INTERVJU, MILO LOMPAR: Vučićeva vlast je spremna na svaku strahotu da bi ostala na vlasti, odbijam da kao profesor učestvujem u njihovim manifestacijama

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Možete o profesoru Milu Lomparu, onome što zastupa u svojim knjigama i javno govori, misliti ovako ili onako, ali mu morate priznati jedno: Jedan je od retkih (dadu se prebrojati na prste jedne i po ruke) srpskih intelektualaca koji je u poslednje tri decenije uspeo da sačuva integritet u opštoj eroziji akademskog morala pod bujicom novca i privilegija kojima su ga kupovale ili rentirale vladajuće elite.

Lompar nije bio intelektualna karijatida nijednog režima, nije pisao govore državnim glavešinama, a žaoka njegove kritike bola je redom: Miloševićeve lumpen-socijaliste, Koštuničine beskrvne legaliste, Tadićeve neo-liberale, a naročito se obrušila na aktuelnu vlast (koju je teško opisati ideološkim kvalifikacijama) oličenu u “na romb” sklopljenim šakama jednog, neprikosnovenog vladara, Aleksandra Vučića.

Verovatno zato ga danas nema ni u jednom Upravnom odboru, ne pozivaju ga na debate, kako u režimskim, tako i u antirežimskim medijima, a retku priliku da ga čuju imaju uglavnom posetioci njegovih predavanja i promocija knjiga.

Njegovo ime poslednji put je javno pomenuto prilikom kontroverzne proslave 800 godina autokefalnosti SPC u Sava centru, kom prilikom je, iako najavljen kao govornik, otkazao učešće u znak protesta zbog dodele ordena Svetog Save Aleksandru Vučiću. Zato smo tom temom i započeli razgovor, pitali smo Lompara da malo podrobnije obrazloži taj čin…

-To je čin kome nije potreban komentar, uskratio nas je dodatnih objašnjenja.

Ovih dana Srbiju potresaju afere u kojima glavne uloge imaju istaknuti predstavnici vlasti… Da krenemo od doktorata Siniše Malog. Predsednik i premijerka su izjavili kako je odluka Etičkog odbora Univerziteta u Beogradu “politička”, te najavili ostanak Malog na mestu ministra? Kao akademski građanin sa zvanjem doktora nauka kako Vi ocenjujete ovu odluku, je li ona politička?

-Odluka o poništavanju doktorata ministra finansija ima više dimenzija. Ona je nesumnjivo dobra odluka sa stanovišta akademskih kriterijuma. Da bi imala dublji i lekoviti smisao trebalo bi da se podvrgnu proveri brojni doktorati: uključivši one koje su odbranili promoteri zapadnih (američkih) interesa, kao šampioni naše nevladine (drugosrbijanske) inteligencije. Neizvesno je da će se to i desiti. Otud bi bilo naivno izvući zaključak da je ova odluka dokaz autonomne akademske javnosti. To nije tačno, jer je akademska javnost duboko naseljena – u prostoru odlučivanja, u ustanovama – osobama koje neupitno nose zastavu zapadnih (američkih) interesa. Ova vlast je sve učinila da oni postanu nosioci brojnih ustanova u akademskom i javnom prostoru. Tako da ima pravde u tome što joj sada prave probleme oni koji su ćutali nad svakom političkom nepodopštinom koju je ova vlast učinila. Kada je potpisan Briselski sporazum 2013. godine, akademska javnost je ostala nema. I studenti. To pokazuje da ponašanje akademske javnosti – kao i gotovo svako javno ponašanje u nas – treba posmatrati u perspektivi zapadnih (američkih) nastojanja: ako su odluke ove vlasti u skladu sa tim nastojanjima, koliko god da su sramotne i izdajničke, akademska ih javnost – uključivši SANU – ne osporava. Ukoliko ova vlast ne može – ili još okleva – da zadovolji zapadne (američke) interese, akademska javnost se iznenada priseća svojih prava i obaveza. Otud odluka o kojoj je reč ima tri dimenzije: ona je znak erozije ove vlasti; ona je u oblasti motiva – politička; ona je u oblasti javnog učinka – ispravna. Svet je složen, a ne jednoznačan, kako propaganda želi da nam nametne.

Očekujete li da Siniša Mali podnese ostavku kao moralni čin i ako ne, zašto?

-Ukoliko bude prisiljena da ga se odrekne, vlast će ga se – makar na vidljivom mestu – odreći. Ukoliko krene u susret zadovoljavanju zapadnih (američkih) interesa u vezi sa Kosovom i Metohijom, moguće je da se zahtev za njegovim povlačenjem sa položaja ministra postepeno potisne na ivicu javne pažnje.

PREPORUKA ZA ČITANJE: INTERVJU, MIĆKO LJUBIČIĆ: Satiričari možda i jesu izduvni ventil Srbije, ali ne produžavaju životni vek ove vlasti

Prethodnih dana, takođe, “niotkuda”, pojavio se snimak ruskog obaveštajca koji daje koverte sa novcem penzionisanom oficiru Vojske Srbije? Na šta Vama liči cela ta situacija i može li imati posledice na odnose Srbije i Rusije? I koliko je taj odnos aktuelne vlasti prema Rusiji zaista iskren...

-Biračko telo vladajuće stranke i predsednika Republike je rusofilski orijentisano. Utoliko on mora stvarati privid koji će obezbediti da ti ljudi glasaju za njega. Otud tolike manifestacije folklornog karaktera: vežbe, pesme, prijemi, ordenje. S druge strane, ova vlast je dovršila posao prethodne: na svim mestima administracije, uprave, akademskih područja, medija – na čelu sa predsednikom vlade, koji je bivši službenik USAID-a i nosilac ne-tradicionalne seksualne orijentacije (jedini u Evropi na takvom mestu, baš u Srbiji) – nalaze se ljudi duboko vezani za zapadne (američke) interese. Kako očekivati da oni sprovode rusofilsku politiku? Rusija ima svoje interese, koji nisu uvek podudarni sa srpskim, i svoju snagu, koja jedva dopire do nas. Ona prati ovu vlast, jer prati njeno biračko telo, jer uzima onoliko uticaja koliko može i uvek je spremna da to stavi na talon neke šire pogodbe. Jedina velika sila koja nas istorijski podupire, Rusija – i sama Sovjetija u mnogo čemu – pod višestrukim je udarom zapadnih (američkih) nastojanja i ne može brinuti o srpskim interesima više nego što može i više nego što joj odgovara.

OVA VLAST JE JE SPREMNA NA SVAKU STRAHOTU DA BI OSTALA GDE JESTE:Dr. Milo Lompar

Poslednja moguća tačka organizovanog otpora je Srpska pravoslavna crkva: ona može pružiti otpor. Ukoliko se to ne dogodi i Kosovo i Metohija u nekom aranžmanu budi priznati, sledi dezintegracija SPC na crkve novonastalih država po raspadu Jugoslavije. Potom: obezvređivanje srpske političke individualnosti u antisrpskoj Crnoj Gori i njeno utapanje u unitarnu Bosnu i Hercegovinu

Kako Vam se generalno čini spoljna politika aktuelnog režima, to balansiranje između Istoka i Zapada? I koliko to može potrajati, s obzirom na zahteve obe strane, naročito Zapada u pogledu Kosova?

-Najvažniji cilj zapadne (američke) politike je priznanje Kosova i Metohije, jer ono opravdava zločinačko i protivzakonito (sa stanovišta međunarodnog prava) bombardovanje Srbije 1999. godine. Ono je bitno i zato što čini ruski uticaj mnogo manjim. Ukoliko uspe u nastojanju da Srbija prizna Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu, zapadna (američka) politika obesnažuje ruski veto u Ujedinjenim nacijama. Otud sledi da ruski uticaj postaje zanemarljiv i da Rusija – posle tri stotine godina prisustva – nestaje sa Balkana. Ključno pitanje nije da li ova vlast teži zadovoljavanju zapadnih (američkih) interesa, nego da li može da ih zadovolji. Poslednja moguća tačka organizovanog otpora je Srpska pravoslavna crkva: ona može pružiti otpor. Ukoliko se to ne dogodi i Kosovo i Metohija u nekom aranžmanu budi priznati, sledi dezintegracija Srpske pravoslavne crkve na crkve novonastalih država po raspadu titoističke Jugoslavije. Potom: obezvređivanje srpske političke individualnosti u antisrpskoj Crnoj Gori i njeno utapanje u unitarnu Bosnu i Hercegovinu. To je zapadno (američko) rešenje srpskog pitanja na Balkanu, pošto je zapadni (američki) svet učestvovao u progonu srpskog naroda iz Hrvatske. Njegovi temelji su položeni u titoističkom poretku i procesi se – u novim okolnostima – pojačano odvijaju.

