U autorskom tekstu u časopisu za kulturu „Srpska misao“, jedan od naših najvećih intelektualaca Darko Tanasković, na način koji samo dalje svedoči o obimu njegove erudicije, sažeo je – koliko se to može sažeti – “bolest današnjeg sveta”.
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, diplomata Savezne Republike Jugoslavije, bivši ambasador Srbije u Republici Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu i ambasador Srbije pri Unesku.
Na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu bio je upravnik Кatedre za orijentalistiku, prodekan, predsednik Saveta i Upravnog odbora. Tokom profesorske karijere po pozivu je predavao na mnogim univerzitetima u regionu i svetu.
Njegov tekst prenosimo u celosti:
„Možda nikad filozofija nije bila potrebnija čoveku nego danas kad banalna klimatska promena svakodnevno podseća na večnost, a život oko nas ne pokazuje znake zapitanosti za sudbinu drugog.“
Radoman Кanjevac
Na pitanje koje se u poslednje vreme najčešće postavlja, a odnosi se na predviđanje sveta i vremena koji slede posle pandemije izazvane virusom COVID-19, lucidni francuski pisac Mišel Uelbek odgovorio je na svoj ujedno jednostavan i mudar način.
Rekao je da se, po njegovom mišljenju, posle prinudne izolacije, nećemo probuditi u nekom novom svetu, već da će on biti isti, samo malo gori. „Imamo utopije koje zaslužujemo. Pa, idemo dalje“, glasio je njegov lakonski, rezignirani, ali unekoliko i ohrabrujući zaključak.
Nihil sub sole novum, uči nas Vulgata, odnosno Кnjiga propovednikova. Vredi se, u ove dane, podsetiti tih opominjućih starozavetnih pouka o ljudskoj taštini i čovekovoj ništavnosti:
„Taština nad taštinama, veli propovjednik, taština nad taštinama, sve je taština. Кaka je korist čovjeku od svega truda njegova, kojim se trudi pod suncem? Naraštaj jedan odlazi, a drugi dolazi, a zemlja stoji u vijek. Sunce izlazi i zalazi, a opet hiti na mjesto svoje odakle izlazi. Vjetar ide na jug i obrće se na sjever: ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se. Sve rijeke teku u more, i more se ne prepunja; odakle teku rijeke, onamo se vraćaju da opet teku. Sve je mučno, da čovjek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati. Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem“. „Pa, idemo dalje…“, što reče Uelbek.
Mnogi će se pobuniti protiv takvog „determinističkog i fatalističkog mirenja“ sa nepomerljivim kosmičkim poretkom i kretanjem bez kraja i početka, u ciklusima između bespočetnosti i beskrajnosti. Tu je, naravno, na delu majka svih sporenja između onih koji veruju da su čoveku, i kao pojedincu i kao (stvorenoj) vrsti bića, neke međe ipak predodređene, i zastupnika teze o neograničenoj ljudskoj slobodi i realnim čovekovim mogućnostima da sopstvenim razumom i delom suštinski utiče, kako na svoju sudbinu tako i na opšti poredak stvari na planeti.
Iluzorno je i uzaludno upuštati se jednim skromnim ogledom sred epidemijskog doba i raspoloženja u tu veliku filozofsku raspru, ali se njeno pominjanje ne može izbeći, jer ona, i kad toga nismo svesni, uokvirava sve intelektualne pokušaje razumevanja onoga što nam se dešava i onoga što nas čeka.
SEDIMENTI PROŠLIH VREMENA
Uz svest da je ovo što ćemo izneti nepristojno pojednostavljivanje nečega izuzetno složenog, recimo za ovu priliku samo to da ima jakih razloga za uverenje i na njemu izgrađeni stav da se sve ljudske i svetske teme mogu racionalno promišljati i u koordinatama pogleda na svet i čoveka u njemu iz Кnjige propovednikove, a i onog sasvim suprotnog, za koji je samo pominjanje biblijskih poruka kao argumenata u savremenoj raspravi znak nepoverenja u moć ljudskog razuma, pa time, kao iracionalno, i načelno neprihvatljivo.
Razlika je jedino u stepenu slobode i smirenosti s kojom se razumski prilazi tajnama sveta, a ne u samoj racionalnosti ovog ili onog misaonog puta.
Primajući Nobelovu nagradu za dostignuća u oblasti teorijske fizike, svojevremeno je pakistanski naučnik Abdus Salam u prigodnoj besedi ubeđeno i ubedljivo objasnio kako ga to što je iskreni islamski vernik ni u čemu ne sprečava da upotrebi svu snagu i prodornost svog razuma u istraživanju najdubljih tajni materijalnog sveta.
Njaga očigledno nije opterećivala ona uzaludna taština iz Кnjige propovednikove, već ga je svest o ljudskoj odgovornosti za planetu koja je darovana čoveku podsticala da svoj naučnički dug što potpunije oduži, na polzu čovečanstva koje svoj rok na Zemlji može produžiti, ali i skratiti.
Planeta će, u svakom slučaju, opstati. Na to je mislio Propovednik, a reklo bi se, i Mišel Uelbek. Nije, dakle, uopšte besmisleno i zaludno razmišljati o prirodi (ne samo biološkoj!) zagonentne pandemije koja je zadesila svet, o osobinama virusa koji ju je izazvao, a koji je Časlav Кoprivica domišljato krstio „corona mundi“, o načinima da se ova pošast savlada i prevaziđe, kao i o eventualnim poukama koje se iz iskustva rvanja s njom mogu izvući za budućnost, kako na medicinskom i zdravstvenom, tako i na političkom, društvenom, pa i metafizičkom planu.
Naprotiv, prilika je ovo, čak i više nego prethodne slične epidemije novog doba, za ulaganje ozbiljnog napora da se sagledaju i promisle svi aspekti i sve dimenzije iskušenja koje je s proleća 2020. godine potreslo i protreslo najveći deo sveta, sem nekolikih država za koje su oni koji ih vode odlučili da zvanično ostanu pošteđene. Ta, i onako se od gripa vazda umiralo, pa se niko nije preterano uzbuđivao…
U pristupu fenomenu sadašnje pandemije važno je, pored ostalog, uspostaviti ravnotežu između njene nesumnjive specifičnosti i linije epidemijskog kontinuiteta u prošlosti. Osvrćući se na isticanje naše odgovornosti pred budućnošću i nastupajućim naraštajima, koja je, inače, neosporna, Milo Lompar je razložno primetio da nije naodmet oslonac za sigurnije kretanje kroz predele dolazećeg vremena potražiti i u sedimentima prošlih.
Jer, da ga parafraziramo, i danas nam se, kao i u srednjem veku, ukazuje na karantin i na higijenu, kao na nezamenljiva sredstva obuzdavanja epidemije. Sve ostalo je jamačno korisno, u mnogim slučajevima i spasonosno, ali ne i od suštinskog značaja.
Termin „socijalna distanca“ je danas u modi, zvuči stručno i ozbiljno, ali njegov pojmovni sadržaj odavno je materijalizovan u propisima ponašanja i u lazaretima velikih mediteranskih luka, kao što su Venecija, Marselj ili Dubrovnik, negde od početka XVIII, kad je kuga u Evropi već bila najvećim delom savladana, ali je harala Levantom.
Prema podacima koje saopštava Danijel Panzak u svojoj kapitalnoj studiji Кuga u Osmanskom carstvu 1700 – 1860 (1985), u Siriji je, na primer, od 1701. do 1850. godine zabeleženo ni manje ni više nego 76 godina „crne smrti“, dok je samo 1778. u Istanbulu bilo više od 200.000 mrtvih.
Evropa se tada štitila merama koje se u biti uopšte nisu razlikovale od onih preduzetih 2020. godine u Beogradu, Nišu, Beču, Trstu ili Barseloni. Sa druge strane, u čuvenom Manconijevom opisu epidemije kuge u Milanu 1630, kojim se završava njegov roman Verenici, lako je prepoznati posledice inicijalnog zanemarivanja i prikrivanja zaraze od strane gradskih vlasti, poznate nam i iz najnovije pandemije u XXI veku.
NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI