijev kraj u Geneksu došao onda kada više nije bilo moguće napraviti distancu od politike.
Iz današnje perspektive je gotovo nemoguće i zamisliti da je, u trenutku kada Slobodan Milošević preuzima kompletnu vlast u zemlji, gigant kakav je bio Geneks uspeo da se “izmigolji”. Pogotovo što je rukovodstvo (čitaj: Miki Savićević) prepoznato kao blisko poraženoj struji Ivana Stambolića.
“Stambolić je bio naš čovek. Ćerka mu je radila u Jugotursu. Mi smo malo stvari kupovali u Srbiji. Išli smo tamo gde je najjeftinije i gde je najmanji porez. Na Kipru je bio četiri odsto, u Luganu je bio četiri odsto, u Londonu 70 odsto. Na kraju, to je bila korist i za ovu zemlju. Geneksov ostatak dohotka je bio 76 odsto od inostranih firmi. Ali koristili smo za mnoge stvari to što nismo plaćali carinu. Slovenci i Hrvati su hteli da nas pojedu. Ali imali smo Stambolića.
Svi iz diplomatije, svi političari su želeli da im deca rade u Geneksu. Miki je u tome bio čvrst i to ga je veoma mnogo koštalo. Na kraju je pritisak zbog Todorovića Kundaka bio preveliki. Sreli smo se posle njegovog povlačenja na ljubljanskom aerodromu i pričali smo o tome kako je pljunuo u stari bunar a da novi nije iskopao. Našao se na ulici, ali ga je primio Simod iz Padove”, priseća se Jevtović političkih napada iz Slovenije i Hrvatske.
U 60 kompanija u svetu
Stari geneksovci su često baratali podatkom da su na vrhuncu uspeha 1989. godine bili 60. kompanija na svetu, što na prvi pogled deluje kao nama tako svojstveno preuveličavanje. Ali sa sedam milijardi dolara prometa koliko je Geneks imao, zaista bi se plasirao na 60. mesto liste TOP 500 magazina “Fortune”, a ilustracije radi tada je Koka-Kola imala prihod od nešto preko osam, a Pepsi 13 milijardi. Pepsi, koji je decenijama već bio prisutan u SSSR-u (piće su naplaćivali starim avionima) ubrzo posle pada Berlinskog zida dostigao je prihod od 20 milijardi, a nema tog ekonomskog prognozera koji bi mogao da izračuna koliko bi Geneks mogao da iskoristi svoje posredničko umeće u otvaranju tržišta Istočne Evrope, sa toliko razrađenim poslovima i vezama u Rusiji.
Prema podacima kompanije, Geneks je na svom vrhuncu obavljao više od deset odsto spoljne trgovine Jugoslavije, imao je oko 60 inopunktova u svetu, 900 velikih poslovnih partnera u zemlji i 1.500 u svetu, preko šest hiljada zaposlenih, i još 10.000 agenata u turoperatorskim poslovima, flotu od devet Boingovih aviona…
“Kada je došlo do embarga, nas je u Milanu bilo 142 zaposlena, sa filijalama u Trstu, Rimu i Bariju. Imali smo promet 600 miliona dolara i bili smo na 14. mestu po spoljnotrgovinskom prometu. Centroprodukt Milano, tako se Geneks zvao, a Kondik u Nemačkoj na 80. mestu, to je takođe Geneksova firma”, prisećao se Jevtović.
Priča o “velikom Geneksu” počela je još 1952. godine, kada je manje od dvadeset ljudi iz preduzeća “Morava” prebačeno u novoosnovanu firmu. Miki Savićević nikada nije osporavao da je Geneks podigao njegov prethodnik Vlada Višnjić, koji je početkom sedamdesetih pao na samom početku obračuna sa tehno-menadžerima i liberalima. Miki Savićević je bio učenik Vlade Višnjića, za čije vreme su postavljeni svi osnovi holdinga koji će vladati jugoslovenskom privredom.