U tom smislu, vidite li najavu režima da će ukinuti cenzus prilikom Referenduma kao uvod u promenu Ustava i priznanje Kosova?

-Moguće je da se čitav niz manipulacija – od ustavnih (kao što je cenzus na referendumu) preko finansijskih do medijskih – upotrebi da bi se izigrali srpski interesi u korist ostanka na vlasti. Ova vlast je spremna da učini svaku strahotu da bi ostala na vlasti. Zapadni (američki) svet je spreman da odobri svaku manipulaciju (poput referenduma o NATO u Makedoniji, na koji je izašlo oko 30 % ljudi) i zloupotrebu da bi obezbedio svoje vojne i materijalne interese. Ljudi su u vlasti zločinaca i hohštaplera, ali nemaju vremena da o tome misle: žure na pivo (naročito mladi) ili u prodavnicu (žene) ili na utakmicu (muškarci) ili pred televizor (starci). Vrli novi svet.

PREPORUKA ZA ČITANJE: ŠPREHENZI DOJČ? Šta nam poručuje “Špigl” i kakve bi pouke srpska opozicija trebala da izvuče iz teksta koji nije razumela

Je li Kosovo zaista izgubljeno, kao što kažu neki, i da li je podela najviše što Srbija u ovom trenutku može dobiti?

Kosovo i Metohija su izgubljeni i spaseni onoliko koliko su srpski narod, njegove javne ustanove, politički i intelektualni činioci, medijski svet, spremni da u svom svakodnevnom životu čine stvari u skladu sa istinom: da svojim sitnim svakodnevnim radom (i katkad po cenu ugrožavanja isto tako malenih ličnih interesa) svedoče da im je stalo do elementarnih prava srpskog naroda. Drugosrbijanski nosioci zapadnih (američkih) interesa uporno nastoje da razlože ovakvo javno osećanje, da svedu čoveka na molekul koji treba da bude povezan sa drugim ljudima (i da konstituiše zajednicu) u oblasti seksualnih ili prava životinja, ali ne u oblasti tradicijskog sveta: crkve, vojske, kulture. Vlast čini sve da im omogući što širi uticaj i obezbeđuje im adinistrativni i medijski prostor. To su istorijski saveznici uprkos ogromnoj ličnoj i interesnoj netrpeljivosti. Istorija je područje koje spaja nespojivo i bordel sadističkih i mazohističkih spojeva.

CRKVA JE POSLEDNJA LINIJA OTPORA: Lompar ispred manastira Nova Gračanica kraj Čikaga

Ovo je vlast renegata: bili su najvatreniji nacionalisti i izdali su sebe da bi dosegli materijalne i javne privilegije koje obezbeđuje vlast u jednoj siromašnoj i poluokupiranoj zemlji. Kao nacionalisti, kompromitovali su svako nacionalno opredeljenje svojom neprosvećenošću i nesposobnošću da ga artikulisano zastupaju… Zapadnom (američkom) svetu upravo su oni bili neophodni. Jer, nema izdaje dok nacionalisti ne izdaju. Zato naša vlast panično nastoji da onemogući svaku nacionalnu političku orijentaciju u nas…

Sudeći po izjavama Makrona ali i nekih drugih evropskih lidera, proširenje EU na zapadni Balkan je zaustavljeno do daljnjeg. Šta očekivati na domaćem planu u tom smislu, s obzirom da vlast u Srbiji već više od 10 godina promoviše politiku, bolje rečeno mantra: “EU nema alternativu”?

