U kontekstu olujnih oblaka na Bliskom istoku, Bajdenova administracija, predlažući pregovore sa Rusijom o globalnoj strateškoj ravnoteži, verovatno pokušava da smiri strasti…
Iako je prošlo skoro četiri nedelje od kako je Hamas napao Izrael, Rusija ne žuri da iskoristi zbunjenost Bajdenove administracije povodom kolapsa bezbednosti na Bliskom istoku. Zapadni mediji bili su jednoglasni u oceni da Rusija vreba da iskoristi priliku čim SAD sklone pogled sa Ukrajine. Međutim, to se nije dogodilo.
Rat u Ukrajini je na auto-pilotu. Kompas je podešen, kocka je bačena, a računica povodom strateških ciljeva postavljenih od strane predsednika Vladimira Putina u februaru prošle godine se ne menja. Rusija vidi da je stekla prednost u ratu i da se to neće promeniti.
Kontraofanziva Ukrajine je propala, a borbe su trenutno ograničene na dva sektora fronta, pošto ruske snage jačaju bezbednost Donjecke oblasti i nastoje da povrate kontrolu nad severnim pograničnim teritorijama Donbasa i Harkovske oblasti, odakle su se taktički povukle prošlog septembra i oktobra.
Međutim, Moskva nije započela svoju veliku ofanzivu, kako su mnogi predviđali. Jedno razumno objašnjenje jeste da posmatra buru koja besni na Bliskom istoku. Moskva je naročito osetljiva povodom bilo kakvog prelivanja krize u Siriju.
Rastući disbalans
Posmatrajući ozbiljno gomilanje američke mornarice u istočnom Mediteranu, koje uključuje razmeštanje dve grupe nosača aviona, predsednik Vladimir Putin izjavio je da ruski avioni opremljeni hipersoničnim raketama „kinžal” krstare nebom iznad Crnog mora – sposobni da pogode 1000 kilometara udaljene mete brzinama od devet maha, što nijedan postojeći raketni štit ne može da presretne. Slobodno se može reći da rat u Ukrajini ostaje rat iscrpljivanja.
Interesantno, Rusija je izvela simuliranu vežbu nuklearnog udara u sredu, što je nadgledao Putin, u satima nakon što je ruski parlament izglasao opoziv ratifikacije sporazuma o globalnoj zabrani nuklearnih proba (CTBT). Ovu vežbu treba posmatrati u širem kontekstu svetske strateške stabilnosti. U saopštenju iz Kremlja se navodi: „Svrha vežbe bila je provera nivoa spremnosti vojnih komandnih tela, kao i veštine rukovodstva i operativnog personala koji upravlja trupama (snagama) pod njihovom komandom”. Sve je, međutim, povezano u ovim izuzetnim vremenima.
Na svom najočiglednijem nivou, palestinsko-izraelski sukob je manifestacija rastućeg disbalansa u postojećem sistemu međunarodnih odnosa. Novi ratovi izbijaju, dugotrajni konflikti mutiraju (npr. Nagorno-Karabah). Prošle nedelje, Pakistan je označio Palestinu i Kašmir kao nezavršeni posao UN u postkolonijalnoj eri. Severna Koreja i Iran su žarišta bez vojnih rešenja.
Nema sumnje da će Vašington, u mesecima koji dolaze, nastaviti da pruža Izraelu vojnu i diplomatsku podršku, ali proširena izraelska operacija u Gazi, koja bi mesecima trajala, značila bi rastezanje američkih resursa koji su potencijalno neophodni na drugim pozornicama. Sukob u Gazi akcentuje imperativ preispitivanja američkih ideja o globalnoj hegemoniji. Ostaje činjenica da SAD, uprkos samoproklamovanom statusu „nezamenjive nacije” (Medlin Olbrajt) i garanta „poretka zasnovanog na pravilima”, nisu uspele da spreče najnoviju erupciju sukoba na Bliskom istoku.
Može se stoga tvrditi da je najnoviji američki predlog (autor daje link do izjave zamenika ruskog šefa diplomatije Sergeja Rjabkova koji je rekao da je Rusija od SAD dobila neformalni predlog za uspostavljanje strateške stabilnosti; prim. NS) za sistematsku obnovu strateškog dijaloga sa Rusijom simptom pozitivnog razmišljanja. Ne čudi što je Moskva pokazala promišljenu indiferentnost prema američkom predlogu. Ali to ne treba tumačiti kao poslednju reč.
Istorijski posmatrano, sovjetsko-američki strateški dijalog stavljao je na sto sva velika pitanja i većinu manjih pitanja od značaja za međunarodnu bezbednost. Zato je momenat u kojem se američki predlog pojavljuje od velikog značaja.
U kontekstu gomilajućih olujnih oblaka na Bliskom istoku, Bajdenova administracija verovatno pokušava da smiri strasti predlažući pregovore sa Rusijom o globalnom strateškom balansu, pošto su zaštitne ograde kontrole naoružanja srušene. To je jedan faktor.
U svakom slučaju, „neutralnost” Rusije u bliskoistočnom konfliktu takođe može imati ulogu. Zapadni lideri podjednako shvataju da je rat protiv Rusije praktično izgubljen – iako to neće javno da priznaju – pa je saradnja sa Rusijom potrebna.
Model dve države
Iako su SAD pružile Izraelu značajnu vojnu i diplomatsku podršku, i nastavljaju da na njega utiču tako da ne eskalira sukob, postoje varijable u ovoj situaciji. Bilo kakva velika konfrontacija na Bliskom istoku zahtevaće ogromnu koncentraciju sredstava i finansijskih resursa, koji su ograničeni čak i za jednu supersilu – pošto postoje i drugi nerešeni problemi u svetu.
Slom poverenja u rusko-američkim odnosima šteti interesima SAD. Ali mora se takođe razumeti da ono čemu Moskva teži čak i danas – nakon gotovo 20 meseci borbi protiv NATO pakta i SAD na poljima smrti po Ukrajini – jeste održiva saradnja sa Vašingtonom i spremnost na uvažavanje uzajamnih interesa.
Sa svoje strane, Rusija se prema krizi u Gazi postavila kao odgovorna sila. Ne postoji ni trunka dokaza da Rusija nastupa kao „kvaritelj”. Naprotiv, Moskva nastoji da se prikaže kao potencijalni mirotvorac koji uživa dobre odnose sa svim ključnim akterima: Izraelom, Hamasom, Iranom i drugim regionalnim državama.
U stvari, skorašnji komentari predsednika Bajdena o situaciji u Gazi dovode američke pozicije prilično blizu ruskim. Bajden je pročitao sledeće iz pripremljenog govora sa zajedničke konferencije za medije sa premijerom Entonijem Albanizom iz Australije:
„Izrael ima pravo, a dodao bih i odgovornost, da reaguje na pokolj svojih ljudi. I postaraćemo se da Izrael ima ono što mu je potrebno kako bi sebe mogao da odbrani od ovih terorista. To je zagarantovano… Ali to ne umanjuje potrebu da se Izrael ponaša u skladu sa pravilima ratovanja. Izrael mora da učini sve što je u njegovoj moći – ma koliko teško to bilo – da zaštiti nedužne civile.”
„Takođe, želim na momenat da pogledam u budućnost kojoj težimo. Izraelci i Palestinci podjednako zaslužuju da žive rame uz rame u sigurnosti, dostojanstvu i miru. I neće biti povratka na status kvo koji je postojao šestog oktobra. To znači da Hamas više neće moći da teroriše Izrael i koristi palestinske civile kao živi štit. To takođe znači i da jednom kada se ova kriza završi, moraće da postoji vizija onoga što dolazi potom. A naše mišljenje je da to mora biti model dve države.”
Putin ovo ne bi drugačije sročio. U Moskvi postoji očekivanje da će u novonastalim uslovima regionalne bezbednosti, SAD i njihovi saveznici „preispitati svoje ideje o nanošenju poraza Rusiji u Ukrajini po svaku cenu” – kako je to prošle nedelje na državnom kanalu RT napisao jedan od analitičara bliskih ruskom establišmentu.
Poverenje nedostaje, zaključio je i dodao: „Kompromise bez punog uvažavanja ruskih interesa” teško je ostvariti, a „odlučujući momenat svetskog poretka odvija se pred našim očima.”
Izvor: Novi Standard
Foto: MidJourney prompt by Preokret