Pre tačno četiri i po decenije, u januaru 1979, u SR Nemačkoj je na televiziji prikazana američka mini-serija „Holokaust“. Gledalo ju je 20 miliona ljudi, oko 36 odsto stanovništva koje je posedovalo televizor. Nijedan artefakt u istoriji nije toliko uticao na nemačko „suočavanje s prošlošću“ koliko ova televizijska serija.
Američka TV mreža NBC je od 16. do 19. aprila 1978, četiri noći zaredom, prikazala četiri epizode mini-serije „Holokaust“. Seriju je osmislio i kreirao Džerald Grin, režirao ju je Marvin Čomski, a među glavnim glumcima bili su Džozef Botoms, Džejms Vuds i Meril Strip.
U središtu priče je fiktivna jevrejska porodica Vajs iz Berlina, a njene članove pratimo od Kristalne noći do oslobađanja Aušvica. U Americi ju je tokom premijernog prikazivanja gledalo čak 120 miliona ljudi. Serija je osvojila nekoliko važnih televizijskih nagrada, uključujući Emi, Gremi i Zlatni globus.
Neki važni autori pisali su joj hvalospeve, poput poznatog esejiste i pesnika Klajva Džejmsa. S druge strane, kritikovali su je neki od najčuvenijih preživelih iz holokausta poput Elija Vizela, slavni istoričari poput Tonija Džada, kao i tvorac možda najcenjenijeg umetničkog filma o stradanju Jevreja u Drugom svetskog ratu „Šoa” – Klod Lancman. Ono što je, međutim, nesporno jeste veliki društveni uticaj ovog televizijskog igranog programa, čak i prisutniji u SR Nemačkoj nego u SAD.
Bez zastarevanja
Nekoliko meseci nakon što je serija premijerno prikazana na nemačkoj televiziji WDR, parlament SR Nemačke ukinuo je mogućnost zastare za ratne zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata, što svi smatraju direktnom posledicom šireg društvenog uticaja koji je ova serija napravila. Legenda kaže da su tokom četiri januarske noći kad je prikazivana ulice bile prazne.
Seriju je gledalo oko 20 miliona ljudi, što će reći više od trećine onih koji su u domaćinstvu imali televizor. U skladu sa ondašnjim kulturološkim običajima, nije titlovana nego je sinhronizovana, pa su je i stoga gledaoci u dobroj meri doživeli kao „domaću“.
Ljudi su se masovno i besno pitali kako je moguće da se s njihovim zemljacima i sugrađanima desilo to što se desilo. Sam termin „holokaust“ masovno je zaživeo zapravo tek nakon prikazivanja ove serije. Ono što je naročito interesantno jeste i činjenica da je njena popularnost na neki način ujedinila tadašnje dve Nemačke. U DDR-u se, naime, mogao pratiti signal televizije koja je u SR Nemačkoj prikazivala seriju, pa je i tamo „Holokaust“ bio jedan od prvih artefakata fokusiran na sudbinu „običnih“ Jevreja.
Medijska „bomba“ u koju se serija pretvorila bila je odmah jasno prepoznatljiva i izvan nemačkih granica. Primera radi, već devetog februara 1979, u ondašnjim „TV Novostima“, Jurica Kerbler ovako izveštava jugoslovensku publiku:
„Zašto danas, trideset i nešto godina od događaja koje prikazuje ova serija Nemci doživljavaju šok? Veliki broj iskreno priznaje da o mnogim stvarima nisu ništa znali, jer istorija koju su učili u školama i na fakultetima nije sa tim upoznata. Tu se radi o dve trećine današnjih stanovnika SR Nemačke koji su rođeni posle rata […] Ankete su pokazale da je prvi nastavak serije videlo oko 12 miliona Nemaca. Pre prikazivanja serije na svakom važnom punktu, kao kod TV tornjeva, dežurale su jake policijske patrole. Reakcija je bila žestoka. Posle prve epizode registrovano je čak 75.000 poziva u studiju […] Prvi put posle rata mladi imaju priliku da vide istoriju u kojoj nisu učestvovali, ali koju moraju da poznaju i koju moraju da osude. To je bila namera tvoraca serije ‘Holokaust’. Želja da se ona nikada više ne ponovi“.
Bez cenzure
U jednom naučnom radu, Nevena Daković i Aleksandra Milovanović fokusiraju se na svojevrstan paradoks da uprkos karakterističnoj vanblokovskoj poziciji nekadašnje Jugoslavije, ova serija nikada nije prikazana ni na jednoj ovdašnjoj televiziji za vreme postojanja SFRJ. Ponešto je indikativno da je njena (post)jugoslovenska TV premijera napravljena na sarajevskoj Federalnoj televiziji 2009. godine, oko tridesete godišnjice premijere, dakle. Analizirajući razloge za ignorisanje ove serije u Jugoslavije, autorke navode:
„Očekivane floskule i fraze brižljivo su skrivale mučnu činjenicu da su istočnoevropske, socijalističke zemlje rano i lako prihvatile Holokaust kao krivicu drugih – nacista i fašista – potiskujući i zanemarujući konačno rešenje na sopstvenim teritorijama u organizaciji lokalnih kvislinških vlasti. Žestoke reakcije na seriju ‘Holokaust’ širom Evrope i Amerike dodatno su učinile da se neodlučnost JRT pretvori u čvrstu odluku da serija ne bude otkupljena za prikazivanje. Ovo vreme, kraj sedme decenije prošlog veka u SFRJ, označeno je kao ‘dekada tišine’ (…); izbegavanja socijalne kritike i konflikta; ignorisanja rastućih ekonomskih i političkih tenzija i intenziviranja, inače zvanično nepostojeće, cenzure posle burnih događanja kasnih šezdesetih godina“.
Potpunu drugačiju sudbina u Jugoslaviji imaće serije „Vetrovi rata“ te „Rat i sećanja“, ali dobrim delom i zato jer su u velikim procentu snimane na domaćim lokacijama, u Zagrebu, Opatiji i na Rijeci.
Dobra doza banalnosti
Ovo sećanje na skoro pola veka stariju televizijsku seriju iz ovdašnje perspektive mnogo je više od puke masmedijske i popkulturne trivijalnosti. Mnogo toga je tu zanimljivo baš iz (post)jugoslovenskog ugla.
Od početka ratnog raspada zajedničke države, sa zapadnih strana stižu poruke o nužnosti „suočavanja sa prošlošću“, a kao paradigma na koju bi se valjalo ugledati ističe se upravo primer Nemačke. Tu je, međutim, ključni sofizam da se Nemačka pet ili šest decenija posle kraja rata upoređuje sa zemljama u kojima se rat tek završio, da i ne govorimo da je Drugi svetski rat ipak neuporediv sa ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije.
S druge pak strane, upravo kad se malo podrobnije izuči „slučaj Nemačke“ otkrivamo stvari, poput ove se serijom „Holokaust“, da je za ogromnu većinu stanovništva „suočavanje“ zapravo počelo praktično tri i po decenije posle kraja rata, a ovde, podsetimo, još nismo dočekali ni tridesetu godišnjicu Dejtona. I to „suočavanje“ nije bilo rezultat školskih programa, i neke visokoparne „angažovane umetnosti“, nego „konzumacije“ jednog produkta masovne popularne kulture.
Kao što reče Sioran za Dostojevskog da prave umetnosti proze nema bez „dobre doze banalnosti“, tako i uticaja na široke narodne mase nema bez „dobre doze banalnosti“. Upravo ta banalnost je smetala Eliju Vizelu i Klodu Lancmanu koji su držali da se takvoj temi nepreglednog ljudskog stradanja ne sme prilaziti s banalnim sižeom, mada je Hana Arent još dvadesetak godina pre iznela tezu o „banalnosti zla“.
I verovatno najozbiljniji ondašnji (uostalom i današnji) nemački štampani medij, nedeljnik „Špigl“, nevoljno je u jednoj analizi priznao da je „jednoj trivijalnoj američkoj seriji“ uspelo ono što nije uspelo „stotinama knjiga, pozorišnih komada, filmova i TV emisija, hiljadama dokumenata i svih suđenjima za ratne zločine u proteklih trideset godina postratne istorije“, odnosno da „informiše masovnu publiku o zločinima, a da ta publika tim zločinima bude autentično potresena“. To je moć popularnog televizijskog sadržaja koji bez „dobre doze banalnosti“ u praksi svakako nije zamisliv.
Uostalom, tako je ostalo do dana današnjeg. I koliko god u savremenoj publicistici postojao skoro pa aksiom da televizijske serije svoj pravi društveni uticaj ostvaruju tek u poslednjih deceniju-dve, u eri „bindžovanja“, istorija nam pokazuje da to baš i nije tako.
Nikad više
Jedna knjiga i jedna recentna geopolitička katastrofa takođe su dodatno aktuelizovali sećanje na ovu seriju i njen uticaj. Knjigu je napisao Endru Port, objavila je Univerzitetska štamparija Harvarda, a zove se „Nikad više: Nemci i genocid posle Holokausta“. Knjiga je objavljena prošle godine, pre nego je započela nova eskalacija nasilja u Gazi.
Krajem prošle godine, u Londonskoj književnoj reviji, prikaz te knjige, između ostalog upravo u kontekstu rata u Gazi, objavio je slavni indijski pisac i intelektualac Pankadž Mišra. U Portovoj knjizi piše se o nemačkim reakcijama na masovne zločine u Kambodži, Bosni i Hercegovini te Ruandi, a upravo iz perspektive činjenice da je Nemačka zemlja čiju noviju istoriju presudno obeležava masovno i organizovano ubijanje Jevreja. Port višestruko potencira koincidenciju da je televizijska serija „Holokaust“ u Nemačkoj premijerno prikazana praktično paralelno sa uklanjanjem Crvenih Kmera sa vlasti u Kambodži.
U tom smislu je naročito zanimljiva promena „stanja duha“ u Nemačkoj kad se porede sedamdesete i devedesete godine dvadesetog veka, a kad je reč o masovnim zločinima u građanskim ratovima po svetu. Delu javnosti u Nemačkoj uvek je odgovaralo da se Holokaust ne proglašava jedinstvenim zločinom u istoriji sveta, ali istovremeno je sećanje na Drugi svetski rat i posledično zabranjivanje angažovanja vojske Nemačke u inostranstvu predstavljalo garant pacifizmu kao dominantnoj političkoj poziciji.
Devedesetih, međutim, kad ključne pozicije preuzme ona generacija koja je u ranoj mladosti gledala seriju „Holokaust“ pojaviće se mantra da upravo Nemačka, zbog istorije kakvu je imala, ima posebnu misiju u „zaustavljanju genocida“ da bi se zaista potvrdilo poslovično „nikad više“. Otud je upravo prostor bivše Jugoslavije bio prvo nemačko učešće u nekom međunarodnom sukobu nakon Drugog svetskog rata. U tom sukobu nije bilo aktivne participacije Izraela, pa nije bilo one vrste kontroverze kakva postoji danas.
Naposletku, Port potencira kako je serija „Holokaust“ na svoj način uticala čak i na famoznu „istoričarsku kontroverzu“ („Historikerstreit“), strastvenu javnu debatu i polemiku iz sredine osamdesetih godina dvadesetog veka, a upravo o jedinstvenosti i uzrocima Holokausta, u čijem središtu su bili suprotstavljeni stavovi Ernesta Noltea i Jirgena Habermasa.
Bilo kako bilo, i danas je sećanje na premijeru „Holokausta“ nešto što o godišnjicama, naročito jubilarnim, ima svoje mesto u nemačkim medijima. A cela priča ostaje i kao ilustracija (nekadašnje?) moći televizije.
Izvor: RTS OKO
Foto: MidJourney prompt by Preokret