Moju knjigu “Duh samoporicanja”, koja se pojavila krajem 2011. godine, napadali su upravo zato što je osporavala tada jednoglasno usvojenu mantru da Evropa nema alternativu. Dve knjige su napisane protiv nje. Naša drugosrbijanska (nevladina) inteligencija, kao produžetak titoističke i komunističke inteligencije, panično je osudila moj poziv na povratak srpskom stanovištu u politici i kulturi, naglašavanje potrebe za sitnim radom i zahtev za preoblikovanjem kulturne paradigme. Sve je to učinjeno u ime parole Evropa nema alternativu. Ona Evropu postavlja kao nekadašnju Jugoslaviju koja svojim postojanjem treba da obesnaži svaku pomisao na racionalnu, odmerenu, smotrenu, ali autentično srpsku politiku. Pisac jedne od knjiga protiv mene čak je – tri meseca pre Bregzita – pisao da niko ne želi da napusti EU. Sa tako borniranim umovima imamo posla. Drugi pisac ćuti kao zaliven na saopštenje EU da nema šanse da skoro postanemo njen deo. Imamo posla sa intelektualnim i medijskim najamnicima. Osnovni cilj ove parole je da se obesnaže srpska nacionalna prava. Moje nastojanje je suprotno: ta prava, jer su univerzalna, treba zastupati i ako postanemo članovi EU. To sam i napisao. Osnovni cilj je, dakle, da se onemogući srpsko stanovište i EU je dobar izgovor za ovaj produžetak titoističke politike drugim sredstvima.

PREPORUKA ZA ČITANJE: VUK BAČANOVIĆ: Handke je lud, živio umjetnik!

Kad i kako Vi smatrate da će doći do smene vlasti u Srbiji? Mnogi proriču da će ova vlast žestoko braniti svoje pozicije i da neće otići bez “krvi”…

-Ovo je vlast renegata: bili su najvatreniji nacionalisti i izdali su sebe da bi dosegli materijalne i javne privilegije koje obezbeđuje vlast u jednoj siromašnoj i poluokupiranoj zemlji. Kao nacionalisti, kompromitovali su svako nacionalno opredeljenje svojom neprosvećenošću i nesposobnošću da ga artikulisano zastupaju. Sve su to mogli pravdati moralnim opredeljenjem: činjenicom da se javno bore za nesporna prava srpskog naroda u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini ili na Kosovu i Metohiji. Sada su lišeni tog moralnog zastora: na čistini sopstene izdaje i nemoralnosti, oni nemaju drugi izbor nego da se po svaku cenu drže vlasti. To je sudbina renegata. Zapadnom (američkom) svetu upravo su oni bili neophodni. Jer, nema izdaje dok nacionalisti ne izdaju. Zato naša vlast panično nastoji da onemogući svaku nacionalnu političku orijentaciju u nas. Jer, tek bi takva politička orijentacija – prosvećena i trezvena, ali neodstupna – jasnim svetlom osvetlila da je na vlasti galerija ličnih korisnika jedne opšte nesreće.

S druge strane, može li narod sam smeniti Vučića, bez upliva spoljnih faktora? Svedoci smo, naime, da su stranci praktično bili neizostavan faktor svaki put kada se u Srbiji menjala vlast u poslednjih 20 godina…

