Kroz istoriju je vazda tinjala mržnja prema Drugom i Drugačijem. Umberto Eko je genijalno i sažeto, kako je samo on umeo, opisao zašto je lakše mrzeti nego voleti Druge. Ljubav je zahtevna, ona zahteva udubljivanje. Mržnja je laka i površna. Čitavoj naciji, veri ili rasi pripišete nekoliko loših osobina, pretvorite milione ili milijarde ljudi u jedinstvenu i neprijateljsku masu: „Jevreji sprovode zaveru da bi ovladali svetom“, „Muslimani su svi fanatici u svetom ratu“, „Hrvati su svi ustaše“…
Izraelsko-palestinski sukob je ojačao dve vrste mrzilačkih predrasuda u svetu. Na islamofobiju koja već od 11. septembra tinja na Zapadu nadovezao se novi talas antisemitizma. Mržnja prema migrantima je u velikoj meri vrsta islamofobije. Evropski desničari smatraju da plima Azijaca i Afrikanaca preti da potopi Evropu, i žele da postave brane, makar i po cenu tako teško stečenog evropskog jedinstva.
U današnjoj krizi EU često zaboravljamo koliko je mir u Evropi jedinstveno postignuće, nepoznato ranijim vremenima. Ideja da se prvo preko kontrole proizvodnje uglja i čelika zauvek spreči rat između Evropljana dovela je do današnje Unije. Koliko god EU danas izgledala u nevoljama, ne treba potcenjivati njena ogromna dostignuća.
Kakva god izađe iz sadašnje krize, ona je zajednica koja je okončala ratovanje u srcu Evrope. Skoro da je nemoguće zamisliti rat Nemaca, Francuza, Italijana, Holanđana, pa čak ni Nemaca i Poljaka, Bugara i Grka, Rumuna i Mađara, Mađara i Slovaka. Sumnje u smisao Evropske unije tradicionalno su bile u Velikoj Britaniji, zemlji koja je oduvek bila mlaka članica i nekako postrance, ali ni Britanci nikada neće vojevati sa svojim kontinentalnim susedima, bez obzira na Bregzit.
Izbeglička kriza i kriza tolerancije
U očima optimista evropska integracija trebalo je da vodi ka integraciji planete, ka svetu u kome rastu tolerancija i razumevanje. Izbeglička kriza je pokazala preteranost tog optimizma. Ona je dovela do toga da „najevropskija“ zemlja, kolevka moderne verske tolerancije, Nizozemska (novo ime za Holandiju), glasa za ksenofobe i evroskeptike.
Evropljani možda jesu više složni nego ikada ranije, ali to ne znači da prihvataju druge i drugačije. Već nagoveštaj da treba da prime po nekoliko hiljada izbeglica drugačije vere, izaziva lavinu ksenofobije u Poljskoj, Mađarskoj i mnogim drugim zemljama, koje su samo pokoljenje ranije bile izvor prognanika. Britanija, vekovno utočište za izbeglice, sada pokušava da ih isporuči Ruandi.
Da stvari budu zamršenije, neki od muslimana u Zapadnoj Evropi nisu prihvatili opredeljenje za evropske zajedničke vrednosti. Oni su svakako manjina. Ogromna većina od desetina miliona muslimana po Zapadnoj Evropi nisu verski fanatici i sasvim su integrisani u svoja društva. Dovoljno je pomisliti na gradonačelnika Londona Sadika Kana i Hamzu Jusufa, prvog ministra Škotske .
Verovatno se oni koji veruju da su zemlje u kojima su našli dom i blagostanje dar al harab, „kuća rata“ u kojoj se treba boriti za islam, broje u promilima u odnosu na sve zapadnoevropske muslimane. Ipak, dovoljno su bučni i zastrašujući da loše utiču sliku o svim svojim istovernicima.
Pakao su drugi
Kroz istoriju je vazda tinjala mržnja prema Drugom i Drugačijem. Umberto Eko je genijalno i sažeto, kako je samo on umeo, opisao zašto je lakše mrzeti nego voleti Druge. Ljubav je zahtevna, ona zahteva udubljivanje. Mržnja je laka i površna. Čitavoj naciji, veri ili rasi pripišete nekoliko loših osobina, pretvorite milione ili milijarde ljudi u jedinstvenu i neprijateljsku masu: „Jevreji sprovode zaveru da bi ovladali svetom“, „Muslimani su svi fanatici u svetom ratu“, „Hrvati su svi ustaše“…
Nebrojeni su takvi stereotipi širom sveta. Mnogi od njih nisu zloćudni. Niko ne želi da istrebi Grke zbog stereotipa o njihovoj lenjosti, aljkavosti u državnoj upravi i izbegavanja poreza.
