Najveća pobeda zla je da te svede na svoju meru. Zbog toga često citiram reči dr Jovana Raškovića, za kojeg će njegova kćer izjaviti da je podjednako nastradao i od Miloševića i od Tuđmana, da je jedina osveta za Jasenovac ako nastavimo da primamo Hrvate za zetove i uzimamo za snaje Hrvatice. Hrišćanska vera izričito nalaže, zapoveda oprost i pomirenje. Za razliku od srpskih masa, otpor hrvatskih i muslimanskih antifašista ustaškom nožu, pogotovo onih nekomunističke, građanske provenijencije, uglednih i privilegovanih, bio je etički, a ne egzistencijalno motivisan. Njihova čast i ljudskost bila je u najvećem iskušenju. Ništa ne otuđuje čoveka više od klasne psihologije oholih i bespoštednih branitelja privilegija i materijalnih interesa. Konformistička pasivnost i posezanje za državnim pokroviteljstvom u vidu finansijske ili represivne podrške nikako nije prirodno stanje Crkve kojim ona samo pokazuje koliko je duhovno slaba i dezintegrisana.
Suština hrišćanske etike je u svesnom, krstonosnom samožrtvovanju za pravedna načela umesto nečasnih, oportunih kompromisa pod vatabautističkim izgovorima i oni su, takvo je bilo vreme onda kada postane nemoguće sačuvati i glavu punih džepova i obraz sa dušom. To je i smisao vidovdanskog etosa, koji je i sam epsko-herojska transcendencija Hristovog stradanja i vaskrsenja, filozofija feniks-ptice i Golgote (Miloš N. Đurić), a koji nalaže bezuslovno opredeljenje za jevanđeosko Carstvo Nebesko čovekoljublja i empatije, a ne nekakvu etnonacionalnu Valhalu srpskih ratnika, jer služiti Hristu znači stradati za čitavo čovečanstvo.
U islamu postoji odrednica pod nazivom kufr-u-taguta (neverstvo u taguta, idola) koja podrazumeva da nema istinskog svedočenja vere bez otvorene negacije i protivljenja svemu lažnom i suprotnom božanskim odredbama. Privoljavati se obadva carstva i služiti obojici gospodara, Bogu i Mamonu, Hristu i Hitleru, Poslaniku i poglavniku te, kako je napisao Derviš Sušić u svom maestralnom antibarbarusu- Parergonu, slati podređene jedinice u pokolje, a po čaršiji deliti milostinju uoči Božića ili Bajrama je hipokrizija koja vodi u apostasiju. Nema boga osim Boga. U kontekstu toga, Stepinac je bio dužan da javno anatemiše rasne zakone NDH kao antihrišćanske čak i po najvišu cenu, pa kad su hrišćani preživeli progone rimskih careva, nadživeli bi i nacifašističke. Međutim, on se pred posleratnim tribunalom branio sledećim rečima: Vi ste za mene vlast od 8. svibnja 1945. Zar sam mogao slušati vas u šumi i ovdje njih u Zagrebu? Je li se uopće može dva gospodara služiti? To nije po katoličkom moralu ni po međunarodnom ni po opće ljudskom pravu. Nismo mogli ovdje vlast ignorirati, makar bila ustaška, ona je bila ovdje. Uputstva iz Pavlove Poslanice Rimljanima (Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene. Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se suprote primiće grijeh na sebe. – 13,1-2) kao tobože bezuslovna providno se i manipulativno dekontekstualizuju, kao da Rimokatolička crkva sa svojim međunarodnim političkim ugledom i infrastrukturom u okviru jedne klerofašističke diktature deli kontekst sa malobrojnom ranohrišćanskom zajednicom u srcu netolerantne paganske imperije za koju su nesuglasice i sukobi sa aktuelnim vlastima taktički posmatrano nepotrebni i štetni. Drugim rečima, Stepinčev kler je u datom slučaju i sam bio deo te vlasti koju je potom, kao njen klerikalni pipak sa režimskog klecala (verska elita), dakle svetovni politički instrument i ideološki aparat u poziciji moći pod zastavom filetističkog nacionalizma, (samo)udostojavao božanskom milošću, što je utoliko problematičnije budući da su mnogi očigledno bili pobrkali nacistički Vavilon čiji je život bila smrt sa avgustinskom Civitas Dei.