Pita od heljde u kući Vlada Divca
Koliko je široko bilo delovanje i uticaj Geneksa pokazuje i jedna sportska paralela. Kao što je pod Vladom Višnjićem, novcem Geneksa napravljen stadion Crvene zvezde, tako je pod Mikijem Savićevićem finansirano Partizanovo pokoravanje Evrope u košarci.
Miki Savićević je pričao za Nedeljnik o svojoj ulozi u dovođenju u Beograd Vlade Divca, čiji roditelji nisu pristali dok se kao garancija nije pojavio čovek iz Geneksa. “Koliko sam se samo najeo pite od heljde Divčeve majke”, govorio je Miki Savićević.
Taj Partizanov zlatni period od 1987. do 1992, praktično je vodio Geneks, a Radiša Jevtović je jedno vreme bio zamenik predsednik kluba.
“Stoji Bakočević pored mene na Partizanovoj utakmici. I kaže kako je ovaj Partizan pun para, došli im neki iz Geneksa. A ne zna da sam ja egzekutor toga”, sećao se Jevtović.
A kakva je uloga Geneksa dalo se videti na finalu Kupa Koraća 1989. godine kada je teren Hale na Novom Beogradu bio izlepljen reklamama potpuno anonimnih italijanskih firmi.
“Simod je još imao interes, ali koji je interes italijanskog trgovca mesom, na primer?”, reći će Jevtović.
Ostaće zabeleženo i kako je Danko Radić, sudija iz Šibenika, sudio Partizanu neku utakmicu. Poslali su ga u Geneks pre utakmice, jer je imao firmu koja se bavi trgovinom voća.
“Kažem, dajte mu tri šlepera banana. Nikada nije platio te banane. Doduše, izbio je rat, verovatno bi platio”, sećao se Jevtović.
Kako je došao Mekdonalds
Geneks je izrastao na barter (roba za robu) poslovanju sa Sovjetskim Savezom, koji nije mogao da trguje u devizama sa Zapadom, pa je Geneks iskoristio poziciju mosta između dva svetska bloka, ali nije zaostajao ni u čistoj trgovini sa Zapadom.
U knjizi “Yugoslav-American Economic Relations Since World War 2”, u izdanju Duke University Pressa, navodi se da Geneks od svojih početaka 1952. godine ima tradiciju trgovanja u SAD, kroz firmu Impex Overseas, sa sedištem u Njujorku. Navodi se da je Geneks prvobitno bio zvanični uvoznik za široku lepezu američke robe, od žitarica, lokomotiva, aviona, opreme za petrohemiju, elektrane i ostalu industriju…
“Početkom šezdesetih predvodio je širenje jugoslovenskog izvoza poluproizvoda od mesinga, aluminijuma i bakra, kao i drvenog nameštaja”, navodi se ovde uz fusnotu koja otkriva da su čak i drvene stolice u Stejt departmentu bile uvezene iz Jugoslavije. Autori se pozivaju na podatak iz Geneksa da je kompanija od šezdesetih bila uključena u 25 do 30 odsto ukupne američko-jugoslovenske trgovine.
“Bio sam u Americi nekoliko puta. Svaki agrarni posao u bilo kom punktu, a bilo nas je u 43 zemlje sveta, bio je pod mojom jurisdikcijom u Beogradu. Ameriku sam obišao i mi smo samo jedne godine izvezli 66 miliona dolara praške šunke. Napravili smo četvrtastu šunku da odgovara američkim hlebovima. Bio sam u luci Hadson, tamo ima pet hiljada kontejnera, a naših je bilo 200 kontejnera punih šunkom. I 99 odsto toga su distribuirali Jevreji”, sećao se Jevtović.
U Geneksu je, kaže Jevtović, takođe bilo Jevreja koji su bili izuzetno sposobni za posao.
“Naš kolega Dejan Jinker je znao da, kada pregovaramo sa Jevrejima, diskretno izbaci Davidovu zvezdu i oni bi odmah omekšali”, kaže Jevtović.
