U poslednje vreme često čujem komentare tipa: “Vučić je najbolji Šešeljev učenik”. U negativnom kontekstu, naravno.
Vrlo moguće i da jeste. Godine provedene pod radikalskim šinjelom majstora intelektualno površne, ali populistički lepljive demagogije, svakako su doprinele da aktuelni predsednik Srbije od političkog junfera stasa u vrsnog manipulanta koji je u stanju da one lako povodljive i skromno obrazovane lako prevodi žedne preko vode. A one srebroljubljive, ja kako drugačije, potkupi parama i privilegijama.
U nekim stvarima, strogo makijavelistički gledano, učenik je nadmašio učitelja. Pre svega u spremnosti da iz korena promeni i primeni svoju politiku ne bi li, prvo osvojio, a posle i sačuvao vlast, dočim i da skrene s, bar verbalno, ekstremno desnog puta koji im je (radikalima) Služba zacrtala još 1990-tih, te tako postane poželjan partner nekih drugih službi, inostrane vokacije, koje u Srbiji već 20 godina pronalaze samo jedan jedini interes – nezavisno Kosovo – te u skladu s tim i traže partnera koji nije gadljiv na dilove i kome ništa nije sveto.
Majstor da zapiša i zacementira
Kad se već našao tu gde je skoro dve decenije sanjao da će biti, na vlasti, Vučić je pokazao izniman talenat da je zapiša i zacementira, rigidnom medijskom kontrolom i ne samo kontrolom, već i kupovinom istih (veći deo medija se trenutno nalazi u rukama što Vučića i njegovog brata direktno, što njegovih posilnih, koji su te medije kupili po njegovom zadatku, uglavnom državnim novcem – setite se prodaje Prve i B92/O2), te vaspostavljanjem klijentelistički operativne partije, u kojoj je svako dobio svoje parče kolača i svoj bicikl, pa vozi, po zasluzi.
Hobotnica koju je izgradio u poslednjih osam godina ozbiljna je Vavilonska kula greha koju poput maltera na okupu (za sada) drži činjenica da niko u njoj nije nevin i da svaki posilni zna poneku “slatku tajnu” onoga iznad njega. Naravno, ova se kula lako može pretvoriti u onu od karata, onog trenutka kada na svim njenim nivoima osete “vunu” od naraslog narodnog besa i onoga što bi moglo uslediti kada točak istorije krene da se okreće u drugom smeru. Biće to, slutim, vreme kada će u Srbiji ponovo na ceni biti institucija “zaštićenog svedoka”. Ali, više o tome kada dođe vreme…
Nego, da se mi vratimo Učeniku i Učitelju…
U jednoj stvari Vučić je ipak podbacio u odnosu na Šešelja i ostao na nivou šefa mesne kancelarije u nekoj provincijskoj vukojebini. Mislim na ono što se u belom svetu i beogradskim fensi firmama zove HR (Human resources), a u narodu, još od komunističkog vakta – kadriranje.
Narikače jače od fazana
Naime, letimičnim pogledom na prvu postavu Šešeljeve Centralne otadžbinske uprave iz zlatnog doba radikala (sredinom i krajem devedesetih) da se zaključiti da je ona, ma šta mislili o Narikačama, Nikoliću, Todoroviću, Krasiću, Mirčiću i ekipi, na kraju krajeva i samom Vučiću…intelektualno i na svaki drugi način superiorna u odnosu na aktuelni vrh SNS, sa bledim poltronskim izlučevinama poput Stefanovića, Đurića, Brnabićeve, Vulina, Selakovića (ne računajući večnu i nezamenjivu Maju Gojković Preletačević).
Iako su obojica, i Učenik i Učitelj, ovejane autokrate sa dna kace, Šešelj se u stranci onomad ipak okružio tipovima koji su imali autoritet, čijem je građenju on lično doprineo, a koji su u stani-pani situaciji mogli uspešno da ga odmene u vođenju stranke (što ga je, istina, u krajnjoj fazi skupo i koštalo). Za razliku od njega, Vučić je, nakon što je neutralisao Tomu Nikolića kao jedinog ozbiljnog takmaca, stvorio monoteističku, pokloničku partiju u kojoj, pored bliskih saradnika koje je lično izabrao, komotno i bezbrižno može da ostane doživotni predsednik.
Niko se, naime, iz tog parodičnog, sprdnje i prezira dostojnog okruženja, nikada neće usuditi da mu se suprotstavi a kamoli da mu bude protivkandidat. Izuzev u situaciji da mu on lično ne dodeli takav zadatak, što je Vučić pre nekoliko dana i nagovestio, naprasno se setivši da je svo ovo vreme kršio Ustav, istovremeno obavljajući funkciju predsednika države i partije.
Šef i njegova “boranija”
Umesto da se okruži lavovima, što je bila praksa njegovog Učitelja, on se okružio fazanima, bizonima i tek pokojom hijenom. I, kao da to nije bilo dovoljno, njihovom statusu dvorskih luda i degenerika i lično je doprineo, javno ih ponižavajući i s vremena na vreme “očinski” prislanjajući na grudi junačke. U takvoj situaciji, ni budući novi lider Srpske napredne stranke (priča se da će to biti Nikola Selaković, ako to ne bude još jedna u nizu Vučićevih “patki”) neće biti ništa više od običnog pajaca koji trepće i aplaudira u dramskim pauzama predsedničkih govora i čita sopštenja koja je pre toga poslao “šefu” na proveru.
Vučić je partiju, nema sumnje, prilagodio sopstvenim narcisoidnim potrebama, i, gledajući iz te njegove egoističke perspektive, koja se može sažeti u dve-tri reči (“Partija, to sam ja”), sve ovo gore navedeno zvuči savršeno i super, ali me baš zanima da li iko od pobrojanih, nazovi naprednjačkih prvaka, razmišlja o drugoj strani medalje te iste Vučićeve personalne devize, koja otprilike glasi “Posle mene – potop”.
I stvarno, pokušajte da zamislite na šta bi ličio i koliko glasova na izborima bi osvojio nekakav post-Vučićevski SNS na čijem čelu bi bio Neša Slina kao predsednički i Marko “Aco, Srbine” Đurić kao kandidat za premijera?
Ne možete? E, pa, o tome vam pričam.
P.S. Ne znam kako vi, ali ja jedva čekam da ih vidim kako se bespomoćni praćakaju, kao ribice na dnu praznog bazena…
Piše: Antonije Kovačević Foto: Alo.rs
Pingback: SLOMLJENA GLAVA MILANA VUJIĆA: Vučićeva politika rađa brutalno nasilje -