Kako onda uporediti Stepinčev iskaz saVladimirom Nazorom, pesnikom Majke pravoslavne koji sa zvezdom petokrakom na gospodskom šeširu kao simbolom kosovskog opredeljenja 1942. iz skoro pansionskog komfora u Zagrebu odlazi u šumu da se bori na strani potpunih autsajdera protiv ondašnjih nosilaca evropskih vrednosti i civilizacije, poručujući: Pobjegao sam iz ropstva i sramote takozvane Nezavisne države Hrvatske, da se nadišem ovdje slobode i da se prožmem osjećajem nacionalne časti i ljudskog dostojanstva… Neka se svaka dalmatinska planina prometne u partizansku tvrđavu, svaki naš zaliv u gusarsko gnijezdo protiv otimača našeg mora, svaki naš otok u klisuru o koju će se razbiti lađa grabežljivog okupatora! (Prodičimo Hrvatstvo koje su izdajice i mlitavci ukaljali, marta 1942.)? Ili sa Svetim sveštenomučenikom Petrom Zimonjićem Dabrobosanskim, koji je mogućnost bega u Srbiju od ustaških krvnika odbio rečima da je on narodni pastir pa ga veže dužnost da mora sa narodom dijeliti sudbinu, dobro i zlo, a parohijskom sveštenstvu poručio da šta bude narodu, neka bude i vama, pre nego što je i sam zverski mučen i ubijen u Jasenovcu?
Zar mogu iste vere biti Stepinac koji u pismima papi Piju XII piše kako veruje da ukoliko bi Poglavnik bio 20 godina na čelu vlade, šizmatici bi bili posve likvidirani iz Hrvatske, pri čemu se mora uzeti u obzir i vrednovati činjenica da je Pavelić istinski katolički praktični vjernik, i da želi stvoriti, uprkos ogromnim problemima, jednu katoličku državu u Hrvatskoj i Edit Štajn, ostvarena filozofkinja, Huserlova asistentkinja te jevrejska preobraćenica u katoličanstvo i časna sestra karmelićanka (redovničkog imena Terezija Benedikta od Križa), koja već po usponu nacista na vlast 1933. u nikada pročitanom pismu Piju XI kao dete jevrejskog naroda i Katoličke crkve protestuje protiv antisemitskog nasilja u svojoj zemlji: Odgovornost na kraju mora pasti na one koji ćutke odobravaju ovakve događaje. Sve što se dogodilo i svakodnevno se nastavlja dešavati potiče od vlade koja se naziva hrišćanskom. Nedeljama ne samo Jevreji već i hiljade katoličkih vernika u Nemačkoj i širom sveta čekaju i nadaju se da će Crkva Hristova podići svoj glas ne bi li zaustavila ovo nasilje nad Hristovim imenom. Nije li idolizacija rase i diktatorske moći koja se putem radija širi kroz javno mnjenje otvorena jeres? Nisu li pokušaji da se zatre jevrejska krv skrnavljenje ljudske prirode Hrista Spasitelja, Presvete Deve i apostola? Nekoliko dana pre nego što će je nacisti iz izbeglištva u holandskom karmelićanskom manastiru Eht zajedno sa njenom sestrom kao etničku Jevrejku deportovati u Aušvic, gde je ubijena u gasnoj komori 9. avgusta 1942. godine, Edit je izjavila: Zašto da budem pošteđena? Zar nije pravilo da ne smem imati lične koristi od svog krštenja? Ako bi mi neko oduzeo šansu da delim sudbinu svoje braće i sestara, tek to bi bilo potpuno uništenje.
Zar su mogli istom Bogu služiti Maksimilijan Kolbe, poljski franjevac koji je u Aušvicu dobrovoljno zamenio nepoznatog čoveka u bunkeru za izgladnjivanje gde je svakodnevno držao misu dok ga esesovci nisu dokrajčili otrovnom injekcijom i Josip Fuks, ustaški vikar iz Bijeljine koji je prisilno pokrštavao Jevreje pod izgovorom da ih spašava, da bi im pred transport u Jasenovac cinično poručio da im je dušu izbavio katoličkom verom, dok se za telesno spasenje, tj. goli život moraju sami pobrinuti?
Tolstoj Španije, Migel de Unamuno u jednom pismu napisao je za beli teror frankista da (ne da) nije hrišćanski, već je potiče od drevnog španskog atavističkog tradicionalizma, koji je suštinski antihrišćanski. U reagovanju na sramnu misu za ubijene tokom blajburških retribucija u Sarajevu pre skoro dve godine, sarajevski rabin i predavač na Univerzitetu Ben Gurion Eliezer Papo teološki je razgolitio dehristijanizovano hrišćanstvo u službi revizije ustaškog nacizma i fašističke statolatrije, iza čijeg smokvinog lista se krije religionizovano ustaštvo u kojem, analogno hrišćanskoj eshatološkoj predstavi o antimesijanskoj figuri Antihrista, političke i vojne strukture NDH preuzimaju ulogu Krista. Samo se u takvom supstitucionirajućem narativu blajburška bježanija može krstiti imenom križnog puta… U toj novoj nacio-religiji (koju Tomašević, a izgleda i Puljić) propovijedaju i teološki nepotkovanom puku, na križnom putu ne stradava više Krist, nego NDH – i to kao otjelotvorenje Krista. Podobno Kristu koga smjenjuje i zamjenjuje, ona stradava na Blajburgu samo da bi potom uskrsla i spasla one koji u nju vjeruju (i kaznila nas ostale koji se tom vjerovanju opiremo)… Setih se hosovskog terora nad mostarskim Srbima u proleće 1992. kada su pseudokatolički klerofašisti pucali u Hristove ikone u spaljenom Hramu Sv. Trojice uz objašnjenje kako to nije naš Isus.
Zbilja, njihov Bog i nije Krotki i Blagi Isus Hristos, njihova tagutska božanstva su Pavelić, Budak, Kvaternik, Francetić… Etički fundament abrahamskog monoteizma nedvosmisleno je antirasistički i univerzalistički, te kao takav nepomirljiv sa tribalnim paganskim kultovima krvi i tla na kojima počiva rasni misticizam i okultizam nordijskih runa, čiste arijevske krvi i ritualnih pogubljenja obnaženih i obrijanih žrtava (duga odeća i brada su simboli ljudskog dostojanstva u sve tri avramovske religije), kao i pseudobiološki materijalizam i amoralni cezaristički firer-princip nacionalsocijalista. Socijaldarvinističko veličanje surovosti, obmane i agresije strano je kako jevanđeoskoj etici nasušne ljubavi prema bližnjem, tako i dekaloškoj nepovredivosti ljudskog života i biblijskom istinoljublju, i tu nema kontradikcije između verskih učenja i ideologije našeg antifašističkog, socijalističkog i narodnooslobodilačkog pokreta.
Na pitanje problema zla u formi Gde je Bog bio u Aušvicu? treba reći: naš Gospod, Hristos Samarićanin, bio je uz Edit, Kolbea… međutim, nameće se kontrapitanje: kakav je to sistem koji je kao antipod njihovoj hristolikosti proizveo jednog Stepinca i Fuksa? To je okrečeno groblje onih koji su, rečima Ave Justina, zamenili jevanđeosku etiku i metodiku ljubavi jezuitskom kazuistikom i zbornikom kanonskog prava, a parohije klerikalnim partijama, toliko zastranivši u isprazni dogmatizam i trivijalni ritualizam u stilu pobožnjačkog popovanja o porodičnim vrednostima – farisejske inspekcije tuđe privatnosti – da su poput Stepinca ostali da pilatovski ravnodušno gunđaju o golotinji u zagrebačkim izlozima dok su obnaženi leševi iskasapljeni plutali Savom, a goli spaljivani Jevreji. Na te devijacije aludirala je i sama Edit Štajn upozoravajući da se treba čuvati istina kojima nedostaje ljubavi i ljubavi kojoj nedostaje istine (lažne vjere, rekao bi blaženopočivši vladika Atanasije).
Po plodovima njihovim poznaćete ih, kaže Jevanđelje. Ta vrlo je upadljiva arogancija velike većine katoličkog klera po pitanju ustaških zločina kao da u Jasenovcu i nisu klane krštene, pa i katoličke duše (ideološka pripadnost marksizmu ne poništava nečije krštenje), kao i to da je Edit Štajn i Maksimilijana Kolbea kanonizovao isti onaj papa Vojtila koji je venac mučeništva natukao i najvećem blaženiku Crkve u Hrvata!
Zato vračevi onoga što je naš Elis Bektaš nazvao prirodnim spojem klerikalizma i vulgarnog materijalizma toliko ogorčeno i mrze bezbožni komunizam, jer ih je, takav kakav je bio sa svim svojim manjkavostima, svojim antifašističkim trijumfom brutalno razotkrio zajedno sa njihovim stvarnim, nacističko-imperijalističkim gospodarima (Vaš je otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži. – Jovan, 8:44). Iako je zlato tele revizionistike i demagogije o dva totalitarizma, Krležinim rečima, odavno poraslo u dobro podgojenu kravu, Adonaj zna ko je oslobodio Aušvic i porazio satanske kultove smrti pagana Himlera i Rozenberga te ime njihovo… neće biti odsječeno (Isaija 56:5). Njegovi su, počivaće u miru. Potpuno samilosni i pravedni Gospode, učini ovo tle plodnim, da Tvoje seme ne pada uzalud.
U paklu Sutjeske (čiji toponim priziva teskobu koja ih je snašla zajedno sa ranjenicima u fašističkom obruču), u noći posle neuspelog proboja Treće udarne divizije, gladnom i izmučenom, na samim granicama čoveka i života, kao Marksovom proleteru suočenom sa razaranjem svega što je ranije bio i što se može razoriti, sa negacijom svega ljudskog oko sebe i hitnom potrebom da prevaziđe sebe samoga, Milovanu Đilasu, članu Politbiroa KPJ javio se Isus Hristos! Kada se probudio, nije ga više mogao videti, ali čim bi zatvorio oči, On bi ponovo bio tu. Đilas se pomolio: Ako si došao na svet i patio radi dobra i istine – ti moraš videti da je naša stvar pravedna i plemenita. Mi, u stvari, nastavljamo, probamo da nastavimo ono što si ti započeo. I ti nas nisi zaboravio, niti nas možeš napustiti. Hristos je uvek među nama i u nama, naš štit i uzdanje, jer je vaistinu Onaj Koji je iznova vojevao i naš poraz pretvorio u pobedu (Sv. Grigorije Palama), a ako su sveti mučenici Aušvica i Jasenovca, u Hristovoj slavi sapričasnici, istinske sluge i podražavatelji Hrista, Božji prijatelji i pravedni pobednici zla uz nas kao što se zajedno raduju u Carstvu Nebeskom, nema sile koja nas obmanom može potkupiti da pljunemo na svoje ljudsko dostojanstvo, kao što ni oni na pitanje Quo vadis? nisu imali dilemu ko je njihov gospodar i kojem se privoleti carstvu, najstravičnijim idolima ikada viđenim na licu zemlje unatoč.
Piše: Vojislav Durmanović za Preokret, Foto: Društvene mreže