Stereotipi o Drugom mogu da budu čak i dobroćudni (Mediteranci su ljubavnici, Skandinavke su… mmm). Istoriju su, avaj, obeležili oni drugi, koji Druge prvo sabiju u bezobličnu gomilu, a onda olakšaju njihovo istrebljivanje.
Duga istorija mržnja prema Jevrejima
Najpoznatiji primer je mržnja prema Jevrejima. Ovaj rasejani narod je hiljadama godina izazivao nenaklonu pažnju svojih suseda. Antisemitizam postoji i danas, čak i među ljudima koji nikada nisu videli Jevreje. To možete i proveriti. Kada vam neko pomene da su Izraelci sami sebe poubijali 7. oktobra da bi dobili izgovor da sravne Gazu sa zemljom, zapitajte tu osobu otkuda to zna? Čita li tajne izveštaje Mosada na hebrejskom? Zna li ijednog Jevrejina, a kamoli Izraelca?
Mržnja prema Mojsijevom narodu natapa istoriju Evrope više od hiljadu godina. U skoro svim evropskim zemljama su im, u najblažem slučaju, bili ograničeni kretanje i delovanje. Na primer, u Veneciji su bili sabijeni u deo grada koji će svetu dati zloglasno ime Geto.
Širom Evrope su Jevreji bili sabijani u loše delove gradova, primoravani da nose žutu traku, ili određenu vrstu kape. Izuzetak je bila Poljska, gde je Boleslav Pobožni, prvi pre Francuske revolucije, podario Jevrejima građanska i verska prava. Otuda milioni Jevreja na prostoru bivše poljsko-litvanske države od Baltičkog do Crnog mora.
Inače, Jevreji su širom Evrope bili ne samo izloženi segregaciji, već i povremenim masakrima. Jedan od najstarijih mitova koji su davali opravdanje za istragu Jevreja je onaj o tome kako Jevreji otimaju hrišćanske dečake, ritualno ih ubijaju i cede im krv da bi napravili ritualni hleb za Pashu. Taj mit je bio toliko raširen da su i u Italiji i u Rusiji dva nestala i ubijena dečaka proglasili za žrtve Jevreja i svece.
Kada je Crna smrt prepolovila evropski živalj, Jevreji su bili optuženi da namerno truju izvore. Oni su manje umirali jer su bili izolovani u karantinu svojih geta, a i bili su čistiji od svojih hrišćanskih suseda. Glasina o vezi Jevreja i Crne smrti je stizala pre same pošasti, pa su u Strazburu žive spalili stotine svojih jevrejskih sugrađana, a da kuga još nije dosegla taj grad.
U Srednjem veku je nastao jedan mnogo žilaviji antijevrejski mit, da Jevreji sistematski iskorištavaju hrišćane i bogate se na njihov račun. Ovaj mit je proizvod jedne neobične zabrane koja je proizvela suprotan ishod od očekivanog. Jevrejima je bilo zabranjeno da poseduju zemlju. Oni su zato ulagali u pokretnu imovinu, ne bi li lakše bežali ako krene kakav novi pogrom. Kako je rasla potreba za novcem, rastao je i njihov značaj kao davalaca kredita. Za razliku od hrišćana, njima vera nije branila uzimanje kamate. Ljudi koji su zapali u dugove, lako su optuživali ove tuđince za svoje nevolje. Nije slučajno najpohlepniji lik svetske književnosti Šekspirov mletački Jevrejin Šajlok, koji kao kamatu traži sopstveno meso svog dužnika.
Moderne teorije zavere
Ovaj mit se preobrazio u moderno doba i prerastao u složenu priču o tome kako bogati Jevreji upravljaju svetskim finansijama, medijima, kulturom… Mudri Umberto je napisao roman o tome kako je antisemitizam dobio svoju svetu knjigu „Protokoli sionskih mudraca“. Zaplet tu počinje od izmišljenog sastanka jevrejskih moćnika na praškom groblju. Tu se dogovaraju kako da pokore svet, korišćenjem banaka i novina.
Jevreji su zaista bili nadmoćni u svetu finansija i u svetu medija. Prognani iz tradicionalnih zanimanja, bili su spremni da prihvate nove poslove i nova znanja. Kao narod migranata, znali su jezike. Kao narod Knjige, bili su pismeniji i obrazovaniji od većine drugih. Kada je posle epohe Prosvećenosti i uvođenja građanskih prava u 19. veku znanje počelo da igra veću ulogu u karijeri od porekla, bili su najspremniji. Zato je tako veliki bio udeo Jevreja među naučnicima, lekarima, novinarima i poslovnim ljudima u novim poslovima. Nije slučajno da su Jevreji osnovali Holivud. Za etablirane gojim (nejevrejske) intelektualce, film je bio isuviše pučka, isuviše vašarska zabava.