“Da li znate da je Geneks doveo Mekdonalds?”, rečenica je koja će se često čuti od starijih geneksovaca, koji će to pitati u neosvešćenom strahu da se zaboravi ovaj poduhvat od svetskog značaja.
Taj posao sa Mekdonaldsom je jedna od velikih prekretnica koje su od Geneksa napravile prvoklasnog svetskog igrača.
Jevtović se seća da je već na početku bilo 22.000 spremljenih obroka.
U knjizi “Yugoslav-American Economic Relations Since World War 2” navodi se da je prema podacima Mekdonaldsa njihov restoran u Beogradu, nekoliko nedelja po otvaranju, bio najposećeniji u Evropi.
“Ubrzo su pokrenuti planovi za otvaranje drugog i trećeg restorana u Beogradu, potom u drugim mestima širom Jugoslavije, a u partnerstvu sa Geneksom, Mekdonalds je krenuo u izgradnju svog najvećeg restorana bilo gde na svetu do tad, koji je u Moskvi otvoren u januaru 1990. godine”, piše u ovoj knjizi.
Jevtović nam kaže da je to bio posao “ključ u ruke”. To su bila širom otvorena vrata za Geneks da izraste na talasu otvaranja istočnog tržišta.
Prema zvaničnim podacima koji su dostupni na sajtu Mekdonaldsa, restoran “Slavija” bio je svetski rekorder za 1989. godinu sa 2.046.014 usluženih gostiju, a restoran “Bezistan” na Terazijama je prvi Mekdonalds na svetu koji je u jednoj godini uslužio više od tri miliona gostiju – precizno 3.585.554. To je bilo 1990. godine.
Prvi restoran trebalo je da bude otvoren u Knez Mihailovoj, ali su pojedinci iz SANU to blokirali, pa je pronađena alternativa na Slaviji.
Koliko je Geneks odskakao od učmalog samoupravnog tavorenja u konstantnoj krizi, ilustruje i vest iz 1988. godine koju su preneli zapadni mediji: Egzodus radnika iz jugoslovenskog Meka. Skoro trećina zaposlenih, prema ovim izveštajima, napustilo je posao “uprkos rastućoj nezaposlenosti u Jugoslaviji”, jer su morali da rade kao na Zapadu, a plaćeni su kao na Istoku.
Predrag Dostanić, generalni direktor zajedničkog preduzeća Geneksa i Mekdonaldsa (vlasništvo 50:50) rekao je da je to proizvod drastično pogrešnog razumevanja poslovanja, koje ljudi ovde imaju pod uticajem američkih serija poput “Dinastije”.
Kada smo sa Jevtovićem govorili o najuspešnijim “izdancima Geneksa” — Miki Savićević je za Nedeljnik rekao da su “najuspešniji geneksovci oni za koje se ne zna” — naš sagovornik se setio upravo Mekdonaldsa.
Pomenuti Predrag Dostanić je upravo jedna personifikacija uspešnih geneksovaca za koje se ovde ne zna, o kojima je pričao Miki Savićević u intervjuu za Nedeljnik. Kada je Mekdonalds otkupio Geneksov udeo u zajedničkoj firmi, uglavnom je zadržan menadžerski kadar, a Dostanić je danas vlasnik nekoliko Mekdonaldsovih franšiza u Americi od kojih svaka u proseku ima promet od 10 miliona dolara. I mnogi drugi geneksovci su visoko pozicionirani u Meku (Branimir Lalić je dugo bio šef nabavke za Evropu, takođe Geneksov kadar).
“Kada je otkupljen Geneksov udeo, preuzet je menadžment koji se pokazao vrlo sposobnim”, kaže Jevtović.
Reganovi krediti
A koliko je Geneks bio van ovog sistema ne pokazuje samo uspešna priča sa Mekdonaldsom. U arhivi “Njujork tajmsa” može se naći tekst o jugoslovenskoj ekonomiji iz 1983. godine — bilo je to vreme recesije kada se postavljalo pitanje da li Reganovi krediti mogu da podignu opadajuću jugoslovensku privredu, gde tekst počinje razgovorom sa Mikijem Savićevićem.
“Iskreno”, rekao je, “mnogo je stvari koje treba unaprediti: asortiman, kontrola kvaliteta, pakovanje, uslovi dostave. Sa opremom, naša industrija je dobra. Naša radna snaga je dobra, i nemamo probleme u transportu. Ali kada imate loše navike, teško je navići se na teška vremena.”
Oni u tekstu navode i stavove Mikija Savićevića da je naširoko hvaljeno industrijsko samoupravljanje fragmentiralo ekonomiju u teškom periodu za zemlju, što je dodatno komplikovalo probleme sa kojima se suočava.
“Pola Ekonomskog fakulteta je studiralo da bi radilo u Geneksu, a lako je objasniti taj fenomen. Postojala je pretpostavka da će otići da rade u inostranstvo. Mi smo mogli od velikih firmi da preuzmemo najbolje kadrove, tu smo imali naklonost odgovornih ljudi, koji su sebi otvarali vrata da ih primimo i pošaljemo u inostranstvo. Uostalom, tako sam ja došao u Geneks”, priča Jevtović. “Mogli ste da odete u inostranstvo, a kriterijum su bili rad i rezultati. Prvo smo bili smešteni u zgradi u Đure Đakovića, a kada smo kupili Zapadnu kapiju, onda se odjednom stvorio veliki prostor i došlo je do najezde, a Geneks je naglo povećao broj zaposlenih. Tamo je bilo 2.500 telefona, po tome možete da zamislite koliko nas je bilo. I tada je kriterijum malo popustio”, kaže Jevtović.
Zlatno pravilo
U Geneksu je važilo zlatno pravilo: nije se znalo koliku ko ima platu. Postojali su fondovi za premije i direktori su po učinku određivali bonuse na osnovnu platu, koja nije otkrivana ni kolegi koji sedi za susednim stolom.
Geneks je veći deo novca koji je zarađen u inostranstvu čuvao u inostranim bankama, a samo na kursnim razlikama su zarađivane velike količine novca. Iz tih fondova su, kaže nam Jevtović, izgrađeni i apartmani na Novom Beogradu, koji su tada koštali 112 miliona dolara.
Iako je Geneks bio deo “planske privrede”, najčešće se nije politički ulazilo u odabir dobavljača neke robe, već tržišno – po ceni. Isto tako su poslovi, gde je to moglo, vođeni iz zemalja koje imaju manje poreze. Tako postoji anegdota da su plate za inostrane geneksovce isplaćivane u Švajcarskoj, a u strahu da poreski inspektori prisluškuju postojale su šifre. Tako je grad Kjaso bio Pazova. “Šta radiš ovih dana”, pitao bi jedan geneksovac drugog. “Idem do Pazove”, odgovorio bi ovaj. To je bila šifra da se ide po platu.
Isto tako, među geneksovcima se prepričava kako je jedan kolega skinut sa spiska za odlazak na mesto direktora u Moskvu jer nije imao vozačku dozvolu. A šta će mu vozačka, pitali bi se mnogi, kad ionako može da ima vozača. To jeste tačno za sve druge zemlje, osim za Rusiju. U drugim zemljama je lako organizovati “čast” za poslovne partnere i posrednike u poslu. U Rusiji se sve prati i snima, a posluje se samo sa državom. Pa se “čast”, što je često eufemizam za mito, predaje u automobilima. A vozač u tom slučaju može da bude samo nepoželjan svedok koji bi unervozio ruskog poslovnog partnera.
A koja je zapravo tajna Geneksa, da izraste u toliko veliki holding, kakav, recimo, Hrvati i Slovenci, nisu uspeli da naprave uprkos brojnim pokušajima?
“Tajna Geneksa je u tome što veliki deo posla koji je radio, nije dodirivao Jugoslaviju. A tamo gde jeste – sve su republike bile zastupljene. U Trstu smo imali ljude iz Ljubljane, u Milanu iz Sarajeva itd… O tome se vodilo računa. Imali smo, recimo, Zlatarnu Celje koja je izvozila 80 miliona dolara preko naše firme u Njujorku. Imali smo Krku Novo Mesto i zajedničku firmu sa njima u Moskvi sa poslovima od 86 miliona dolara. Mi nismo radili za proviziju, nego za razliku u ceni, ulagali smo u posao i, što je najvažnije, imali smo dobre odnose sa inostranim bankama — naša garancija je značila više nego garancija Narodne banke”, kaže Radiša Jevtović.
On je to ilustrovao slučajem kupovine 25.000 tona mesa za celu Jugoslaviju.
“Bili smo veliki uvoznici mesa za preradu i najveći izvoznici konzerve za Irak, za njihovu vojsku, za Nemačku… Kupovali smo 25.000 tona u Parizu i bili smo nas četvorica jer je Geneks bio nosilac posla. Kada kupujete 25.000 tona, nije isto kada se pojavi 20 firmi iz Srbije, pa nabijaju jedni drugima cenu. Kupili smo najjeftinije moguće. Cedili su nas celo prepodne, nisu nam ni kafu poslužili. I mi zaključimo cenu, ali oni na kraju kažu da moramo da platimo još tri odsto zbog osiguravajućeg društva. Prosto izmišljaju neki rizik.
Kažem: ‘Čekajte ljudi, pa nismo mi amateri.’ I zamolimo jednog Nemca od koga smo ranije kupili 41.000 tona mesa i prodali Rusima, da kupimo od njega. On uopšte nije pitao da li ćemo da platimo i od čega. I kupili smo od njega”, priča Jevtović.
Prvo evropsko meso u Brazilu
Geneks je u istoriju trgovine ušao jednim velikim poslom sa mesom — prvim mesom koje je izvezeno iz Evrope u Brazil. U jednom poslu pet tona mesa je otišlo u Južnu Ameriku, a ilustracije radi, reći će nam, naša zemlja cela sada izvozi 800 tona.
“Došao sam iz Milana sa Brazilcem i morao sam da krenem sa tom idejom od referenta kome sam bio pretpostavljeni. I reakcije su bile da tu nema logike, da je neizvodljivo, jer je Brazil najveći izvoznik mesa, zašto bi oni uvozili naše meso? Krenuo sam od jednog do drugog, svugde su me odbili dok nisam došao do Mikija.
Miki nas izvede na večeru u Interkontinental, čuje šta sve ima i kaže: ‘Radiša, uđi u posao.’
Kupili smo od savezne direkcije pet hiljada tona mesa.
Odemo u BIM Slaviju, vidimo meso, Brazilac proveri kvalitet i kaže da je okej.
Dođe brod u koparsku luku. Jedva je uplovio u luku. Ja dođem iz Milana, bio sam radoznao da vidim kako to izgleda, nije to posao koji se često događa. I vidim, ljudi koji to pakuju izgledaju mi kao mravi, koliko je to duboko.
Došlo je par kamiona i nema više. Šta je? Klanice i hladnjače su to držale na lageru i naplaćivale uslugu, međutim sve su to potrošili. To je fiktivna zaliha.
Ogromni su penali kad vi vratite prazan brod. Plaća se puno za prazno, a stiglo je 812 tona, a do 5.000 plaćamo troškove, još imaju pravo na naš teret da kupe razliku, i to po skupljoj ceni. I onda je Geneks kupio meso u Nemačkoj i Holandiji, dovezao maršrutnim vozovima, utovario brod i platio 36.000 za zakašnjenje.
I nas su Brazilci posle dve godine ponovo zvali, i mi smo u jednom trenutku tovarili brod u Kopru, Dubrovniku i Baru”.
Naravno, nije išlo sve tako glatko.
“U Luci Bar, dogodilo se da dovezu meso iz hladnjače koje se odmrzne. A postoji ugovorena obaveza da mora da uđe sa –18 stepeni. A Crnogorci to utovare na traktor, zapale cigaru, pa lagano… Morali smo da vraćamo na domrzavanje. Dok je u Dubrovniku neki stari neobrazovani direktor postrojavao radnike i nijedan sat nisu kasnili.
Miki je imao ideju da napravimo luku kao u Hamburgu. Kafa, kad se uvozi u Evropu, u Hamburg stiže u rinfuzi — onako kako je skinuta sa drveta. I Geneks je trebalo da napravi na Jadranu jednu takvu luku. Dolaze sa predlozima Rijeka, Kopar, Bar… I pita me Miki da pogledam i referišem pošto imam iskustva sa tim lukama.
Ja kažem, Crna Gora ništa. Na kraju izglasamo, stručno, na kolegijumu — Kopar. I ulazimo u program, kad u NIN-u izlazi na tri strane da Miki Savićević zbog vile u Mojstrani, gde je imao nekakvu kućicu, daje posao Slovencima. Eto, tako je kada se politika umeša.”
Otkud sad američki piloti iz 1944?
Radiša Jevtović je bio glavni akter još jedne prekretnice u Geneksu. On je bio jedan od prvih, ako ne i prvi geneksovac koji je poslat u inostranstvo a da nije bio član partije. Tako je govorio i pričao mi je kako je kao dete upoznao Džordža Musulina i Nika Lalića, koji su sa četnicima 1944. vodili operaciju “Halijard” — spasavanje američkih pilota. Pošto su se krili u njihovoj kući, kaže nam, i njegov deda je stradao.
“Spoljni faktor je doprineo da su uglavnom u inostranstvo išli članovi partije. Kada sam ja odlazio, prišao mi je sekretar partijske organizacije — otac mu je bio ambasador u Londonu, a on je diplomirao na Kembridžu — i rekao mi: Ja sam stao iza tebe, ti si jedan od retkih ili prvi koji ide a da nije član partije. A kada su me postavljali na direktorsko mesto, šest meseci je trajalo ispitivanje. Geneks je imao ‘sporazum’ sa Državnom bezbednosti da moraju da se provere najviši funkcioneri. Da se proveri ko je deda, ko je baba. Ali tada su te stvari već bile relaksiranije. Taj bezbednjak je bio ljubavnik jedne daktilografkinje i njoj je pričao. Ja sam svako jutro znao dokle je stigao… Kad se završilo, dolazi ona kod mene i kaže: da častite, otišla u komitet saglasnost da možete da idete. Rekoh, sad mi dovedi tog, mi se upoznamo, čak i postanemo prijatelji”, pričao mi je Jevtović.
On kaže da država većinu prljavih poslova nije vodila preko Geneksa. Prodali su, kaže, jednom prilikom 500 tenkova Kuvajtu.
“Uzeli smo avans, a tenkovi nisu isporučeni. I pre više godina čujem kako naši kažu da su prodali Kuvajtu 150 tenkova, a u stvari ovi su ih pritisli da isporuče ono što je naručeno pre 20 godina. U tim tenkovima je svaka republika imala svoje učešće — Bosna ‘Rudi Čajavec’ za neke optičke sprave, Hrvati ‘Đuru Đakovića’ za motore, Crnogorci gusenice… Od svih tih fabrika nijedna više ne radi. Nije moguće više napraviti takav tenk”, kaže Jevtović.
Kraj
Teško je proceniti koliko je najkvalitetnijeg menadžerskog kadra napustilo zemlju kada se raspala jugoslovenska država i privreda, a sa njima je propao i Geneks.
Još teže je proceniti kako bi izgledala zemlja da su ostali ovde.
To što se Geneks nije ušunjao kao “peti stub Srpstva” uz SANU, Crkvu, Politiku i Zvezdu (ili kao zamena za jedan od postojećih, izaberite po sopstvenom nahođenju), dovoljno govori o sudbini ovog naroda.
Izvor: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret