Nedavno, 5. oktobra 2020, navršilo se dvadeset godina od „petooktobarske revolucije“ u kojoj je Slobodan Milošević smenjen sa funkcije predsednika Savezne Republike Jugoslavije, a kao posledica toga srušen je i jedan režim čiji je on bio predvodnik i simbol više od deset godina.
SVE PRIJE NAS KAO DALEKA ISTORIJA
Smrt Josipa Broza Tita bila je, tog 5. oktobra, udaljena dvadeset godina u prošlosti, i autor ovog teksta je imao dvadeset godina. Neko ko je rođen 2000. godine je danas takođe dvasetogodišnjak, punoletan građanin, koji verovatno ima osećaj da su se petooktobarske promene desile mnogo dalje u prošlosti nego što je to zapravo slučaj (kao što je i autor ovih redova to mislio za Tita i njegovo vreme). Jer vreme pre i posle našeg rođenja, za nas ne teče istim tempom. Sve „pre nas“ se nama čini kao mnogo dalja istorija, pa samim tim i kao nešto manje relevantno za sadašnji trenutak od stvari kojima smo bili svedoci ili koje su se desile nama.
Zato je istorijska svest toliko važna, jer ona omogućava uspostavljanje kontinuitetâ koji prevazilaze lična i neposredna iskustva. A to onda, povratno, ličnim iskustvima i znanjima često daje novi smisao.
Reakcije na dvadesetogodišnjicu 5. oktobra u Srbiji uglavnom slede interpretativne matrice već uspostavljene tokom protekle dve decenije. Scenom dominiraju dve „škole“ mišljenja. Jedna, uslovno rečeno „desna“ ili „pro-nacionalna“, vidi u padu Miloševića i u promenama do kojih je došlo u vreme vlade partija okupljenih oko Demokratske opozicije Srbije i njihovih lidera (pre svega Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice) – katastrofu. Promene do kojih je došlo se, iz ove perspektive, tumače prevashodno kao gubitak suvereniteta zemlje, uvod u loše („pljačkaške“) privatizacije, pretvaranje zemlje u koloniju Zapada (pre svega Sjedinjenih Država), uvođenje neoliberalnih ekonomskih politika, i tome slično.
REŽIMSKA REALNOST
Ne slučajno, ova „škola“ se jednim delom preklapa sa trenutnim, prorežimskim razumevanjem savremene srpske društvene realnosti. 5. oktobar je, sledstveno, bio pre svega organizovan od strane Zapadnih vlada i njihovih službi, odakle je i finansiran, a jedan deo građana je bio zaveden ili potkupljen (parama istog tog Zapada i njegovih službi) kako bi se, naizgled, obračunao sa Miloševićem, dok je, zapravo, radio protiv svoje zemlje.
Druga škola mišljenja, uslovno rečeno „pro-građanska“ i „pro-demokratska“, velikim delom ima suprotan stav. Mnogi od neposrednih učesnika petooktobarskih promena pripadaju ovoj grupi, a jednim svojim delom se (naizgled paradoksalno) i ova „škola mišljenja“ preklapa sa pozicijama koje afirmišu trenutni režim.
Na ovoj strani se Miloševićev režim i politike 90tih godina dvadesetog veka tumače kao diktatura, kao vreme nacionalističkog ludila, koje je ako ne proizvelo onda velikim delom doprinelo ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.
Po shvatanju ove „škole“, smena Miloševića je došla pre svega kao rezultat njegovog gubitka na izborima, i odlučnosti građana Srbije da se izbore sa jednim zločinačkim i antidemokratskim sistemom. Rezultat toga je bio 5. oktobar i uspostavljanje demokratije u Srbiji. Sve što se kasnije dešavalo jeste bio pokušaj Srbije da se vrati u „svet“ i da uhvati korak sa evropskim i NATO integracijama, da uvede „tržišnu privredu“ i „zapadne standarde i vrednosti“. Sve što nije bilo dobro ili se nije u potpunosti realizovalo jeste krivica pre svega reakcionarnih snaga koje su se tome protivile, a koje su preostale iz prethodnog perioda, i koje su, u krajnjoj liniji, i odgovorne (direktno ili indirektno) za ubistvo Zorana Đinđića.
IDEJNO-IDEOLOŠKA PAPAZJANIJA
Zavisno od pozicije unutar ideološkog spektra oba ova „bloka“ (od kojih svaki ima svoje „desne“ i „leve“ polove), ali i utiliratarne (nazovimo ih ovde payroll) društveno-političke uloge i aspiracije, različito se tumači i aktuelni režim u Srbiji: Kao režim koji, iako možda nesposoban i korumpiran, ipak vodi zemlju ka EU i NATO integracijama, ili kao izdajnički i diktatorski, ili opet kao tradicionalan i patriotski, odnosno kao pro-LGBTQ i pro-ruski (koji se samo pretvara da iskreno sarađuje sa „Zapadom“) i sl.
Ova idejno-ideološka „fleksibilnost“ koju je moguće prepoznati u aktuelnom režimu u Srbiji, čini ga vrlo sličnim Miloševićevom. Oba je moguće shvatiti kao prazan kontejner koji se može ispuniti bilo kakvim idejnim sadržajem, već prema potrebi, pa, shodno tome, može biti i prodemokratski i autoritaran, i prozapadni i proruski, i nacionalistički i mondijalistički, i neoliberalan i socijalno orijentisan.
Naravno, konkretne akcije, kao i u slučaju Miloševića, ipak otkrivaju nešto veći stepen konzistentnosti. One razotkrivaju ovu idejno-ideološku „svestranost“ ipak samo kao deo propagandno-manipulativnih tehnika, budući da se konkretni potezi, u meri u kojoj su organizovani i planirani (što takođe ne treba prenaglašavati), vuku kako bi se zadovoljile i osnažile trenutne strukture moći unutar zemlje, i one najuticajnije izvan zemlje.
Tako se nameće pitanje: Koja je od ovih pozicija u pravu? Ili, bar, koja je bliža „istini“ o 5. oktobru? Odgovor je, po mom mišljenju – nijedna ni druga, odnosno i jedna i druga. Obe pogađaju pojedine segmente petooktobarskih dešavanja i njihovih posledica, i obe greše u apsolutizovanju nekih od svojih premisa, kao i u veoma velikoj dozi simplifikacije inače izuzetno kopleksnih procesa.
PREVIĐANJE ISTOČNOG IMPERIJALIZMA
„Desna“ škola mišljenja ispravno uviđa problem pretvaranja zemlje u neku vrstu (neo)kolonijalne uprave tokom prvih decenija XXI veka, implementiranjem, između ostalog, neoliberalnih dogmi. Polazeći sa ovih pozicija, neki vide i aktuelni režim kao kontinuitet svih post-petooktobarskih politika. Mnogi „desničari“ takođe često ispravno detektuju i problem zapadnog imperijalizma (često previđajući one „istočne“), deleći sa (autentičnom) levicom skeptičnost prema korporativnim strukturama moći i sve većem narušavanju individualnih i kolektivnih sloboda širom sveta, uključujući i „zapadna“ društva.
Problem je, međutim, što mnogi „suverenisti“ iz ove škole mišljenja greše kada petooktobarskim promenama odriču demokratski karakter, kada zastupaju društveno-politički „fatalizam“ (po kome „narod“ nikada i ništa ne može promeniti, po kome je svaka demokratska inicijativa „manipulacija“ a svaka krupna društvena promena rezultat odluka domaćih i stranih „službi“), kao i kada minimizuju zločine, okrutnost i nedemokratičnost miloševićevog režima, kada previđaju da je jednim delom, u jednom periodu akumulacije vlasti, i sam Milošević bio izaslanik neoliberalizma na balkanskim prostorima. („Milošević“ i „Miloševićev režim“ ovde, naravno, treba shvatiti kao sinonime za političke strukture moći tog perioda, koje nisu u celosti ili isključivo bile pod kontrolom konkretne osobe.)
ZASLEPLJENOST IDEJOM ZAPADA
Sa druge strane, „leva“ ili „građanska“ opcija, ispravno uviđa dominantan karakter Miloševićeve vlasti, detektujući često i neke od ključnih problema tadašnjeg društva, potrebu za demokratskim sistemom, za vladavinom prava, za upgrade-ovanjem državne uprave, uvođenjem (viših) standarda u svim sferama društva i sl. Ona takođe ispravno valorizuje autentičan građanski bunt protiv tiranije Miloševićevog represivnog aparata i bizarnosti njegove propagandne mašinerije u svojoj poznoj fazi.
Međutim, mnogi pojedinci i grupe koje bi se mogle svrstati u ovaj „blok“ greše u svojoj zaslepljenosti idejom „Zapada“, dok zemlje zapadne Evrope i severne Amerike najčešće ne poznaju, a još manje razumeju. Mnogi „gradžani“ (kako ih oponenti nekad maliciozno nazivaju) su očarani sopstvenom slikom o „razvijenom svetu“ koja po mnogočemu ne odgovara realnosti, a velikim delom, tamo gde i ima neke veze sa realnim, kasni za stvarnim razvojem događaja po dvadeset, trideset, pa i više godina.
Mnoge „pro-zapadne“ i „pro-demokratske“ opcije su nesposobne da shvate dinamiku moći koja uobličava društva zapadne Evrope i severne Amerike, da uvide njohovu kompleksnost, da artikulišu izazove sa kojima se zemlje poput Srbije susreću u svom odnosu prema širim ekonomskim i političkim procesima (uključujući i one koji dolaze iz zapadnih centara moći), da se na jedan zreliji i informisaniji način odnose prema realnim interesima (korporativnim, političkim) koji dolaze iz „sveta“.
Mnogi „liberali“ i „levičari“ takođe nisu sposobni da artikulišu nikakvu politiku koja bi išla za nečim dubljim, konkretnijim i supstancijalnijim od jednostavne „pro-EU“ pozicije, koju shvataju i implementiraju na način često identičan načinu na koji je KPJ od svojih članova očekivala da ponavljaju partijski kurs.
OPONENTI REŽIMA U SLUŽBI REŽIMA
Zato se mnogi „prirodni“ oponenti aktuelnom režimu u Beogradu često nalaze u poziciji otvorene ili neme podrške istom tom režimu; ne zato što ga nužno vole, ne čak ni zato što nisu u stanju da vidi svu njegovu štetnost i antidemokratičnost, već zato što se njihovi intelektualni horizonti iscrpljuju parolom „Evropa nema alternativu“.
Nema ništa kontradiktorno u tome da se u 5. oktobru vidi jedan autentičan demokratski pokret, koji je doveo do sloma jednog nedemokratskog i štetočinskog režima, kao i da se prihvati da je antimiloševićevski pokret krajem proteklog veka uživao velike simpatije „Zapada“, ne zbog pravdoljubivosti zapadnih vlada i korporacija, ili zbog njihove posvećenosti demokratiji, već zbog sopstvenih interesa.
Takođe nije kontradiktorno prihvatiti da je slom tog režima bio važna epizoda u pokušaju stvaranja demokratskog društva, dok su, paralelno sa pokušajima demokratizacije, a na talasu novostvorenog entuzijazma, tekli procesi pretvaranja Srbije u jedan distopijski prostor u kome će do izraza doći surovost savremenog korporativnog kapitalizma.
Taj kapitalizam, kao i politički centri moći, kako na „Istoku“ tako i na „Zapadu“, više vole da u svojim kolonijama vide nedemokratske sisteme, dok god su im upravitelji tih sistema poslušni. Smoći snage da se nadiđe binarna logika razumevanja sveta je prvi korak ka menjanju te distopijske realnosti na bolje.
Davor Džalto je pravoslavni teolog lijeve orijentacije, umjetnik, istoričar umjetnosti i društveni teoretičar, autor više knjiga, stručnih članaka i umjetničkih projekata, najmlađi je doktor humanističkih nauka u Njemačkoj i bivšoj Jugoslaviji. Značajan doprinos dao je i analizi procesa globalnih integracija, te kritici nacionalizma na prostoru bivše Jugoslavije. Trenutno predaje na Stockholm School of Theology . Piše redovnu kolumnu za Preokret.
Piše: Davor Džalto za Preokret
Ilustracija: Preokret