Optužena da je ubila trudnicu i iz njene utrobe izvadila dete. Porodica joj je pobegla od sramote i mržnje, a njeno ime u selu niko ne želi da izgovori. Od izlaska iz zatvora živi pod drugim imenom. Posetili smo mesto zločina, tragajući za ključnim pitanjem…
Selo Jusići leži na besputnim istočnim obroncima Majevice, na području za koje drugi u Bosni kažu „tamo negde“.
Desetak kilometara od najbližeg puta meštani su sazidali kuće na strmini šumovitog brda, poslednjoj pre nego što se teren rasprostre u blago zatalasanu ravnicu. Selo se stislo uz padinu kao da želi da što više prostora ostavi za njive. Zgrade podignute nakon stradanja u poslednjem ratu još su neomalterisane, a najmodernija stvar u selu su prozorski okviri od bele plastike. Od rata i zbog nezaposlenosti mnogi su izbegli u zemlje zapadne Evrope, a ono tristotinak što ih je ostalo živi od leja na okućnicama i žita s njiva u seoskom ataru.
Tri mlade žene u širokim dimijama koje su razgovarale ispred jedne kuće zimogrožljivo pritežući krajeve tankih džempera predusretljivo su mi objasnile kako da nastavim put do kuće Rama Hasanovića. Ispratile su auto znatiželjnim pogledima, ali teško da su mogle da se dosete razloga moje posete. Ono zbog čega sam tražio Rama desilo se davno, pre nego što su rođene.
DVA NOŽA
Lanac događaja, u početku običnih i bezazlenih, a pred strašnu završnicu mutnih, višesmislenih i zlokobnih, počinje u vreme prethodnog rata, onog „nemačkog“. U Jusićima se, u kući Mehmeda Hasanovića, seljaka osrednjeg imovnog stanja, a bogatog decom, 1943. godine rodila i ćerka Šefka. Na talasu sveopšteg posleratnog poleta u selima su bile organizovane akcije opismenjavanja, pa je i devojčica prošla dvogodišnji kurs, a u sedamnaestoj su je udali, tu u selu, za Nedžiba Hodžića.
Prve godine Šefkinog braka obeležene su životom u zajednici s Nedžibovom majkom i porodicom njegovog brata. Svekrva i jetrva je nisu volele, ni ona njih. Najozbiljnija svađa izbila je kad su Nedžibovoj majci nestale neke pare i kad je ona posumnjala u snahe. A kad se Šefka požalila mužu da joj je jetrva razbila glavu, Nedžib je doneo odluku da se odseli od porodice i da sa Šefkom počne samostalan život. Iako nikad niko nije govorio o ljubavi među njima – a ni oni sami! – iz ovoga bi moglo da se zaključi da je Šefka u braku, na neki način, bila voljena.
Nema mnogo podataka na osnovu kojih bismo mogli da zaključimo kako su živeli Nedžib i Šefka. Stara kuća u koju su se uselili bila je od naboja, a iz sobe se odmah izlazilo napolje kroz vrata od grubo tesanih dasaka s visokim pragom i bravom od pocrnelog kovanog gvožđa. Sa imovinom od šporeta, dva tronošca i niske sofre i kreveta, nisu bili najsiromašniji u selu, to nikako, ali vredi zapaziti da je, kad su se odselili, Nedžib u Kozluku morao da kupi čakiju, i ta im je britva nevelikog sečiva od nekih desetak centimetara godinama bila jedini nož u kući. Tek šest godina kasnije on će iz radničke menze u Titogradu uzeti nož iz escajga i doneti ga u Jusiće, udvostručujući tako pokućstvo svog domaćinstva.
KAD ZLO OTVORI JEDNO OKO
Šezdesetih godina prošlog veka bilo je posla za sirotinju na gradilištima širom države. Nedžib je kopao temelje i kanale u Šapcu, Beogradu, Titogradu, a u Jusiće je dolazio kad uzmogne: iz Šapca – jednom nedeljno, a iz Titograda ga nije bilo po dva meseca. Kroz niska vrata ulazio je bez najave i pozdrava, uvek polupijan, a Šefka mu je ćutke prihvatala pohabani kačket i na sofru iznosila sir i tvrdi hleb, ostajući potom na nogama dok on s mukom ne sažvaće siromašnu večeru. Kad legne, Šefka je dahom gasila petrolejku i uvlačila se u krevet pored njega da se bez reči spare, a onda ih je pokrivao gluvi mrak, kao zemlja u grobu iz kojeg nema vaskrsnuća. Nedžib bi sutradan učvrstio palu ogradu oko kuće i uradio šta se još može za jedno prepodne u siromašnom domaćinstvu, a onda otišao u selo, da se vrati pijan, sam, ili da ga donesu. Jednom kasnije, kad se ovo o čemu – možda sporo – pričam, već završilo u bolu i krvi, Nedžiba su pitali da li je tukao Šefku. „Zar vi ne tučete svoju ženu?“, pitao je začuđeno i ljuto. Nedeljom popodne je, mamuran, pešice kretao u Zvornik, ili na skelu prema Loznici, i opet nije bilo ni pozdrava ni lepe reči. Šefka ga je pratila do kapije, kao što je red, i tu stajala dok ne zamakne, a onda ulazila u kuću. Iako je po lepoti bila bez premca u selu, niko u Jusićima ni upola glasa nije dovodio u pitanje njenu čast i vernost mužu. Večeri su joj prolazile uz narandžaste odsjaje vatre u šporetu – valjalo je gasiti lampu odmah posle večere i štedeti gas – kao i drugima u selu, uostalom. Ali Šefka je imala svoju, posebnu muku. Šefka nije mogla da zatrudni.
Istom onom prilikom kada je rekao da je prirodno da tuče ženu, Nedžib se izjasnio i o roditeljstvu: „Koliko sam želeo decu, toliko i nisam, jer teško živim i ovako bez dece… U mog burazera Hodžić Ibrahima deca hodaju i gola, ne može da im kupi opanaka jer ima šestoro, a radi u istom preduzeću sa mnom. Zbog tih imovinskih prilika bilo mi je svejedno za decu, bilo ih ili ne bilo.“
Šefka je razmišljala drugačije: najlepša je, ali šta joj lepota vredi kad ima takvu manu – ne može da rodi. A sve druge njene vrsnice, i mlađe, već su se progegale Jusićima isturena stomaka. Zlo što je do tada spavalo dubokim snom otvorilo je jedno oko, pa drugo, i proteglo se.
KONOPAC OKO VRATA
U aprilu 1969. godine Nedžib je istukao Šefku jer su mu se komšije požalile da im je potrovala kokoške. Povod nije bio ni gori ni bolji od ranijih, niti su te batine bile teže, ali kad se umorio, ili kad mu je dosadilo, rekao joj je: „Idi iz kuće i ne vraćaj se!“ Bila mu je kriva za deobu od brata i majke, ali i za tvrdu zemlju u koju je s mukom zabadao kramp tamo negde u Crnoj Gori, za smrdljive radničke barake, pune vozove kojima je putovao, lošu rakiju što je pekla jezik i udarala između obrva…
Legao je na krevet, a Šefka je skupila ramena i polako zatvorila vrata za sobom. Ali nije otišla kod majke i braće. Na putu do njihove kuće svratila je u jednu baštu, gde je konopcem ponetim iz svoje prazne štale pokušala da se obesi o jabuku. Komšiju koji je video kako omču prebacuje preko grane i odvratio je zamolila je da kaže Nedžibu da je noseća, i da ga pita da li bi je primio nazad. „Hajde nek dođe“, odgovorio je Nedžib češući vrat.
Šefka je posle tvrdila da nije lagala, ali da je dva meseca kasnije „opet dobila svoje vrijeme“, dobila menstruaciju, ali da više mužu nije smela to da prizna. Počela je da omotava krpe oko stomaka, da glumi trudnoću. Da li je razmišljala kako će se to završiti?
„VAMA JE DO KAFE, A ALIJA ZAKLANA U POTOKU!“
Nekoliko seljanki kasnije je izjavilo da ih je Šefka pitala da li bi rodile dete za nju; jednoj bremenitoj drugarici nudila se za babicu; često su je, sa sve većim stomakom, viđali da razgovora s trudnicama…
Tako je bilo i 6. oktobra 1969. godine, kad je u Jusićima priređen pilav, seoska svetkovina uz muziku i piće. Kasno po podne, gotovo u sumrak, Šefka je na obodu razuzurene gomile razgovarala s bremenitom Alijom Hasanović. Alija, u devetom mesecu, ispričala je da su završili zidanje nove kuće, da će se sledeće nedelje useliti, a posle razgovora seoskim putem lagano se uputila u susedne Anđeliće, gde je bila udata. Šefka je otišla u njivu, da nabere vreže od bundeve i nahrani kravu. Ljudi su se razišli s pilava, ali Jusićima nije bila suđena mirna noć.
Prvo su mrak zaparali fenjeri i baterijske lampe iz pravca Anđelića: Alija nije stigla kod muža, pa su pomislili da su je trudovi negde usput savladali. A onda se kroz prozor kuće Nedžiba Hodžića čulo Šefkino dozivanje komšinice: „Ej, Munira, dođi odmah, ja sam se obebila!“
Potraga za Alijom još je trajala kad su u Šefkinu kuću došle žene da joj se nađu pri ruci. Žensko dete je okupano i povijeno u pelene koje je Šefka mnogo ranije spremila, a jedna od komšinica dala mu je i sisu, ali nije htelo da doji. Zato su preko noći kraj lanene krpe umakali u fildžan s kravljim mlekom i stavljali mu u usta. Ujutro je oko Šefke u postelji bila puna kuća. Pošto su darovale tek rođenu devojčicu, sele su da ispiju kafu. Tada je na vrata hrupila jedna susetka: „Vama je do kafe, a Alija zaklana u potoku!“, pa su otišle, a uz Šefku je ostala samo jedna komšinica.
„Dijete je malo ječalo. Ljuljali smo ga i umirivali. Najednom mu je pozlilo. Pena mu je izbila na usta i ono je odmah umrlo“, kasnije je ispričala Šefka.
Desetak minuta hoda odatle, u potoku zvanom Kamenjača, svetina se tiskala oko mrtve Alije. Stomak joj je bio rasporen, a dete iz njega izvađeno i odneto.
ODVELI SU ŠEFKU
Istog dana leš Alije Hasanović prenet je u Zvornik, a celo selo okupilo se da je plačući isprati. Narednih pet dana istražni sudija pokušavao je da dokuči motive zločina kakav ni najstariji nisu pamtili, i da nađe bar nekog ko je video ili čuo šta se dogodilo u Kamenjači, a iz Titograda je došao Nedžib Hodžić, Šefkin muž. Njemu je Šefka poslala telegram da je rodila dete i da je dan kasnije umrlo, a isto to rekao mu je i Ramo Hasanović, njegov kolega u kopanju, koji je iz Jusića put Crne Gore krenuo dan posle pilava.
„Kad sam došao kući, našao sam Šefku da leži pored peći. Tu mi je bila i mati Hajrija. Mati me je pitala kako sam i ja sam odgovorio i onda otišao u sobu da legnem. Soba je bila studena, a ja oznojen, pa sam se vratio i tražio od Šefke nešto da jedem. Ona mi je dala neke paprike i tvrd hleb, za koji je rekla da je od nedelje. Pojeo sam samo paprike, a onda mi je rekla da odem kod odbornika Sime i da tražim potvrdu da se dete upiše kod matičara i ispiše jer je bilo sahranjeno. Otišao sam Simi, ali mi je on rekao da treba ići lekaru. Vratio sam se kući s Huseinom i Hasanom Mustafićem, koji su me doveli jer sam malo popio, pa sam legao“, ispričao je Nedžib.
Istragu je iz ćorsokaka izveo iskusni lekar sudske medicine iz Tuzle. On je istražnom sudiji savetovao da proveri sve žene koje su se porodile na dan ubistva, ispravno zaključujući da je dete odnela ženska osoba željna poroda. Šefka se nekoliko sati opirala ginekološkom pregledu, ali uzalud… Alija je ubijena u ponedeljak uveče, a u subotu je milicija počela pretres Šefkine kuće. Kad se Nedžib vratio iz Kozluka, gde je iz zadružnog magacina preuzeo veštačko đubrivo, i matičaru prijavio rođenje i smrt devojčice Fatime – Šefka joj je dala ime pri ukopu – zatekao je puno dvorište.
„Sedi tamo, na onaj kamen, i čekaj“, rečeno mu je, i on je čekao. Odatle je video i kad su odveli Šefku. Kasnije će se čuti da su iza šporeta našli i dukat i lanac skinut s Alijinog tela i ona dva jedina noža u kući, oba krvava.
Istog dana milicioneri su odveli i Avdiju Hodžića, muža Šefkine sestre, jer je utvrđeno da mu je Šefka prilikom pretresa kuće doturila pištolj i da ga je on zakopao u đubre.
NASTAVAK PRIČE NA SLEDEĆOJ STRANI