-Nije verovatno da bi se sadašnja vlast mogla smeniti nekom slobodnom akcijom masa. Nema organizovanih partija koje bi mogle usmeravati jednu takvu akciju. To znači da je režim uspeo da dekomponuje opozicione činioce, da atomizuje društvo, da podstakne sebične interese u tolikom stepenu da ljudi ne vide da upravo zbog toga gube. I za sve to ima saglasnost zapadnih (američkih) sila, kao dominantnog vektora uticaja, i ruskog i kineskog činioca, kao bočnog vektora uticaja. Opasnost bi bila da ta dva činioca počnu da odmeravaju snage u Srbiji, jer je društvo toliko neorganizovano da bi negativne posledice mogle biti velike. Istovremeno, preovlađujući uticaj duhovne situacije vremena – jak konzumeristički nagon i hedonistička kultura kao dominantno obeležje mladih ljudi – demotiviše mlađe ljude: kao i svud u svetu. Gde su to ideali promene, pobune, spremnosti na žrtvu, ideali pravde i slobode, vladajući ideali mladih ljudi? Na delu je promena duhovne ose vremena: umesto originala cene se kopije, jer su mnogo više upotrebljive. Otud mladost ne vodi pobuni nego prilagođavanju, ne vodi borbi za svoju ličnost nego težnji da se ostane zaštićen sivilom prosečnosti. Tako da mi se čini da režim može biti smenjen ipak samo akcijom stranih činilaca u različitim oblicima: kroz mirnu tranziciju vlasti preko prelazne vlade, ili organizovanu pobunu masa ili unutrašnjim truljenjem društvenih stubova.

RAZGOVOR UGODNI: Milo Lompar, Emir Kusturica i Matija Bećković

Čitava vladajuća politika ima za cilj da obezbedi kohabitaciju ili međusobno smenjivanje dve ideološke formacije: globalističke inteligencije, koja predstavlja neotitoističku formaciju, i populističke inteligencije, koja predstavlja narodnjačku formaciju. Globalisti su prevashodno klijenti zapadnih (američkih) činilaca, dakle klijentela, dok su narodnjaci, fatalno vezani za vlast i njoj upućeni, prevashodno bagatela.

Aktuelna opozicija sastavljena je u dobroj meri od ljudi koji su već bili na vlasti, u raznim ulogama…Čemu Srbija može da se nada ukoliko ti ljudi ponovo dođu na pozicije?

-Oni imaju svoju političku prošlost koja razložno izaziva sumnju u njihove sposobnosti, namere i mogućnosti. Ali, samo ovaj režim, kao režim koji kontroliše veliku većinu nacionalno orijentisanih birača pomoću postmoderne tehnike simulakruma (prevashodno medijski oblikovane, premda kombinovane i sa elementima korupcije i nasilja), može da izdvoji Kosovo i Metohiju iz Srbije. Sadašnja opozicija – i kada bi to htela – ne može to uraditi, jer izaziva podozrenje nacionalnih birača. Već dolaskom na vlast ona omogućava da nacionalni glasovi oblikuju i neku opoziciju koja bi se suprotstavila takvom vladajućem naumu.

PREPORUKA ZA ČITANJE:TEKST KOJI JE CEO BALKAN OSTAVIO BEZ DAHA! Edin Zubčević: Ja, zlatni ljiljan

Ima li Srbija potencijala da stvori novu političku elitu i koliko je to važno za njenu budućnost?

-Čitava vladajuća politika ima za cilj da obezbedi kohabitaciju ili međusobno smenjivanje dve ideološke formacije u kulturnom području: globalističke inteligencije, koja predstavlja neotitoističku formaciju, i populističke inteligencije, koja predstavlja narodnjačku formaciju. Globalisti su prevashodno klijenti zapadnih (američkih) činilaca, dakle klijentela, dok su narodnjaci, fatalno vezani za vlast i njoj upućeni, prevashodno bagatela. Do nacionalne inteligencije, u duhu nacionalne prosvećenosti, kakvu je nekad oličavao Dositej, može se doći istrajnim oblikovanjem kulturne politike u svim područjima društva, dugotrajnim vaspitavanjem ljudi, javnim promovisanjem ključnih tačaka srpskog kulturnog obrasca. To je proces koji je zapušten posle 1918. godine, umesto da bude modernizacijskim sadržajima (bolja komunikacija, jači mediji, zgusnutost stanovništva u gradovima) učvršćen i da deluje na stvarnost snagom opšteg mišljenja. Umesto tog procesa nacionalne prosvećenosti došlo je do promovisanja sadržaja koji su – u skladu sa svetskoistorijskim ritmovima – iznedrili dve dominantne ideološke formacije u nas. Kako kod nas nije došlo do sistematskog razračunavanja sa titoističkim sadržajima, već oni natapaju mnogu javnu sferu, nije verovatno da je moguć povratak srpskom stanovištu i stvaranje nacionalne inteligencije. A to je mogao biti zasad vlasti od 2012. godine, premda nije izvesno da bi oni – da su imali taj cilj – uopšte došli na vlast.

Srbija robuje kultovima ličnosti, čini se više od ostalih balkanskih naroda, veruje im i kada oni dramatično menjaju svoje ideologije i političke ciljeve…Kako tu tradiciju promeniti, kako postaviti institucije na presto umesto lidera?

-To je dug proces koji ne odgovara stranim činiocima. I utoliko ga je teže izvesti. Jer, ukoliko imate ustanove, onda strani činioce ne mogu da traže neustavna rešenja, kao što je Briselski sporazum, niti mogu da dobiju direktnom pogodbom poslove, kakav je prodaja JAT-a ili Železare Smederevo u dva navrata, niti mogu da imaju svoje kancelarije u Vojsci Srbije. Kako oni tome teže, onda njima ne odgovara pravna država i snažne javne ustanove niti slobodna i kritička javnost. One, naravno, ne odgovaraju ni nosiocima vlasti, jer ograničavaju njihov voluntarizam i koruptivno ponašanje. Dakle, pravna država i slobodna javnost su korisni samo za građane Srbije i srpski narod. Ali, nosioci vlasti i strani činioci vide u njima prepreku.

Svedoci smo da u svi narodi u okruženju, sem u izvesnoj meri Bošnjaka i Albanaca(koji to uveliko rade), zaokružili svoju teritoriju, ostvarili nacionalno i identitetsko pitanje. Srpski narod nije, iako je najveći na ovim prostorima. Dugo se u javnosti Memorandumom SANU baratalo kao nekim srpskim nacionalnim planom, mada on to po svom sadržaju i suštini nije bio. Da li Srbija može dalje bez jednog ozbiljnog, promišljenog, vizionarskog plana za budućnost? I ko treba da ga sačini, napiše.

-Najviše što se u ovim okolnostima može jeste oblikovanje pasivnog otpora. On bi preovlađujuće opoziciono raspoloženje trebalo da ujediniti u manje tačke otpora: klubove, društva, kružoke. Iz njih bi se emitovali sadržaji – u manjim autonomnim medijima, u dostupnim postojećim medijima, na tribinama, postepenim delovanjem među ljudima, organizovanim odnosom prema temama – koji bi demaskirali vladajuću politiku (ne samo njene aktuelne nosioce) i premrežile polja uticaja. Tek povećanjem njihovog broja moglo bi se krenuti ka delimičnoj promeni ukupne slike stvarnosti: stvaranjem nacionalnih političkih partija. U ovom trenutku nema uslova za to: duhovna situacija vremena, objektivno stanje društva, osnovni pravci propagande, predstavljaju snažne činioce onemogućavanja otpora ili njegovog raspršivanja u bezbroj nedelotvornih sadržaja.

Ima li nam spasa? I šta je ono što biste vi prvo uradili da ste kojim slučajem u situaciji da odlučujete. A šta drugo i treće…?

-Kao profesor, radim ono što mi je profesija: predajem srpsku književnost i pišem knjige, rasprave, studije i eseje o Njegošu, Crnjanskom, Dragiši Vasiću, Nikoli Miloševiću, Slobodanu Jovanoviću, Anici Savić Rebac. Kao intelektualac, javno se protivim – knjigama, intervjuima, predavanjima – antinacionalnoj i antidemokratskoj politici režima. Odbijam da budem učesnik manifestacija u korist režima, ne učestvujem u televizijskim i novinskim programima koje ne odobravam. Tako sam se vladao i za vlade prethodnih režima. To je najviše što mogu učiniti. Budući da kod nas vlada antiintelektualna atmosfera, ciljano oblikovana, nekome se to može učiniti nedovoljnim. Povoljno je što ne mora da me sluša niti prati: neka sam pokuša ono što misli da je bolje.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Dragan Bosnić/Anđelko Vasiljević/Privatna arhiva

Share.

Leave A Reply