Taj porast jevrejskog uticaja nije blagonaklono dočekan u redovima njihovih suseda. Poljski, ruski ili mađarski seljak su ih videli kao bezdušne zelenaše i trgovce. Još gore izgledaju u očima propalih sitnih plemića, nesposobnih da održe svoje gospodstvo u novom vremenu. Za trgovce i zanatlije oni su nelojalna i opasna konkurencija. Za crkvu, nevernici. A za sve one na desnom kraju političkog spektra, Jevreji su simbol novog, bezbožnog vremena, u kome stare vrednosti nestaju i ustupaju mesto svetu kojim gospodare novac, pohlepa i nemoral.
Suočeni sa novim talasom progona, Jevreji se najčešće priklanjaju socijalističkim i revolucionarnim pokretima. To će još više učvrstiti njihove neprijatelje u veri da su Jevreji krivi i za najgore od svih modernih pošasti: revoluciju i socijalizam/komunizam. Svi ovi mitovi i predrasude spojiće se u čudovišnu celinu za vreme nacizma.
Čisto zlo nacizma
Nacisti su starim predrasudama o Jevrejima dodali i jednu novu, rasnu. Jevreji ne samo da su različiti zbog vere, kulture i načina života, već su druga rasa. Nacisti su verovali da su narodi „rase“ pa da se, prema tome, fizički razlikuju. Zidovi učionica bili su ukrašeni ilustracijama ljudi koji su predstavljali idealne rasne prototipove.
Nevolja je bila u tome što čak ni mnogi nemački vođi (Hitler, Himler, Gebels, itd.) nisu odgovarali arijevskom tipu ljudi. A i mnogi Sloveni, predodređeni sumanutim planom za robove ili odstrel, izgledali su više arijevski od mnogih Nemaca.
Najgore su naravno prošli Jevreji. Godine indoktrinacije su razvile ubeđenje kako su oni gamad i štetočine. Zato su, sasvim simbolično, ubijani pomoću pesticida, Ciklona B.
Danas je u Evropi antisemitizam zakonom zabranjen, pogotovo u Nemačkoj. Ali je internet dao nova krila svim mrziocima i ksenofobima.
Internetom se raširila urbana legenda o tome kako je i 11. septembar 2001. jevrejska zavera protiv islama, jer tobože nijedan Jevrejin nije stradao u Kulama. Naravno, stradale su stotine Jevreja, a u stvarnom životu bi bilo nemoguće tajno obavestiti hiljade Jevreja da taj dan ne dođu na posao. Pomenuo sam već sličnu zavereničku verziju o oktobarskom napadu Hamasa.
Granice mržnje
Zloglasni Brejvik se na internetu spremao za svoj ubilački pohod na norvešku decu. On kao i milioni drugi, pripada onima koji su Jevreje, kao glavne neprijatelje Evrope, zamenili muslimanima.
Ređi su oni koji dušmane vide u Kinezima. Posle napada na Ukrajinu, sve je više onih koji Ruse doživljavaju kao pretnju. Ovde nastaju nevolje i za nas. Mnogi u EU i SAD žele da pokažu kako ipak vole muslimane, pa u našim Bošnjacima i kosovskim Albancima nalaze dobre muslimane koje treba voleti. Pri čemu su kosovski Albanci vrlo mlaki muslimani. To se vidi već po imenima. Oni, kao i njihovi sunarodnici, češće imaju svetovna imena od drugih muslimana (Albin, Dritan, Dua, Rita, Vljora).
Na tu lažnu solidarnost sa muslimanima, površne zapadne birokrate dodaju i mit o Srbima kao večitim ruskim saveznicima, koje treba držati oslabljene, ili na uzdi. Tako se kosovskim Albancima toleriše ponašanje kakvo nije zabeleženo nigde u procesu približavanja EU.
Svi ti zapadnjački strahovi od Drugog, bio taj musliman ili Rus, mogu da se brane naizgled razumnim argumentima. Ali, tu ima i dosta opsene. Milioni nevoljnika koji kreću ka Evropi uglavnom nisu vođeni nekim lukavim planom verskih fanatika. Njih pre svega teraju na put nasilje i gola borba za preživljavanje. Većina ljudi koja se zalaže za žice i zatvaranje granica, ne žele da oni pomru. Ne još. A kada se žice i slabo naoružani graničari pokažu preslabim? Koliko će Evropljani biti humani u želji da po svaku cenu odbrane svoj udoban i ušuškan svet?
Izvor: RTS OKO
Foto: MidJourney prompt by Preokret